Годишњица напада на Хирошиму

hirošimahirošima1

На данашњи дан, 6. августа 1945 године, у 8 сати и 15 минута пре подне, Сједињене Америчке Државе бациле су атомску бомбу на јапански град Хирошиму.Бомбардовање је изведено по одлуци председника Харија Трумана.
Према подацима објављеним 2013. године настрадало је укупно 557.478 особа, од чега је 277.996 директних жртава експлозије, док су остало жртве радијације. (1)
САД су 9. августа, у 11 сати и 2 минута пре подне, бациле и другу атомску бомбу, овог пута на град Нагасаки. Наводе се различити подаци о броју жртава.
Ово су само неки у низу ратних злочина Америке почињених широм света.Од 1776 до 2011 године САД су имале само 21 годину мира и 214 ратних година.
Српски народ је био жртва бомбардовања САД у више наврата – 1944 године, затим 1994 и 1995 године (Република Српска Крајина и Република Српска) и 1999 године (Србија и Црна Гора). Приликом бомбардовања Републике Српске и Србије и Црне Горе  је коришћена и муниција са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, забрањене конвенцијом УН.

(1) http://www.indiatvnews.com/news/world/hiroshima-updates-number-of-a-bomb-victims-at-557478-11116.html

Чујте Срби!

рајс
Р. Арчибалд Рајс

Чујте Срби !

Био сам с вама када сте били у невољи.Делио сам с вама те патње и, да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала.Заволео сам вас јер сам на делу видео наше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације.Заволео сам вас и због жртава које сам ради вас поднео, јер за људе и ствари се утолико јаче везујемо уколико нас то везивање кошта жртвовања.
Ваш народ је гостољубив.У села човек не може доћи, а да не наиђе на широкогруд дочек.Народне светковине још чувају онај некадашњи прелепи обичај угошћавања.Први комад Божићног колача чува се за намерника.
Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара.Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле.Новац му, наравно, као и свуда, улива поштовање и оставља утисак, али тај утисак није толики да би га натерао да се одрекне властитог достојанства.
Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину.Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, ваши војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа.
Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.Схватите брзо и правилно.Са својом интелигенцијом и природним богатствима тла, морали бисте имати једну од главних улога у Европи.Ваше мане, поготово мане оних које ви називате својом ”интелигенцијом”, спречавају вас да то постигнете.

Р. Арчибалд Рајс

 

Политика Комунистичке партије и последице

кпј

”Иако у изузетно тешкој ситуацији после ратних разарања,осиромашена,са строго рационализованом исхраном,Југославија је током 1944-1945, односно све до 1948, испоручивала Албанији у виду поклона огромне количине житарица и друге хране,материјала потребног за привредну обнову земље итд. ; демонтирала је фабрику шећера у Сивцу и друге објекте у Војводини и Срему, радио-станицу,аутоматску телефонску централу у Београду,штампарију итд. , у вредности која достиже милијарде долара, и све то поклонила Тирани.Уговором из 1946 установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња; у току 1946-1947 путем 26 закључених уговора успостављена је царинска и монетарна унија, а границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање албанског живља на Косово и Метохију и у Македонију.Затварајући очи пред катастрофалним последицама ове политике, крајњим сиромаштвом у земљи, влада ФНРЈ је ту полизику оценила као ”велики успех”.

