Чешки навијачи купили трактор српској породици са Косова и Метохије

IMG_20190722_121626.jpg

Породици Јевтић из села Рајановце код Ранилуга смо купили трактор. Трактор је полован али редовно одржаван и спреман за рад без икаквих додатних трошкова. Новац за куповину је прикупљен у Чешкој. Часлав и Маријана Јевтић имају двоје деце, Анђелу и Веру и истрајни су у намери да остану на Косову и Метохији. Желели смо да им куповином трактора помогнемо у томе.

67443206_873330386371866_6321343496296857600_n

Породици Ђурић из Лозишта код Бањске смо купили телевизор, два тепиха, ћебад и јастуке.Од укупне суме која је потрошена, 200 швајцарских франака је послао Миленко Спасојевић из Белинцоне у Швајцарској.

IMG_20190722_093023
Достана Ђурић

Трогодишњем Страхињи Миленковићу из Доње Гуштерице, који је глув од рођења, уручили смо новчану помоћ. За уградњу једног слушног апарата потребно му је 20.000 евра.

IMG_20190722_110939
Са Страхињом Миленковићем испред манастира Грачаница

Милошу и Вањи Танасковић из Доње Брњице код Приштине, родитељима троје деце, смо купили електрични шпорет.

IMG_20190722_142645

IMG_20190722_142735
Са Јеленом Рачић из Центра за социјални рад у Грачаници, испред куће породице Танасковић

Осмочлана породица Максимовић из Добротина живи у тешким условима у кући која је изграђена пре 130 година. Отац Дејан и мајка Снежана имају шесторо деце. Њима смо купили комбиновани фрижидер и електрични шпорет.

IMG_20190722_132305
Код породице Максимовић

За породицу  Перић са четворо деце из села Јасеновик код Новог Брда, махала Пауновци, смо купили намирнице (брашно, уље, шећер, пиринач, месо, конзервирану храну…) и средства за хигијену.

IMG_20190722_172611
Јасеновик код Новог Брда, махала Пауновци

Породици Веска Илића из Сушића и код Штрпца смо купили шпорет на дрва као и породици Ивице Ђорђевића из Готовуше.

IMG_20190723_120515.jpg

IMG_20190723_103415.jpg
Породици Станковић из Врбештице, са три мале девојчице, смо купили три тепиха и намирнице.

IMG_20190723_173750
Ивана Станковић са ћеркама Анастасијом, Андријаном и Александром

Породицама Златка Томића, Мирка Станојковића и Радована Станојковића, сви из села Сушића код Штрпца, смо уручили новчану помоћ.

Кик бокс клубу из Лапљег села смо на поклон донели спортску опрему марке ”Октагон”.

IMG_20180716_173709
Са тренером Слободаном Станисављевићем (лево) и председником клуба Небојшом Рашићем (поред)

Део помоћи коју смо донели обезбеђен је продајом мајица са натписом ”Косово је Србија” (на чешком). Штампа на мајицама је рађена у фирми ”Октагон” из Пољске. Пошто су сазнали да ће приход од продаје мајица бити упућен српским породицама на Косову и Метохији одбили су да наплате своје трошкове. Од срца им се захваљујемо.

Захљујемо се на пруженој помоћи Јелени Рашић из Центра за социјални рад у Грачаници и Слађану Петковићу из Центра за социјални рад у Штрпцу и другима који су нам помогли.

Досадашње хуманитарне акције смо означавали редним бројевима “КосМет 1,2.3,4…” итд.
С обзиром да се ове године навршило 20 година од битке на Кошарама, једне од најславнијих битака у српској историји у којој је српска војска, достојна својих предака,благодарећи молитвама Светог Кнеза Лазара Косовског, поразила неупоредиво надмоћнијег непријатеља, састављеног од снага НАТО-а, албанске армије и шиптарских и других терориста, одлучили смо да наша овогодишња акција буде названа “КОШАРЕ, у славу хероја.”

IMG_20190719_170223
С лева на десно: Јан Урбанчик, имитрије Марковић, Давид Млинек и Јан Чопак. Даниел Шварц овога пута није могао да дође.

Већина њих је већ долазила у Србију више пута. Помоћ је до сада углавном била намењена српским породицама на Косову и Метохији, али смо помагали и породице ратних војних инвалида у Републици Српској, Цветка Ристића из Кушића код Сребренице који је у нападу Орићевих злочинаца у једном дану изгубио целу породицу – оца, мајку, брата и сестру. Посетили смо и гроб Милице Ракић у Батајници, прислужили свеће на гробу најмлађег војника Војске Републике Српске, Споменка Гостића, Централни споменик на Скеланима у близини Сребренице, спомен обележје српским жртвама у отаџбинском рату од 1992-1995 на подручју општине Скелани, споменик и гроб дванаест српских беба у Бања Луци итд.

Пред полазак на Косово и Метохију, са благословом игумана манастира Рача, присуствовали смо Светој Литургији.

IMG_20190721_092106.jpg

У име породица које су примиле помоћ захваљујем се нашој браћи из Чешке и свим приложницима са молбом Господу за здравље њих и њихових породица.

Велика ми је част што могу да их назовем својим пријатељима.

С вером у Бога – догодине у слободном Призрену!

Димитрије Марковић.

Advertisements

„Од нас су направили социјални експеримент“ – драма и ноћне море деце из хомосексуалних породица

dete

Жан-Доминик Бинел (Jean-Dominique Bunel) 66-годишњи Француз кога су подигле две лезбејке, објашњава да његова патња не лежи у чињеници што је хомосексуалност била друштвена табу тема, већ што су родитељи били истог пола. Управо лично искуство га је принудило да устане против закона о браковима и усвајању деце за истополне парове: „Овај закон у име борбе против неједнакости и дискриминације од детета узима његово свето право – да га подигну мама и тата.“

Жанов случај је само једна од многих прикупљених судбина које објављује на свом блогу Роберт Оскар Лопез – амерички професор кога су такође подигле лезбејке и чија се прича, у којој говори о својој патњи, већ проширила широм света.

„Направили су експеримент од нас“

Бронах Касиди (Cassidy Bronagh) је заузврат „ћерка две жене“ које су 1976. прошле вештачку оплодњу. Током поступка оплодње су се одлучиле да сперматозоиде од двојице својих геј пријатеља измешају како би се осигурало да не знају који је од њих отац. Касиди данас каже: „Док сам одрастала, увек сам осећала да ту постоји нешто неприродно (…) Искрено сам желела да партнерка моје мајке не постоји. Хомосексуални партнери желе право на дете, али не размишљају како ће се то дете осећати“.

По Касиди, легализација бракова између истополних парова не ствара од ових парова породице. Оваквом насилном конструкцијом у закону се „нимало не решава основно питање самоидентитета деце. Сама могу да потврдим да се никад нисам знала ослободити осећаја да сам само лабораторијски експеримент“.

Сличну ситуацију описује Чарлс Мичел (Charles Mitchell), кога су заједно са двојицом браће усвојила два човека који су живели у хомосексуалној вези: „Усвајање од стране хомосексуалних парова је трагичан друштвени експеримент. Хомосексуалност која нам је код куће нуђена ‘на тацни‘ уништила нам је све шансе да живимо нормалан живот“.

