Икона или slika?

Temtation of Christ by Satan

Ово није православна икона већ слика ”“Jesus wird vom Satan versucht” ( ”Сатана искушава Христа”) чији је аутор немачки сликар Georg Cornicelius (1825–1898). Насликана је 1888 године, а додатне информације о аутору и слици можете пронаћи овде: https://de.wikisource.org/wiki/ADB:Cornicelius,_Georg
Нажалост није мало оних који купују ову слику и имају је у кући мислећи да је у питању православна икона.
Када су у питању мирјани ово се може објаснити недовољним познавањем учења наше вере. Ово је, опет, или последица тога да се та особа налази на самом почетку духовног пута или, што уопште није реткост, да се православљу учи из неодговарајућих, погрешних, извора.
Свети Игњатије Брјнчанинов у ”Гласу из вечности, писма монасима и мирјанима о спасењу душе”, писмо 203, каже : ”Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, a са учењем сатанским.”
Ако је у време када је свети Игњатије Брјанчанинов ово писао било ”небројено” оваквих књижица који онда прилог да употребимо како бисмо одредили количину ”књижица” које су данас у оптицају?
Осим књижица, додатни проблем представља то што данас имамо и небројене текстове на интернету ”са хришћанским насловом, a са учењем сатанским.”
Ако свему овоме додамо и то да је слика уређена тако да личи на икону тиме што је избрисана позадина, која се може видети на оригиналу, на којој се види Сатана са круном коју нуди Христу, и израђена на начин (укључујући материјал и димезије) на који се израђују иконе, онда је јасно да они који је купују нису у заблуди само својом кривицом.
Тиме долазимо до најважнијег питања: како је могуће да се ова ”икона” продаје чак и у црквеним и манастирским продавницама? Мислим да овде незнање морамо да искључимо као објашњење. Да ли је у питању само непажња?
Нећу се, ипак, упуштати у подробнију анализу овог питања, уместо тога изнећу неке најосновније информације о иконама, разликама између икона и слика, и важности прављења разлике.
Реч икона је грчког порекла (грч: είκών, од глагола εϊκω – личим) и значи образ, изображење или слика.
По Предању Цркве прва икона ниjе начињена руком човека тј. није насликана него jе настала чудом. О томе пише свети владика Николај у ”Охридском Прологу” за 16. август:
”У оно време када Господ наш проповедаше Јеванђеље и исцељиваше сваку болест и сваки недуг на људима, беше у граду Едеси, на обали Еуфрата реке, кнез неки Авгар, сав прокажен губом. Он чу за Христа, Исцелитеља од сваке муке и болести, па посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцели од губе. У случају да Господ не могадне доћи, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе, верујући да ће му тај лик повратити здравље. Господ одговори, да не може доћи, јер се приближаваше време Његовог страдања – узе убрус, убриса Своје лице, и на убрусу уписа се савршено пречисти лик Његов. Тај убрус предаде Господ Ананији с поруком, да ће се кнез од њега исцелити, али не сасвим, због чега ће Он њему доцније послати посланика, који ће збрисати и остатак болести његове. Примивши убрус кнез Авгар га целива, и губа спаде са свега његова тела, но остаде мало од ње на лицу његовом. Доцније апостол Тадеј проповедајући Јеванђеље дође Авгару, исцели га потајно и крсти га. Тада кнез полупа идоле, који стајаху пред капијом града, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим, налепљен на дрво, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже, нико се неће постидети, ко се у Тебе нада“.
Према Предању прву икону Пресвете Богородице насликао је Свети апостол и јеванђелист Лука. Преподобни Јустин Ћелијски у књизи ”Житија Светих” пише:
”Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.”
Од ове три иконе једна се налази у Чајничу у цркви Успења Пресвете Богородице, друга у Пећкој Патријаршији а трећа у Јерусалиму.