Др. Смиља Аврамов,Постхеројски рат Запада против Југославије

Нацизам и Европска унија

еу наци

”Нацизам је изгубио са поразом Хитлера али како наводи Charles Sabel из Columbia Law School ”са француско-немачког становишта јединствено европско тржиште и јединствена валута су створили Grossraumwirtschaft мирним путем.” Уместо профанисаног израза Grossraumwirtschaft је данашња привреднополитичка магична формула Европе појам јединствено унутрашње тржиште.Ка његовом достизању се не користи као средство рат, већ добровољни међудржавни уговори.У њему је земљама око европског језгра понуђен приступ на заједничко бесцаринско тржиште у замену за подређивање јединственој регулацији.
Планирање привредног живота стотина милиона људи десетина националности има међутим и своје велике тешкоће.Ни чињеница да су они који одлучују били изабрани демократским путем, неће поравнати дубоку контрадикцију коју наднационално планирање крије.Како је написао Hayek године 1944 у Путу у ропство:
”Колико Енглеза би било вољно да се подреди одлучивању међународне институције,ма колико демократске ,каја би имала овлашћење да нареди да развој шпанске металуршке индустрије има предност пред развојем у Јужном Велсу, да се оптичка индустрија концентрише у Немачкој а ни случајно у Великој Британији, или да се у Британију сме да увози само савршено рафинисани бензин а све гране спојене са рафинисањем да буду резервисане за земље у којима се црпе (нафта)?
Довољно је само замислити проблеме који би пратили економско планирање рецимо само у оквиру западне Европе, да би смо схватили да за реализацију таквог плана не постоји никакав морални основ.Како би неко могао да мисли да постоје заједнички идеали о праведној подели примања, који би натерали рецимо норвешког рибара да се делимично одрекне економске користи због помоћи свом португалском колеги ,или да холандски радник плати за своју бициклу вишу цену у корист механичара из Ковентрија (Coventry) или да француски пољопривредник плаћа веће порезе за подстицај индустријализације у Италији?”
Данашња ЕУ је управо онаква Европа на какву нас је Hayek упозоравао.Регулацију сличног обима је међутим немогуће одржати лицем у лице са међународном конкуренцијом.Логичним пропратним знаком идеологије јединственог тржишта је зато на једној страни тежња за проширивањем географске области која подлеже јединсвеној регулацији а на другој страни тежња бранити се од увоза иностране робе, које није ценовно толико оптерећено таквом регулацијом каква влада у ЕУ.
ЕУ свој протекционизам маскира у мисију одбране ”европских вредности” и ”европског социјалног система”.Тежњу да диригује и поставља услове осталима означава као одлучност да се заведу ”заједничка правила” уместо ”либерализма без обале”.Како је навео дугогодишњи комесар за међународну трговину Европске уније Паскал Лами (Pascal Lamy): ”Верујем да немамо избора – морамо просто насиљем да тржишту ограничимо правила.Верујем да је управо Европа за нас главни механизам за завођење оваквих правила и лимита за одређивање позитивне дисциплине на тржишту.Имам на уму што смо навикли у Европи да називамо ‘Sozialmarktwirtschaft’ као систем који поставља људе пред тржишне бројеве.” Овако привлачно свакако европске вође само описују своју идеологију, чија је централна тачка уништавање конкуренције посредством регулације.
Grossraumwirtschaft
”Блоковско” размишљање Европске уније има дубље историјске и филозофске корене.Док је англосаксонски свет био током стотина година инспирисан доктрином слободне трговине, за континенталну Европу а пре свега Немачку интелектуалну средину била је са становишта трговине руководећа докрина идеологија Grossraumwirtschaft тј. идеологија регулисане економије на великом простору.Ова доктрина је стајала иза уједињења Немачке у 19 веку, и иза експанзије Хитлерове Немачке.14
Зашто је била и још увек јесте доктрина јединственог унутрашњег тржишта тако привлачна ?Омогућава очување регулације помоћу њеног проширења за границе националне државе и иствремено црпети из проширења тржишног простора.Регулисана трговина у оквиру великог тржишног блока има са тачке погледа својих присталица јасне предности: регулисана економија на малом затвореном простору је слепа улица јер таква економија губи плодове међународне поделе рада који проистичу из постојања различитих компаративних предности појединих делова света.Са друге стране,отварање мале регулисане економије иностраном увозу при очувању економско-политичке независности других земаља опет чини привредно-политичку регулацију неефикасном јер фирме у регулисаној земљи не би могле да конкуришу фирмама из слободнијих земаља.
Либерализам у међународној трговини је, дакле, јасно неприкладан политички програм за државу која хоће да буде политички,културни и привредни хегемон.Привредна регулација спроведена у оквиру великог простора је начин како елиминисати неке негативности протекционизма малих држава а притом не дозволити привредну слободу независних националних држава изложених конкуренцији правних система.
Идеологија Grossraumwirtschaft је наравно дубоко нелиберална.Каснији добитник Нобелове награде за економију Friedrich August Hayek је године 1944 лицем у лице нацистичкој верзији европског привредног блока упозоравао да је таква политика обавезно пут у ропство:
”О планирању у међународним мерилилима важи још више него о државном планирању да не може бити ништа друго него отворена владавина гвозденом руком,где мала група људи намеће осталим такав животни ниво и такво запослење, које за њих њађе за прикладно.Једино што је напросто сигурно је чињеница да привредуу у великом (Grossraumwirtschaft) којој теже Немци је једино могуће реализовати посредством надређене расе,Herrenvolk,која своје циљеве и мишљење безобзирно намеће осталим… Уколико хоћете да руководите економским животом људи који заступају веома различите идеале и вредности,преузимате тиме на себе задатак који захтева примену силе.Стављате се у улогу у којој ни најбоље намере не могу да спрече то да из нужде поступате на начин који неким од људи којих се то дотиче мора да изгледа дубоко неморалан.”