Брнабић1
Милица Ђурђић и Ана Брнабић

Сви заједно на Gay Pride шетњи

Доун Стефанович (Dawn Stefanowicz) коју је одгајио отац хосмосексуалац прича: „Моје ментално и физичко здравље је стално било угрожено управо због начина живота који је изабрао мој отац и његови партнери, и то што сам морала да живим са њима ме је трауматизовало. Све ово ми је веома тешко да признам јер, упркос незадовољству изопаченим сексуалним понашањем мог оца и његових партнера, нисам могла да о њему и хомосексуалним везама кажем ништа негативно, и то управо зато што сам била увучена у то“.

„Dykes on bikes“ – лезбејке на мотоциклима марширају на Паради поноса

И Џеремија Дека (Jeremy Deck) је одгајио хомосексуалац. Живео је са другим човеком који је претходно напустио жену и децу. „Морали смо да се претварамо да је све то било нормално, али сам осећао све само не да је то нормално“. Џереми даље наводи: „Викенди су за мене и моју сестру били ноћна мора“ али и у његовом случају, „противити се било је најтежа ствар на свету“. Шестогодишње дете је емотивно зависно од својих родитеља и не осећа да има право да каже нешто родитељима: „Ја не желим да идем на то место, или да се сретнем са тим људима“.

Посебна места којих се Џереми сећа, била су спектакуларне ЛГБТ параде поноса: „То је чудно осећање да стојите на углу улице и гледате шетњу за права хомосексуалаца, док се ваш отац – геј смеје хистерично из такозване „Dykes on bikes“ – лезбејки на мотоциклима на крају улице. Гледати те ствари била је моја казна. Живот је од мене направио неповерљивог човека. Заиста, ја нисам у стању да верујем никоме“, закључује Џереми.

Деца улице

Тежак и узнемирујући је и случај Ривке Еделман (Rivky Edelman), коју је одгајио лезбејски пар: „Моја мајка је позивала кући којекакве педере такорећи са улице. Међу њима је био и Џо који је вероватно радио као туристички агент. Кад год је дошао, он је са собом довео новог дечака. Нису то била баш потпуно мала деца. могли су да имају око 14, 15 и 16 година. Не знам тачно. Нису били међутим, лепо васпитани, и њихов говор је такође био на ниском нивоу. Као деца са улице… Дошли су јер им је као награду дао чоколадицу. Међутим, тек након неколико година сам схватила шта се заправо догађало. Када сам осећајући грижу савести питала маму зашто је дозволила да Џо изводи мог брата напоље, моја мајка је не трепнувши рекла: „Твој брат је имао седам година а Џоу се свиђају дечаци од 12 година“.

Сузана Кук (Suzanne Cook) је живела један део свог детињства са оцем, хомосексуалцем, који се развео са њеном мајком и почео да живи са својим љубавником. Она каже: „Њих двојица се нису устручавали да имају секс пред нама (…) Осећала сам да имам дужност да заштитим мог малог брата пред њима. Чинило ми се као да је терет целог света на мојим плећима“. Након што је прошла кроз те тешкоће, схватила је да „деци треба више љубави да би могла да буду одгајана примерено и здраво. Не би требало да се врше експерименти на новим генерацијама“.

„Недостаје ми тата“

Међу причама које је прикупио на блогу амерички хомосексуалац Лопез су и друга драматична сведочења адолесцената који још увек живе са “родитељима“ хомосексуалцима. Једна девојка, анонимна, која живи са две лезбејке примећује: „Већину времена проводим са мојом најбољом пријатељицом. Са њеним оцем, кога ја никада нисам имала. Фантастично је… “ Затим наставља са самооптуживањем: „Неко то мора да каже, јер ја то не могу, али хомосексуални родитељи су у извесном смислу себични. Не мисле на то шта за мене значи живети у њиховом свету. Јесам ли једина која осећа овако? Јесам ли лоша ћерка ако желим да имам оца? Има ли неко ко има две маме или две тате и пита сам себе како би било да је рођен у нормалној породици? Постоји ли овде још неко ко је у стању да користи реч „нормално“ без да се учи томе „шта је нормално“? Не знам мог оца, нити ћу га икада упознати. Чудно је, али ми недостаје. Недостаје ми особа коју никад нећу упознати“.

Још једна анонимна особа, син геј оца и мајке, која је само дала своју јајну ћелију у сврху оплођења детета, описује свој живот са „два оца“. „Моја биолошка мајка (донатор јајне ћелије) долази код нас кући често. Има 38 година. Желим да је ословљавам мајка, али моји очеви се страшно буне када то покушам. Шта мислите о томе? Не мислите ли да је природно да мрзим своје очеве? Морам да се понашам као добар син, јер су они одлучили да ме имају? Не кажем да мрзим педере, ја бих само желео да су моји родитељи хетеросексуалци. Јесам ли зао кад то тако осећам? Сви желе да прихватим оно шта ја не могу и не желим“. 

Извор: https://www.hlavnespravy.sk/spravili-si-z-nas-socialny-experiment-dramy-a-nocne-mory-deti-z-duhovych-rodin/258454

Превео и приредио: Димитрије Марковић

 

Злостављања, силовања и убиства деце у хомосексуалним ”породицама”. 3. део

Ђурђић
Ана Брнабић и Милица Ђурђић

Откако је прећутно, противно моралним нормама, ставу велике већине становништва и законима Републике Србије, хомосексуалном пару који чине председница Владе Ана Брнабић и Милица Ђурђић одобрено да гаје дете, слично брачним паровима, све чешће се могу чути захтеви за доношење закона који би ово претворили у норму (1).
С обзиром да нам много тога, укључујући и проблем права хомосексуалаца, које обухвата и питање усвајање деце, долази са Запада са закашњењем, погледајмо на неколико примера преузетих одатле шта то у стварности доноси.

Како је реч о великом броју случајева злостављања, силовања, подвођења и убистава примере ћемо навести у више наставака.

Први део можете пронаћи овде, други део овде.

9.