Осим Господа и Пресвете Богородице на иконама се још изображавају Светитељи, Aнђели коjи су се jавили људима и догађаји из Јеванђеља.
У ”Беседи о правој вери” изговореној на Вазнесењском сабору у манастиру Жичи 1220. године Свети Сава каже:
”Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео… Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.”
Која је улога икона?
Оне поред богослужбене и молитвене имају и подучавајућу функцију.
Свети Јован Дамаскин у Апологетским словима против опадача светих икона каже, између осталог, да ”оно што је књига за писмене, то је икона за неписмене; и што је за слух реч, то је икона за вид.”
Свети владика Николај у ”Вери Светих, Катихизису Источне Православне Цркве” пише: ”Оно што је записано у Јеванђељу, то је представљено нашим очима и у боји, насликано на зидовима храма, или на дрвету или у облицима неке друге материје. Оно што се читањем приказује нашим ушима то се исто приказује гледањем нашим очима.”
Осим ових иконе имају и посредничку функцију: ”Освећене иконе су канали моћне Божје благодати која лечи, препорађа, просвећује, охрабрује и опомиње. Господ Бог толико љуби своје светитеље и мученике као најближи круг своје породице, да даје чак моћ и њиховим ликовима када се поштују и њиховим именима када се призивају.Како ово можемо доказати? Многоструким искуством Цркве кроз многе генерације, исто као кроз нашу генерацију, а у вези чудотворних дејстава икона.” пише Свети владика Николај у горе поменутом делу.
Неке од најпознатијих чудотворних икона Мајке Божије су: Игуманија Атонска, Богородица Јерусалимска, Богородица Брзопомоћница, Богородица Достојно јест, Свих жалосних радост итд. а код нас: Богородица Пећка, Чајничка Красница, Богородица Тројеручица, Богородица Млекопитатељица, Богородица Одигитрија (Путеводитељица).
Архимандрит Рафаил Карелин у делу О подвижничком животу у Цркви” пише: ”Свети Оци су цео процес иконописања сматрали свештенодејством. Раније су ce иконописци припремали за свој посао исто као свештеници за служење Литургије. Иконе су ce сликале у манастирима само у јутарњим часовима пре узимања хране. Пре почетка рада служен je молебан Светитељу на чијем лику je иконописац радио. Затим, за време сликања иконе ce читао Псалтир. Тако je икона стварана у духовној атмосфери. Није чудо што je више чудотворних икона насликано у стара времена: древни иконописци су у себе упили сам дух Православне Цркве.”
О разлици између слике и иконе Леонид Успенски у књизи ”’Теологија иконе” пише: ”Оци Седмога сабора праве јасну разлику између слике (као обичног лика човека) и иконе (као образа који указује на сједињење човека са Богом).Икона се од слике разликује својим садржајем. Тај садржај условљава језик иконе, те њој својствене изражајне облике, који је и издвајају од сваке друге врсте слике. Икона указује на светост. При томе се светост не подразумева, нити се додаје нашом мишљу или уобразиљом, већ је видљива за наше телесне очи… Јер, сам смисао иконе је у томе да показује наследнике непропадљивости, наследнике Царства Божијег, чији су они причесници већ у овоземаљском животу. Икона је образ човека у коме реално пребива благодат Светог Духа која спаљује страсти и која све освећује. Стога се његово тело приказује као суштински другачије од обичног пропадљивог људског тела… Икона Господња нам указује на оно што је било откривено апостолима, на Тавору: ми не сагледавамо само лик Исуса, већ и Његову славу, светлост Божанствене Истине, коју символички језик иконе чини доступном нашем погледу…”
А сада да се за тренутак вратимо на слику која је била повод за овај текст – видите ли на њој ”Његову славу, светлост Божанствене истине…”,, ”оно што је било откривено апостолима, на Тавору”, видите ли на њој онога ”који власт има” (Мт. 7,29) ?