Петер Мах, Како иступити из Европске уније
Превод са чешког: Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

Пацко

на гробу сина
Српски официр на гробу свог сина.

Балада-епитаф о малом војнику, Матеј Арсенијевић
(1913 по Драгиши Васићу)

Ту Лежи
Пацко
Војник Христов и Срб
И његова прича небеска
Најмањи беше у строју
А први на мртвој стражи
С Врањанском тугом у падежу
Последњег јутра
Из првога рова
По магли
На брисан испуза простор
(Којим је видео видом
Кроз ту маглуштину
Бугарског мртвог војника
За којом је пошао мишљу
У белу непрозирност у смртну белину
Зар ико сем Бога зна)
Жао му било човека
Јер дах је Божији свако
Ако и душман
Ал’ душу има и мајку
А мртав и млад на ледини наузнак лежаше.
Испуза Пацко
Да сахрани
Раба.
Богом сакривен
У плашту беле тишине
На светом свом послу
Земљу у зноју је копао
Да постељу душману мртвом
Угоди рукама својим.
Кад затрпа мртвог
Од брезових грана
У магли садеља крстачу.
И баш кад клекнувши крстачу пободе
Диже се усудом магла
Ал’ не и мрак
С очију Бугарског слепца
Што угледа Пацка кроз нишан.
С првим јутарњим зраком
Што паде к’о милост на пејзаж
Пао је Пацко
Отпрве
Са небом у срцу и куршумом
Који је знао пут.
Дигла се копрена Божја
Да покаже свеца
Јасно.
Умро је
Обгрлив крстачу
Душмана свога
На обзору мали
А висок
У Богу.
Тако га обасја исток
Тако га нађоше његови
Тако се Пацку поклонише.
Деветстотринаесте
Збило се ово
Да памти у векове.

Године 1914 после другог Балканског рата, ми смо у једној истинитој причи под насловом Пацко (награђене на конкурсу Политике 1914) описали један језовит догађај који се одиграо по свршетку једне крваве борбе на Власинским висовима у јулу 1913 … Један мали војник из 10 пешадијског пука кога другови из милоште зваху Пацко, беше на бојишту нашао леш бугарског поднаредника из околине Ћустендила, по имену Касанова.Била је густа магла и Пацко, болећив, подухвати се да под заштитом ове магле сахрани мртво тело младог бугарског поднаредника,свога непријатеља.Бугарске страже налажаху се тада доста близу,на неколико стотина метара од места, једног малог и голог ћувика, где је полеђушке лежао поднаредник Касанов.Пошто га је лепо укопао, мали Пацко издеља тада један крст и уписа својом самоуком руком име пднаредника које беше дознао из његовог бележника.Баш у том тренутку кад он,уморан и знојав од журног рада, побијаше овај крст више главе погинулога,магла се подигла.Бугарски војници могаху тада, са својих места, лепо видети Пацка и добро распознати чиме се он занимаше.Али их овај племенити посао није уздржао да пропусте згодну мету, која се пред њима беше указала.И како је Пацко,уверен да га у овом хришћанском послу нико неће узнемиравати, стајао сасвим отворено, једно зрно из пушке другова онога према коме је он братски поступио, погоди га посред срца.Кад се магла поново спустила, и док су хаубице грмеле у даљини, ми нађосмо јадног Пацка мртвог и са рукама раширеним око оног истог крста, кога он беше тако побожно садељао једном непријатељу …

Драгиша Васић, Одабрана дела, Београд 1990, стр. 20

 

Фронт одбране Србства

Небојша Крстић
Небојша Крстић (1964—2001), социолог, теолог и члан Удружења књижевника Србије,оснивач Отачаственог покрета Образ.