Марк Њутон
Марк Њутон (Mark Newton) и Питер Тронг (Peter Truong)

Аустралијски пар у Лос Анђелесу осуђен је због дечије порнографије са “усвојеним сином” из Русије
Аустралијски пар је оптужен да је снимио тврди порно филм са својим “усвојеним сином” за интернационални порнографски синдикат познат као Boy Lovers network.
Пар је купио дете од његове руске мајке за 8.000 долара 2005. године.
Истражитељи кажу да су Њутон (Newton) и Тронг (Truong) летели са дечаком између Аустралије, Сједињених Држава, Француске и Немачке да би забележили снимке најмање осам других педофила који су га сексуално злостављали.
Они су делили слике и видео записе на њиховој изопаченој мрежи, која се специјализовала за приказивање дечака старости између 6 и 8 година, рекли су федерални тужитељи.
Један видео снимак откривен ове седмице показује да је Њутн вршио сексуални чин на дечаку када је овај имао мање од две недеље.
“Ови људи изложили су ово дете неким од најгорих дела експлоатације које је ова канцеларија икада виела”, рекао је амерички државни тужитељ Индијане Џо Хогсет (Joe Hogsett), након саслушања.
Њутон и Тронг су живели са дечаком у Лос Анђелесу. Детету су испрали мозак да верује да је сексуално злостављање нормално понашање, рекао је Бејкер (Baker).
Аустралијске власти сумњају да су мушкарци користили исте технике и за другу децу.
У почетку, Њутон и Тронг су тврдили да су оптужени због своје сексуалне оријентације.
https://www.nydailynews.com/news/crime/2-convicted-adopted-son-porn-article-1.1385895

10.
Трећи човек оптужен у случају Карл Филип Херолд (Carl Philip Herold) и злостављање деце.
Херолд, његов домаћи партнер Чрлс Вокер Данавант (Charles Walker Dunnavant), а сада и Марк Бедвел (Mark Bedwell) се суочавају са различитим оптужбама за сексуално злостављање.
Бедвел није поменут ни у једном претходном поступку. Судски документи показују да је Бедвел оптужен у шест тачака за содомију детета старијег од 12 година и млађег од 16 година и једну тачку за завођење детета.
Херолд и Данавант су оптужени за држање дете у заточеништву у кући осам месеци.
Херолд се терети у шест тачака за заверу за почињење содомије, четири тачке за содомију, три тачке за сексуално злостављање детета млађе од 12 година, саучесништво, злостављање деце у тешком положају и заверу за сексуално злостављање.
Данавант је оптужен у шест тачака за заверу за почињење содомије, четири тачке за содомију и сексуално злостављање детета млађе од 12 година, заверу за почињење сексуалног злостављања дјеце и тешко злостављање деце.
https://whnt.com/2014/03/25/third-man-indicted-in-carl-philip-herold-child-sex-abuse-case/
11.

Дебра, Томас и Полин
Полине Морено (Pauline Moreno), Томас Лобел (Thomas Lobel) и Дебра Лобел (Debra Lobel)

Дечак који је започео промену пола у узрасту од осам година
11-годишњи Томас Лобел (Thomas Lobel), је на терапији којом се блокирају хормони како би се спречило да прође кроз пубертет. Почео је транзициону терапију када је имао осам година.
Његови усвојитељи, лезбејски пар Полине Морено (Pauline Moreno) и Дебра Лобел (Debra Lobel), бранили су Томасову одлуку, који се сада зове Тами (Tammy), да почне са третманом како би променио пол у тако младом узрасту.
Пар из Берклија (Berkeley) у Калифорнији, су непопустљиви у томеда га нису натерали да донесе одлуку да постане девојчица; да је једна од првих ствари коју им је Томас рекао када је научио знаковни језик у узрасту од три године, а који је научио због говорне сметње, био: “Ја сам девојчица”. Полин каже да је Тами била срамежљива и несрећна као дечак у поређењу са његовом старијом браћом.
Хормон-супресант, имплантиран у горњи део његове леве руке који се мења сваке године, одложит ће да се код 11-годишњака развију широка рамена, дубок глас и длаке на лицу, блокирајући његове хормоне.
Његови родитељи кажу да ће му хормонско лечење дати времена да схвати да ли жели да у потпуности пређе у женско или да прође кроз пубертет као дечак.
Ако се њихов син одлучи за прелазак у одраслу жену, може узети и женске хормоне, који ће подићи његов глас, омогућити му да му порасту груди и развију се друге женске физичке карактеристике.

https://www.huffingtonpost.co.uk/2011/09/30/the-litle-boy-who-started-a-sex-change-aged-eight_n_7384790.html?guccounter=1&guce_referrer=aHR0cHM6Ly93d3cuZ29vZ2xlLmNvbS8&guce_referrer_sig=AQAAAAS5MenFCwysoPdJArigIN_O9EjbR9aQVOUsxktSiIo_92GSs4zW9-1ALzGxu8C-evSONideK1CneOz21uET_Lg1Ccc2HPAZE9CPAUHRyrNy45Nbwjg3jAP-2iTDfGZYtxLXL1RFmwydmuJJ5YYvnZrmrY8L1vh3t3vA4pa8RylH

12.

Крајзи
Крajзи Кинг (Kryzie King) и Милс Добсон (Myls Dobson)

Крajзи Кинг (Kryzie King), 29, признао је да је малог Милса Добсона (Myls Dobson) тукао каишем и конопцем, палио га решетком из рерне и закључао на балкону на ниским температурама, само у мајици и кратким панталонама.
“Држао је Милса Добсона мртвог у свом стану најмање 24 сата пре него што је обавестио надлежне”.
Кинг, трансродни козметичар, био је у вези са дечаковим оцем, Оки Вејдом (Okee Wade).
Кинг је залепио уста детета траком током неких пребијања како би спречио суседе да чују његове крикове, рекао је тужилац.
Када је пронађен (дечак, прим. прев.), био је изузетно потхрањен, а према признању Кинга није имао пун оброк још од 26. децембра, рекао је Блумберг (Blumberg).
https://nypost.com/2016/09/29/transgender-babysitter-takes-plea-deal-for-killing-toddler/

Превео и приредио: Димитрије Марковић

1) https://www.kurir.rs/vesti/politika/3215189/ceda-hoce-gej-brakove-jovanovic-zeli-da-gejevi-u-srbiji-mogu-da-usvajaju-decu

Злостављања, силовања и убиства деце у хомосексуалним ”породицама”. 2. део

Брнабић2
Ана Брнабић и Милица Ђурђић

Откако је прећутно, противно моралним нормама, ставу велике већине становништва и законима Републике Србије, хомосексуалном пару који чине председница Владе Ана Брнабић и Милица Ђурђић одобрено да гаје дете, слично брачним паровима, све чешће се могу чути захтеви за доношење закона који би ово претворили у норму (1).
С обзиром да нам много тога, укључујући и проблем права хомосексуалаца, које обухвата и питање усвајање деце, долази са Запада са закашњењем, погледајмо на неколико примера преузетих одатле шта то у стварности доноси.

Како је реч о великом броју случајева злостављања, силовања, подвођења и убистава примере ћемо навести у више наставака.

Први део можете пронаћи овде.

5.
Јужна Каролина: лезбијски пар, Ерика Мае Батс (Erica Mae Butts) и Шанита Летрис Канингем (Shanita Latrice Cunningham) колабирале су на суду када су добиле доживотну казну због убиства малог детета
Двема женама, обе 25 година старе из Самервила у Јужној Каролини (Summerville, South Carolina), у петак је речено да ће провести остатак живота у затвору због пребијања Серенити Ричардсон (Serenity Richardson) 2009. године, док је дете било у њиховом старатељству.
„Скоро је немогуће речима тачно описати шта су те жене урадиле тој јадној девојчици“, рекла је Елизабет Гордон (Elizabeth Gordon) , помоћница правобраниоца Округа Чарлстон (Charleston County).
„Више пута су је тукле појасом и пластичним вешалицама. Можете видети трагове удараца по телу овог детета. Не постоји ниједан део тела овог детета који је остао неповређен, осим стопала њених ногу. ”
“Објашњење које су дали (за њено пребијање) је да Серенити није пишкила на ноши”, рекла је Елизабет Гордон.
„Њихово објашњење је да – нисмо знали да ће је оно што смо урадили убити.”
У време када су болничари стигли до девојчице, она је већ била мртва.
Судија Окружног суда, Деадра Ричардсон (Deadra Richardson) рекла је да је ништа није тако снажно потресло као фотографије претучене дјевојчице.
https://www.bellenews.com/2011/11/06/world/us-news/south-carolina-lesbian-couple-collapsed-in-court-when-heard-the-life-sentence-for-killing-a-toddler/

6.
Мајка је убила бебу након што се растала од лезбејке
Мајци која је удавила свог сина када се разишла са својим лезбијским партнерком, јуче је одређено да буде затворена у психијатријску болницу.
Краљевски Суд Кардифа је извештен о томе како је Керол Стоукс (Carol Stokes) 32, затруднела од пријатеља након што су она и њена љубавница, Колин Онил (Colleen O’Neill), са којома је живела, одлучиле да желе дете заједно. Али наводно је утопила 16-месечног Луиса (Lewis) у кади само недељу дана након што је госпођица Онил напустила.
Стоукс је извршила своју претњу недељу дана након што јој је Онил рекла да одлази. Дејвис (Davies) је додао: “Узела је своју бебу која је спавала и потопила је у до пола напуњену каду. Беба се удавила, али онда, мислећи да је још жива, ставила јој је конопац око врата и задавила је. Онда ју је обукла и нежно је ставила на кревет пре него што је отишла до локалне болнице и рекла запосленима шта је урадила.”
https://www.independent.co.uk/news/mother-killed-baby-after-split-from-lesbian-1148656.html
7.
Лезбијка из Харлема тукла је малог сина своје љубавнице до смрти – поломила му је три ребра и пробила му јетру – једноставно зато што се упрљао, рекли су јуче извори из полиције.
Кармен Молина (Carmen Molina) 32, и мајка, 20-годишња Захира Матос (Zahira Matos), оптужене су за убиство другог степена малог Јовани Телеза (Yovany Tellez) – који је имао 60 модрица по целом тијелу – и суочен су са максималном доживотном казном без могућности помиловања.
“Оне су злостављале дете у одређеном временском периоду. То су једноставно чудовишта која туку децу ”, рекао је један полицајац.
Мали Јовани је умро у болници Св. Луке (St. Luke’s Hospital) у 2:26 у недјељу. Узрок смрти био је смртоносни синдром злостављања деце – вишеструки ударци који су сломили три ребра, пробили му јетру, згњечили му доњи трбух и сломили ногу, рекли су извори из полиције.
Жена која живи директно испод, рекла је да је у два сата ујутро чула дечији врисак који је „оборио с ногу“.
У изјавама полицајцима, обе жене су признале да су га више пута ударале песницама и тукле гса каишем, кажу извори.
Матосова је прво рекла полицајцима да је за модрице на телу њеног сина крив њен муж, али након испитивања, она се сломила и признала да је претукла дечака, рекли су извори
Молина је рекла да се дечак упрљао и да је експлодирала у бесу, ударајући га у стомак, кажу извори.
Вокерова (Walker) је рекла да је, када је позвана у њихов стан, дечаково тело било плаво.
“Било је стварно грозно”, рече она. „На његовим рукама, стомаку и ногама биле су модрице, а он је крварио из ректума. Одмах сам посумњао на насиље.”
https://nypost.com/2004/09/21/monster-moms-lesbians-killed-potty-tot-cops/

8.

Кристиан
Ерика Дуан Крејг (Erica Dwan Craig) и Кристиан Џесика Деана (Christian Jessica Deana),

Пронађено троје изгладнеле деце, једно везано за под у Калифорнији
Три изгладнеле деце – укључујући и оно које је било везано за под како би га спречили да добије храну – пронађени су прошлог месеца у прљавој кући пара из северне Калифорније, саопштиле су власти.
Сво троје – два дечака и девојчица – смештени су у заштитно старатељство, а једно је хоспитализирано, изјавио је у петак шериф округа Монтереј (Monterey County) Скот Милер (Scott Miller).
Власти су их нашле у кући у Салинасу (Salinas), Калифорнија, 14. марта, након што су два дечака пропустили заказане састанке, према неколико објављених извјештаја.
“То је био посебно гнусан случај”, рекао је Милер за Монтереј Хералд (Monterey Herald). Деца су “месецима једва нешто јела”.
Дечаци су стари 3 и 5 година, а девојчица има 8 година, рекле су власти, и сви су имали модрице и знакове других физичких и емоционалних злостављања.
Девојчица, за коју се чинило да је претрпела најекстремније злостављање, била је везана за под како би је спречили да добије било какву храну, рекли су.
“Чини се да је мала девојчица била главна мета овог злостављања”, наставио је Милер, додајући да је изгледала “као жртва концентрационог логора”.
Било је доказа да је можда била стављена у ормар, као и да је понекад била везана за глежањ, а понекад и огрлицом око врата, рекао је Милер.
Ерика Дуан Крејг (Erica Dwan Craig) 31, и Кристиан Џесика Деана (Christian Jessica Deana), 44, биле су ухапшене на лицу места због сумње да су починили кривично дело окрутности, затварања и других оптужби.
Власти су рекле да се чинило да су се жене припремале да побегну пре него што су биле ухапшене.
Девојчица и старији дечак били су усвојена деца, а млађи дечак је био син једне од жена, рекао је Милер.
https://www.foxnews.com/us/3-children-found-starving-1-chained-to-floor-in-california-home

Превео и приредио: Димитрије Марковић

1) https://www.kurir.rs/vesti/politika/3215189/ceda-hoce-gej-brakove-jovanovic-zeli-da-gejevi-u-srbiji-mogu-da-usvajaju-decu

Злостављања, силовања и убиства деце у хомосексуалним ”породицама”. 1. део

Брнабић
Ана Брнабић и Милица Ђурђић

Откако је прећутно, противно моралним нормама, ставу велике већине становништва и законима Републике Србије, хомосексуалном пару који чине председница Владе Ана Брнабић и Милица Ђурђић одобрено да гаје дете, слично брачним паровима, све чешће се могу чути захтеви за доношење закона који би ово претворили у норму (1).
С обзиром да нам много тога, укључујући и проблем права хомосексуалаца, које обухвата и питање усвајање деце, долази са Запада са закашњењем, погледајмо на неколико примера преузетих одатле шта то у стварности доноси.

Како је реч о великом броју случајева злостављања, силовања, подвођења и убистава примере ћемо навести у више наставака.
1.