Дочекасмо, јадни и кукавни, да у црно завијеном Београду видимо споменик шимпанзи Самију, али не и споменик србском новомученику и див-јунаку Мајору Милану Тепићу који је својим подвигом раван Светом Великомученику Чегарском Стевану Синђелићу.
Фронт одбране Србства

Не постоје речи којима се може исказати дубина нашег национално-државног суноврата, нити се може описати црнина свеопштег помрачења које нас је обузело.Колико непоновивог и неповратног србског времена треба да протекне док се не образује истински фронт одбране Србства којим би се успешно сузбили небројени напади свих наших непријатеља који имају пред собом један једини циљ: уништити Србе или их потпуно расрбити разним облицима духовно-политичке окупације? Која и каква невоља је још потребна да нас снађе да би се Србство вратзило Богу и себи? Колико још лукавих распаметитеља и непоменикових слугу треба да нагрде образ Србије,запоседну јој душу и растргну срце? И у име ког то ”помирења” морају окорели безбожници и побожни благоверници да буду браћа – да ли браћа по телу греховном или пак по Телу Христовом Које јесте Црква ? И докле ћемо више бирати Варавину Југославију уместо Христове Србије? Све дотле,авај, све дотле док не задобијемо поново благослов Божији на себи.Исти онај благослов који су имали наши благоверни и христољубиви Преци који даваше све за Образ, а Образ ни за шта, и који своју Србску крвцу проливаше за Крст Часни и Слободу Златну.Немамо благослова Божијег јер су нам школа без вере, политика без поштења, а војска без родољубља; школе су нам расадници безверја, политика није ”страшна и света служба народу и држави већ брлог у којем се прасци ваљају”, војска је онемогућена да снажно размахне крила хришћанског србског родољубља.
Само она патриотска заједница која се јасно и гласно, доследно и упорно, бескомпромисно и непоколебиво буде залагала за васпостављање заветних србских вредности, може уз помоћ Божију да поврати ишчилелу самосвест пониженом Србству.То је први корак на тегобном путу државотворне обнове Србства – обнове која је могућа само у знаку Крста и Слободе.

Небојша Крстић, Образ 3-4/1996

Демократска друштва ? Казнена политика: случај САД и Британије

zatvor

Сједињене државе имају далеко најстрожи систем казненог права на свету.У америчким затворима се тренутно налази више од 2 милиона осуђеника, док још 4 милиона чека на изрицање пресуде.Иако Сједињене Државе чине само 5 процената укупног светског становништва, од укупног броја свих затвореника на свету 25 процената налази се у америчким затворима.
У америчким затворима ради више од 500.000 људи а влада издваја 35 милијарди долара годишње за одржавање система.Казнени систем све више постаје приватизован,јер приватне компаније могу да склопе уговоре са државом о изградњи и управљању затворима за прихват све већег броја затвореника.Критичари оптужују да се све више развија један ”затворско-индустријски комплекс” : њега чини велики број људи – укључујући бирократе, политичаре и затворске службенике – који улажу у постојећи затворски систем, али и у његово даље ширење.
Велики број људи у Сједињеним Државама залаже се за смртну казну.Године 1999, 71 проценат одраслих испитаника изјавио је да подржава смртну казну, док је 21 проценат био против.То представља значајну промену у односу на 1965 годину када је 38 процената испитаника било за такав облик кажњавања а 47 процената против.Број појединаца који чекају на извршење смртне казне бележи лагани пораст од 1977 године, када је Врховни суд подржао државне законе о оваквом облику кажњавања.Крајем 1997, више од 3000 затвореника чекало је на извршење смртне казне.Од овог броја, 99 процената били су мушкарци, и то 56 процената белаца и 42 процента црнаца (Министарство правде САД, 1998).
Заговорници овог најтежег облика кажњавања указују да је дошло до укупног пада криминала у Сједињеним Државама у току последњих десет година што, по њима, представља још један доказ да затворски систем функционише.Међутим противници се не слажу тврдећи да се смањење криминала може објаснити другим чиниоцима као што су јака економија и ниска незапосленост.
Више од једне четвртине Американаца афричког порекла налазе се, или у затвору или су на условној слободи.
Последњих година систем кривичног права у Британији постао је строжи.Долази до сталног пораста броја затвореника; у 1997 години било је 67.000 затвореника, то јест 10 процената више него у претходној години (ХМСО,1999).Сразмерно броју становника, већи број људи налази се у затвору у Енглеској и Велсу него у другим западноевропским земљама (Гардијан, 23 фебруар 2000).Уз то, судови у Енглеској и Велсу преступнике много чешће кажњавају вишегодишњим затворским казнама него судови у другим европским земљама.Неки критичари изражавају бојазан да се, у том погледу, Британија сувише приближила Сједињеним Државама, које имају далеко најстрожи систем кривичног права на свету.
Затвореници се, УГЛАВНОМ, више физички не малтретирају, што је у Британији некада била уобичајена пракса; ипак, још увек трпе многа ограничења.

извор: Социологија, Ентони Гиденс