Јандре
Џандре Бота (лево) и његова мајка Ханели (десно)

Четворогодишњи Џандре Бота (Jandre Botha) одбио је да назове мајчину (Hanelie Botha) лезбејску љубавницу (Engeline de Nysschen) “татом” – и то платио својим животом.
Суд је саслушао доказе од Лидије Нкомо (Lydia Nkomo) и њене кћерке Алете Лесиба (Aletta Lesiba), која је радила за пар у њиховој радњи, да је Де Нисхен злобно напала Џандреа тражећи да је он зове “тата”.
Обадве су посведочиле да је, док је Џандре нападнут, његова мајка пропустила да интервенише или да га заштити. Докази су показали да је задобио страшне повреде, укључујући оштећење лобање и мозга, као и сломљене ноге, кључну кост, руке и карлицу.
Суд је прихватио исказ професора Мохамеда Даде (Mohammed Dada) , стручњака за трауме, који је рекао да су повреде дечака сличне онима особе која је пала са двоспратне зграде.
Доносећи пресуду, Вилемс (Willemse) је признала да нема суштинских доказа који би повезивали Ханели (мајку дечака прим. прев.) са нападима, али је изјавила да је једнако крива за убиство јер није испунила своју законску дужност да заштити своје дете од злостављања и насиља.
Суд је утврдио да је лагала др Елну Гибсон (Dr Elna Gibson) , једног од доктора медицине који је лечио Џандреа, рекавши да је дечак задобио повреде након што се оклизнуо у кади.
Судија је критиковала Ханели због тога што није пријавила Џандреово злостављање од стране њене љубавнице социјалним радницима који прате Џандреов напредак, након што је добила старатељство над њим за време дуготрајне судске битке са својим бившим супругом. Она такође није пријавила злостављање свом бившем супругу.
Дечаков отац је постао свестан Џандреовог злостављања тек на дан његове смрти, 12. јуна 2003. Де Нисхен га је контактирала и рекала да је Џандре пао раније тог дана и да је умро.

https://www.iol.co.za/news/south-africa/lesbian-couple-guilty-of-gruesome-murder-270415
2.

Фонч
Крејг Фонч и Јан Воти

Геј пар ослобођен оптужби за злостављање дечака – јер су се социјални радници бојали да буду означени као хомофобични.
Хомосексуални хранитељски пар је ослобођен оптужби за сексуално злостављање рањивих дечака у њиховом старатељству јер су се социјални радници плашили да ће бити оптужени за дискриминацију ако истраже жалбе, што је закључено истрагом.
Крејг Фонч (Craig Faunch) и Јан Воти (Ian Wathey) били су један од првих хомосексуалних парова у земљи који су званично добили одобрење да буду хранитељска породица.
У само 15 месеци бринули су се о 18 дјеце.
У стварности, они су били педофили, који су више пута злостављали децу у њиховом старатељству.
Чак и када је мајка двоје деце пријавила своје сумње Савету, службеници су прихватили објашњења мушкараца и нису ништа предузели.
Уместо да спрече да деца остану код Фонча и Вотија, послали су им још дечака са озбиљнијим проблемима. Између њих, пар је злостављао четири дечака између осам и 14 година.
Дечија добротворна установа Kidscape рекла је да су они који су били задужени за надзор над безбедношћу деце која су била у старатељству о Фонча и Вотија допустили да политичка коректност превлада здрав разум.
Извештај је такође оптужио Савет да није спровео одговарајуће процене пре и после смештаја деце код Фонча и Вотија.
Међу њиховим жртвама је био и 14-годишњи дечак са Аспергеровим синдромом, што је облик аутизма, који је био на менталном узрасту детета од седам година, а Воти га је присилио да гледа геј порнографију.
Јучерашњи извештај каже да је Одбор за удомљавање који је дао одобрење Фончу и Вотију прихватио без оклевања њихов захтев да се брину само за дечаке на основу тога што се не осећају спремним да се брину о девојчицама.

https://www.dailymail.co.uk/news/article-480151/Gay-couple-left-free-abuse-boys–social-workers-feared-branded-homophobic.html

3.

хараз
Џорџ Хараз и Даглас Вирт

Суђење геј пару оптуженом за силовање више усвојене деце
Џорџ Хараз (George Harasz) и Даглас Вирт (Douglas Wirt) , брачни пар који живи у Конектикату (Connecticut) ухапшени су 2011. и оптужени за сексуално злостављање два од девет усвојених дечака.
Од 2000. године, 49-годишњи Хараз и 45-годишњи Вирт – који воде посао са узгојем паса, усвојили су три пара тројки. Двојица дечака, у доби од 5 и 15 година, првобитно су оптужили Хараза да их је сексуално злостављао. Хараз је био оптужен за сексуално злостављање првог степена, а Вирт је био оптужен за сексуални напад трећег степена на 15-годишњег дечака.
Једна од наводних жртава раније је сведочила на суду да је од њих двојице злостављан од своје шесте године. Тинејџер је тврдио да су га Хараз и Вирт додиривали и злостављали и натерали га да изврши сексуалне радње над њима. “Мењали су се док су ме силовали ме изнова и изнова”, рекао је оштећени.
“Свако ко би то урадио детету је болесна особа, лудак.”

https://gothamist.com/2013/04/07/gay_couple_accused_of_raping_multip.php

4.

Рејчел
Рејчел Стивенс и Кајла Џонс

Лезбијски пар Рајчел Стивенс (Rachel Stevens) 29, и њена партнерка Кајла Џонс (Kayla Jones) 26, које су чекићем тукле свог петогодишњег сина, залепиле му очи траком и удариле га у препоне у бруталном нападу због кога је претрпео два инфаркта, су затворене 20 година
Дечак је хоспитализован у децембру 2015. године са лезијама на лицу и нападима, а доктори су тада открили да има више сломљених костију.
Такође је претрпео и два инфаркта као резултат напада.
Случај је први пут изашао на видело почетком децембра 2015. године, када је петогодишњи син Стивенсонове пребачен у Медицински центар (St John Medical Center) у Тулси (Tulsa).
Лекари у болници контактирали су полицију након што су утврдили да дете има неколико сломљених костију у разним фазама зарастања и да је изгледало потхрањено.
Истражитељи су након тога интервјуисали малог дечака и сазнали да је дете било везивано, да му је преко очију постављана љепљива трака и да је држан у закључаној соби, наводи се у документу.
Дечак је такође тврдио да га је мајка ударила чекићем по руци и да су га она и Џонсова ударале појасом по целом телу.
Према полицији, страшна злостављања су трајала неколико мјесеци. Мали дечак је рекао једном приликом да га је његова маћеха шутнула у препоне толико да је искрварио.

https://www.dailymail.co.uk/news/article-4904084/Lesbian-couple-20-years-beat-boy-5.html
Превео и приредио: Димитрије Марковић
1) https://www.kurir.rs/vesti/politika/3215189/ceda-hoce-gej-brakove-jovanovic-zeli-da-gejevi-u-srbiji-mogu-da-usvajaju-decu

Отац Серафим за Косово и Метохију

 

IMG_20190621_191927Милошћу Божијом а благодарећи љубави и труду протосинђела Серафима (Петковића), игумана манастира Свете Тројице код Љубовије прикупљена је помоћ за Србе на Косову и Метохији и уручена у периоду од 21.06 до 23.06.
Помоћ је добило укупно десет породица из различитих делова Косова и Метохије: породица Станковић из Врбештице, породица Ивковић из Штрпца, породица Кривчевић села Беревце, породица Мирка Станојковића из Сушића као и породица Радована Станојковића из истог села, са тринаесторо деце најмногодетнија породица на Косову и Метохији. Анђелија, Катарина и Татјана Дечанима – десето, једанаесто и тринаесто диете Станојковића , крштене су у четвртак 27. јуна у Високим Дечанима. Осим тога, помоћ су добиле и породица Радивојевић из Косовске Митовице, породица Ђурић из Лозишта, општина Звечан а у манастиру Дечани посредством оца Исаије помоћ је уручена двема породицама, као и породица Ристић из Лапљег села чије дете болује од неурофиброматозе и лечи се у Италији.

о1
Помоћ је прикупљена на концерту оца Серафима у Вазнесењској цркви у Београду.
У име породица које су добиле помоћ захваљујем се приложницима са молбом Господу за здравље и свако добро драгих нам добротвора.
Остатак помоћи ће бити уручен накнадно.
У Светом писму се каже: ”И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде мене ради, неће му плата пропасти.” (Мт 10,42).

о3
У току боравка на Косову и Метохији, упетак, 21. јуна, у сали Дома културе ”Свети Сава” у Штрпцу, у Сиринићкој Жупи, одржан је концерт духовне и изворне музике.
Наступили су отац Серафим и група ”Србче”, дечији црквени хор ”Цар Душан”, КУД ”Цветко Грбић” и певачка група Сиринићке Жупе.
Оно што овај концерт издваја од осталих јесте присуство великог броја деце. Пред почетак концерта подељене су им играчке које су им благодарећи труду оца Серафима, послали њихови вршњаци из централне Србије. Уз играчке су добили и велики број писама са кратким порукама које на најбољи начин сведоче да са љубављу према Косову и Метохији одрастамо од малих ногу.
Све су почињале поздравом ”Драги брате” или ”Драга сестро” а читајући поруке у наставку, сузе су нам саме текле: “Драги брате, желим ти да имаш срећно и мирно детињство, баш као и ја у мом Зрењанину.”
У име оца Серафима и у своје лично име захваљујем се свим учесницима и гостима на дивној вечери.
Посебно се захваљујем директору Дома културе, господину Златку Станојевићу за организацију.
Боравак на Косову и Метохији смо осим за концерт и уручење помоћи искористили и за обилазак светиња.

20190621_162201
Протосинђел Серафим (Петковић) и Димитрије Марковић на Газиместану

Осим Газиместана обишли смо цркву Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, Грачаницу, Богородицу Љевишку у Призрену, Пећку Патријаршију и Зочиште а ноћили смо у срученом манастиру Светих Архангела код Призрена и Високим Дечанима.

20190622_112726
Богородица Љевишка у Призрену. ”Зеница ока мога, гнездо је лепоте твоје.”

У Високим Дечанима о. Серафим је служио Свету Литургију са дечанским свештеномонасима.
Молитва за упокојене на уништеном српском гробљу у Ораховцу.
Посетили смо и уништено српско гробље у Ораховцу где су се отац Серафим и јереј Веља Стојановић, парох ораховачки, помолили за упокојене.
На Косову и Метохији оштећено је и уништено преко 5.261 надгробних споменика на 256 српских православних гробаља, док на више од педесет гробаља не постоји ни један читав споменик. Чак су из гробова ископаване и разбациване кости. Ораховачко гробље је једно од њих.

концерт2
Отац Серафим и Зоран Ивановић из групе ”Србче”
IMG_20190621_195700
КУД ”Цветко Грбић” из Штрпца

Да бих укратко описао наш боравак на Косову и Метохији и како смо били дочекани у сваком манастиру, месту или породици послужићу се речима из песме ”Ораховцу башто рајска”: тамо где најлепше сунце сија, видели смо добре људе који нам бескрајну љубав нуде.
Онима који никад нису били на Косову и Метохији, желим да их бар једном пут нанесе. Знам да ће помово вратити.

20190621_194114
Хор ”Цар Душан” из Штрпца

 

Димитрије Марковић

Српска интелигенција и квази решења за Косово и Метохију

 

Владимир Костић, председник САНУ
Владимир Костић, председник САНУ

”А они који су у невољи, немоћи, да им помогнемо да опстану, јер је то заиста љубав коју од нас Господ очекује према ближњима.”
Блаженопочивши Патријарх Српски Павле

Када је реч о питању будућности српског народа и српских земаља, највећи проблем представља одсуство стратешке перспективе, односно питање постављања дугорочних политичких циљева. Уместо тога води се ad hoc политика, коју у одређеној мери можемо описати Првим и Трећим Њутновим законом: 1) ”Свако тело остаје у стању релативног мировања или равномерног праволинијског кретања све док га деловање или дејство другог тела не присили да то стање промени”, и 3) ”Сила којом једно тело делује на друго тело једнака је по интензитету и правцу сили којом друго тело делује на прво, али је супротног смера”). Први законим се у потпуности описује наша политика, јер не преузимамо иницијативу, не предвиђамо догађаје, не делујемо превентивно, него тек на спољашњи подстицај, кад нас неко и нешто присили, док је Трећи закон описује само делимично, јер иако делујемо у супротном смеру, наша сила није ни у ком случају по интензитету једнака сили која на нас делује.
Ово важи за бројна питања, како унутрашња тако и спољнополитичка,укључујући и она кључна и најважнија: питање Републике Српске Крајине, Републике Српске, Црне Горе и Косова и Метохије.
Разлог за овакву политику смо навели већ на самом почетку – одсуство дугорочних политичких циљева.
Да би смо преузели иницијативу, да бисмо водили политику независно од дејства споља, морамо најпре знати шта нам је циљ, а циљ је садржан у националном програму који ми – немамо.
Једини наш национални програм који смо имали је, као што је познато, „Начертаније” Илије Гарашанина, при чему се овде нећемо бавити начином његовог настанка и његовом ваљаношћу.
Национални програм би вршио две функције:
1) Имао би функцију политичког оријентира тј. био би нам ”звезда водиља” на нашем националном путу, и
2) истовремено би имао функцију еталона (1) којим бисмо утврђивали ваљаност пута који пропагирају различити политички субјекти.
Садашњу ситуацију, у смислу горе наведеног, можемо сликовито да опишемо сценом из књиге „Алиса у земљи чуда”, када Алиса једног дана долази до рачвања пута и пита мачка Церекала:
– Који пут да изаберем?
– Где желиш да идеш? – гласио је одговор.
– Не знам – одговорила јој је Алиса.
– ОНДА, – рече мачак – НИЈЕ НИ ВАЖНО.
Да бисмо знали који пут да изаберемо и да бисмо знали да ли је наш садашњи пут исправан, морамо знати шта нам је циљ. Ово важи и за питање Косова и Метохије.
Како решити проблем Косова и Метохије?
Када погледамо шта нам представници родољубиве опозиције или појединци нуде као решење, морамо да констатујемо (са чуђењем) чињеницу да ни сам проблем није правилно и прецизно одређен (дефинисан).
Квази решења за проблем Косова и Метохије можемо поделити у три групе:
1) у прву групу спадају ”решења” као што је нпр. пасивни став ”не признати и не потписати ништа” (тј. независност) или активни (правни) поступци, али нижег, тактичког, нивоа као нпр. ”прогласити окупацију”. О практичним импликацијама ових ”решења” излишно је било шта писати. Да бих ипак био потпуно јасан, замислимо да је генерал Јанковић 1912. године издао неки проглас у коме би Косово и Метохију означио као окупирану територију. Какве би биле практичне импликације тога? Исте као и у случају да је Карађорђе у Марићевића јарузи прогасио окупцају Србије, а онда отишао кући. Уместо тога, Карађорђе је дигао устанак а Јанковић са Трећом армијом ослободио Косово и Метохију
2) у другу групу спадају ”решења” која предлажу ништа друго него независност, само под неким другим називом, као нпр ”широка аутономија” и сл.
Зар ово није управо оно што је предложио Владимир Костић, председник САНУ, тј. да ”достојанствено напустимо Косово”? (2) Нећу овде, притом, улазити у расправу која је разлика између нпр. Хелсиншког одбора за људска права, Фонда за хуманитарно право и САНУ, или која је разлика између Владимира Костића и нпр. Соње Бисерко, Наташе Кандић или Сташе Зајовић, па према томе и колико се треба обазирати на његове речи.
На ово ”решење” се у највећој мери и односи моја примедба да ни сам проблем (Косова и Метохије) није исправно дефинисан. Шта је онда тачно проблем када је реч о Косову и Метохији? Је ли проблем само формулација у неком документу и de iure статус? Да ли је уз назив ”Косово и Метохија” наведена звездица (*) или није?
Проблем је тренутна бројчана надмоћност Шиптара на Косову и Метохији (тј. етничка структура Косова и Метохије), повезана са њиховим националним циљевима и свим проблемима по наш народ и државу који из тога проистичу (разни облици насиља укључујући и убиства, протеривање Срба као последица претњи и насиља, уништавање светиња, узурпација имовине било у приватном или државном власништву итд.). Ако је ово проблем шта је онда решење проблема? Заштита народа, светиња и имовине, а то може да се оствари само у случају de facto контроле над Косовом и Метохијом тј. присуством војске и полиције. Када је у питању безбедност Срба на Косову и Метохији de iure статус сам по себи није од битнијег значаја.
Ако горе наведени проблем прикажемо формулом: x + y = z, онда је ”решење” у виду ”широке аутономије” исто то само другачије написано: z = y + x.
Они који предлажу ово ”решење” само фиксирају проблем у садашњој фази. Другим речима, ово решење је у складу са народном изреком ”није шија него врат”. Или: a + b = c, при чему је a = x, b = y, c = z.
Овакво ”решење” тренутно стање узима као непромењиво. Шта би било да су Карађорђе, кнез Милош, војвода Мишић или генерал Михајловић узимали тадашње тренутно стање као непромењиво?
Да поставим, у вези овога, питање: Да ли ће, у случају ”широке аутономије”, Срби моћи без страха да на задушнице посећују гробове својих ближњих? Да ли ће деца из Гораждевца моћи поново да се слободно и без страха купају на Бистрици? Да ли ће жетеоци у Старом Грацком моћи без страха поново да изађу на поља да жању? Да ли ће возачи ”Ниш експреса” без страха моћи да прођу путем поред Подујева? Дали ће нестати страх од отмица и силовања? Да ли ће у манастирима престати потреба за војном заштитом и бити уклоњена бодљикава жица и друге препреке?
Да ли ће се Шиптари задовољити ”широком аутономијом” уместо потпуном de iure и de facto контролом над Косовом и Метохијом и потпуним протеривањем српског становништва? Ако неко, неким случајем, устврди да би се задовољили, онда захтевам јасан и прецизан одговор, поткрепљен доказима, зашто би то учинили? Шта би их навело на то? Зашто би више поштовали жељу неког политичара из Србије и његову жељу да се, макар привидно, задржи власт над Косовом и Метохијом, у односу на нпр. Ефенди Васу (Пашко Васа) и његову тврдњу, изречену још у 19. веку, да и Врање припада Шиптарима? (3) Која је то тачно предност за Шиптаре коју носи ”широка аутономија” у односу на пуну de facto независност уз потенцијал ширења на југ централне Србије?
Питање Косова и Метохије је очигледно постало једно апстрактно питање, повезано са питањем поштовања Устава, унутрашњег и међународног права, а потпуно одвојено од онога што је кључно и најважније: безбедности и могућности за нормалан живот Срба који тамо живе, безбедности црква и манастира, али и других културно-историјских споменика, и на крају економских интереса грађана и државе.
Кључно питање, у вези овога јесте: да ли се ми боримо за поштовање унутрашњег и међународног права, или се боримо за наш народ, светиње и имовину на Косову и Метохији?
Ако је питање Косова и Метохије само апстрактно правно питање одвојено од питања живота Срба на Косову и Метохији, светиња, имовине и територије, онда је све у реду, на добром смо путу. Ако није, а није, онда нам је потребно друго решење.
Период владавине Комунистичке партије, након II светског рата је најбољи пример да de iure власт над Косовом и Метохијом – не значи ништа. Управо у овом периду је убијена Бранка Ђукић, Ђорђе Мартиновић набијен на колац итд.
Због тога морам да поновим: једино опипљиво и стварно решење је присуство војске и полиције уз јасно дефинисане националне циљеве.
Шта ово значи?
После ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату српско становништво је почело само само да се враћа на те просторе, а након тога је почело и планско насељавање по Уредби о насељавању Јужних крајева донетој 20. новембра 1920. године и по Закону о насељавању Јужних крајева донетог 11. јуна 1931. године.
Резултат? Проценат српског становништва је са 26% за кратко време порастао на 34% док је удео шиптарског становништва са 69% пао на и 60%.
Они који се боре за непризнавање су само правници који поштују етику своје струке и ништа више. Нису родољуби.
Замислимо да смо се 1999. године бавили разматрањем оправданости НАТО агресије са аспекта међународног права не употребивши војску?

То не значи да је правна борба излишна и да је не треба водити, већ само да се мора разликовати главно од споредног.

Родољуби су они који брину о Србима на Косову и Метохији, и којима је питање Косова и Метохије питање народа а не права. Родољубље значи љубав према роду а не према праву. Родољуби су они који су спремни да  употребом силе врате контролу над Косовом и Метохијом.
3) у трећу групу спадају они који ослобођење Косова и Метохије смештају у неко неодређено будуће време:
Миша Ђурковић каже: ”А ја ћу…моћи да својој деци 24. марта поновим како су нас напале злочиначке снаге, како је Космет од тада под њиховом окупацијом… И да их учим да на њима остаје завет да се Косово и Метохија врати у састав Србије…” (4)
”Добар човјек оставља нашљедство синовима синова својих”, каже се у Светом писму (ПрС 13,22), па се према томе ове речи ни у ком случају не могу означити као мудре, већ напротив. Ако се човек који својој деци и унуцима оставља наследство назива добрим, како онда назвати човека који својој деци свесно оставља дуг? Који одриче да се жртвује, било због неспремности да се одрекне удобности свакодневног живота, било због недостатка храбрости или неког другог разлога, али захтева жртву од своје деце?
Са аспекта борбеног морала ове речи морају да се означе као ширење дефетистичког мишљења.
Зар ово није очигледан доказ успеха психолошког рата који за циљ има, између осталог, смањење спремности за борбу? (5)
Дефетизам долази од француске речи défaitisme, односно défaite што значи пораз, користи се најчешће у контексту рата али и у осталим областима као што су политика, економија, култура или спорт. Често се поистовећује са песимизмом и њиме се означава малодушност, неповерење у сопствене снаге, изгубљеност, одрицање од активности условљено претрпљеним поразом, односно представља прихватање и помирење са поразом без борбе проузроковано веровањем да ће борба сигурно бити изгубљена.
Исто то, само другим речима, предлаже и Милош Ковић:
,,Kосовско питање не морамо да решимо ми, наша генерација. То је питање које је отворено вековима. Оно што ми данас морамо јесте да добијемо на времену да се геополитичке околности промене. Да ли заиста мислите да ће Америка бити светска сила још дуго? Само се бојим дa овде ни председник Србије не зна шта заправо значи замрзнути конфликт. То не значи да престанете потпуно да разговарате како они то сада представљају. Ви и даље остајете у разговорима о Kосову, али не решавате коначан статус док се не створе боље геополитичке околности за Србију”, објаснио је Kовић. (6)
Ако неко после догађаја у Сирији и Венецуели (да не наводим и друго) није приметио да је одавно дошло до промене снага у свету и да су се створили погодни услови, онда се бојим да се у његове процене не можемо поуздати.
Бранимир Нешић у име Двери каже: ”Треба рећи и то да у овом тренутку Србија није спремна да врати своје државне ингеренције над целокупном територијом Косова и Метохије, али исто тако не значи да мудром и дугорочном политиком за то неће бити спремна за 5, 10, 50 или 100 година.”. (7)
За 50, 100 година? Овде морам да поновим питања која сам поставио горе: Да ли ће, након изјаве да ћемо за пола века или век можда бити спремни да ослободимо Косово и Метохију, Срби моћи без страха да на задушнице посећују гробове својих мртвих? Да ли ће им се на било који начин променити живот? Хоће ли престати да ексхумирају и преносе посмртне остатке својих ближњих у централну Србију?Да ли ће деца из Гораждевца моћи слободно и без страха да се купају на Бистрици? Да ли ће жетеоци у Старом Грацком моћи без страха поново да изађу на поља да жању?  Дали ће нестати страх од отмица и силовања?
Колико ће уопште Срба бити на Косову и Метохији, и да ли ће их уопште бити, након 50 година? Колико ће и шта од светиња остати сачувано?
Не сумњам у родољубље ни Милоша Ковића ни Мише Ђурковића, али управо из тог разлога носе додатну одговорност за своје речи.
Погледајте пажљивије руска гласила укључујући и информативне портале попут нпр. rs.rbth.com и колико простора посвећују свим врстама оружја, од личног па надаље, којима Русија располаже.
Подразумева се да то није случајно већ због околности и дешавања у свету, и претњама безбедности Русије.
Приче о најсавременијем и најмодернијем наоружању имају функцију одвраћања у односу према непријатељима и неодлучнима, и истовремено су у функцији подизања морала код сопственог становништва и савезника.
О чему за то време прича и шта ради наша “родољубива” опозиција?
“Никад нећемо заборавити”, “никад нећемо признати”…
Заштита народа о државних интереса оружаним путем је очигледно искључена.
Љубав, било према појединцу или народу, роду (родо + љубље) захтева жртву. Нема љубави без жртве.
“Никад нећемо заборавити”, “никад нећемо признати” итд. служи само за придобијање (наивних) гласача. Мртви се не заборављају а живима се помаже.

Међутим, само присуство наше војске и полиције на Косову и Метохији није довољно јер се тиме не решава проблем наталитета Шиптара.

Једино исправно и трајно решење јесте оно које су применили Чеси у решавању проблема Судетске области. Идеја да се исто решење примени и у случају Косова и Метохије није моја већ припада Вацлаву Дворжаку који ми је скренуо пажњу на то приликом једном нашег разговора, а ја сам ту идеју детаљније разрадио у тексту под насловом ”Решење за Косовo и Метохију по примеру Чешких Судета”. (8)
Укратко, решење подразумева исељење Шиптара у матичну земљу.
Уосталом, Иво Андрић је предлагао чак и више од тога:
”Дримска долина са Скардром чини географску и економску целину са Црном Гором и пограничним крајевима Србије. За средњу Србију и Црну Гору дримска је долина једини директан и најкраћи природни пут на Јадран. Важна железница Дунав-Јадран треба да прође долином Дрима. Амбасадорска конференција у Лондону од 1913. године признала је Србији то право приступа на море. /…/ С обзиром на све што смо рекли напред за нас би подела Арбаније могла доћи у обзир само као једно нужно и неизбежно зло коме се не може одупрети, и као једна велика штета из које треба извући онолико користи колико се да… /…/ Наша држава има старих права на ове крајеве, вели се у нашем меморандуму. Скадар је бивша престолница српских владара. Наш је народ пролио потоке крви за Скадар, а нарочито у рату 1913 године…” (9)

Димитрије Марковић
1) https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%BD
2) ) http://www.nspm.rs/hronika/vladimir-kostic-nisu-mi-jasni-ljudi-koji-kazu-da-je-kosovo-nase-dajte-da-dostojanstveno-napustimo-iluziju-da-mozemo-povratiti-kontrolu-nad-tom-teritorijom.html
3) https://journals.openedition.org/balkanologie/2272
4) http://www.politika.rs/scc/clanak/424917/Pogledi/Dogodine-u-Prizrenu?fbclid=IwAR3Wmik8wA2Aw45ksIRJXOzSCeEM4inC8ar2kmYA03RJ3Aur0z1jxEwQHoM#.XJX29U9tdVQ.facebook
5) https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%81%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82
6) https://www.youtube.com/watch?v=qSu6ek7DrMs&feature=youtu.be&fbclid=IwAR3u_CYhBceSX2zzTqsJW5dthWqb2pdsQpWcud7jSJ6baMm4547lJQVZrI8
7) http://www.nspm.rs/politicki-zivot/dveri-ce-biti-najvece-politicko-iznenadjenje.html
8) https://recineeu.wordpress.com/2014/10/17/%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2o-%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D1%83-%D0%BF%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D1%80%D1%83-%D1%87/?fbclid=IwAR2oBB6I1UfQ20W-lHdVj7WjNX9RJXmss4IjsfaU1k9XgdRqcZHCsYWZ7UU
9) Иво Андрић, 30.1.1939, AIDE MEMOIRE