Слика носи назив ”Сатана искушава Христа” а на оригиналној слици се види Сатана који Христу пружа круну, што значи да је у питању последње од три кушања: ”Опет га узе ђаво и одведе на гору врло високу, и показа му сва царства овога свијета и славу њихову,И рече му: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се.”

Видите ли на њој Онога који је одговорио: ”Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи!” (Мт. 7, 8 – 10)

Не, јер то није икона и на њој није Богочовек Христос, него слика и на њој је лик човека. И то лик човека у коме не можемо да сагледамо ни оно што се по световним мерилима код једног човека, мушкарца, сматра врлинама: физичку снагу,снагу воље, постојаност, храброст, мудрост, ведрост духа… Не… само слабост и несигурност… А то сведочи и о одсуству вере и наде.
Могуће је да је аутор користио и модел. Ево шта о томе каже Леонид Успенски у цитираном делу:
”Православна Црква никада није дозвољавала цртање икона према сликаревој машти или према живом моделу. То би, наиме, значило свесно и потпуно раскидање са прототипом. Јер, име које је на икони више ие би одговарало приказаној личности: то би била очигледна лаж коју Црква не може да допусти (иако су повреде тог правила, или тачније злоупотребе, нажалост биле честе у последњим вековима). Да би се избегла свака фикција и расцеп између образа и његовог првообраза, иконописци као обрасце користе или древне иконе или оригинале. Стари иконописци су познавали ликове светитеља исто тако добро као и ликове ближњих. Они су их сликали или по сећању, или уз помоћ нацрта и слика. Портрети лица које је постало познато по светости свога живота прављени су одмах после његове смрти, дуго пре званичне канонизације или открића мошти, те су ширени у народу. О њему су се чувале све врсте података, а посебно описи и сведочанстава савременика… Па ипак, као што знамо, преношење једне историјске реалности, ма како верно било, још не чини икону. Пошто дано лице јесте носилац Божанске благодати, икона треба да нам покаже његову светост. У супротном, она не би имала смисла. Кад би икона, приказујући човечији изглед оваплоћеног Слова, показивала само историјску реалност, као што чини фотографија, Црква би Христа видела очима неверујуће гомиле која га је окружавала.”
Оно што је речено за слике важи и за католичке ”иконе”. Архимандрит Рафаил Карелин каже: ”Католичка Црква je, одвојивши ce од традиција Једине Васељенске Цркве изгубила осећај за икону. Код католика ce икона претворила у слику на религијску тему, на којој су приказани исти онакви људи какве видимо на улици… У њиховим сликама човек ce клања самом себи.” (Архимандрит Рафаил Карелин, О подвижничком животу у Цркви)
И коначно, колико су важне ове разлике?
Свето Предање се, као што знамо, не обухвата само писану и усмену реч, и иконе су део Светог Предања.
Већ смо цитирали светог Јована Дамаскина који каже: ”оно што је књига за писмене, то је икона за неписмене; и што је за слух реч, то је икона за вид.”
Имајући ово у виду можемо да изведемо закључак да се опомена Светог апостола Павла из Посланице Галатима која се односи на речи исто тако може применити и када су у питању иконе:
„Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповедасмо, анатема да буде!“ (Гал. 1, 8).
Па према томе и речи светог Игњатија Брјанчанинова: ”Достојан је горкога ридања овај призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. A са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима очи ретко могу да се зауставе на хришћанину који је то и именом и делом.
Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити… Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог Завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Тереза, не Фрања и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце)… Кажете: „Јеретици су такође хришћани.“ Откуд вам то? Зар ће неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства: богохулне јереси? Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом… Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, упорно се одржава у души њоме зараженој и тешко је човека исцелити од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење… Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божији, тамо је одбачен и похуљен Дух Свети – само толико!… Али узалуд и погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала. Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне…” ( Свети Игњатије Брјнчанинов , ”Глас из вечности, писма монасима и мирјанима о спасењу душе”, писмо 203).
Поновимо на крају још једном његове речи наведене на почетку овог текста: ”Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне…”
И коначно шта да радимо са сликом коју смо купили мислећи да је икона? Послушајмо савет светог истог Светитеља:
“Удаљимо од себе ова лажна учења и деловање по њима: овчице Христове за туђим гласом не иду, него беже од њега, јер за туђи глас не знају. Упознајмо се одлучно са гласом Христовим да бисмо одмах слушали Његову заповест. Стекавши у духу наклоност према овом гласу ми у духу стичемо и одбојност према туђем гласу који одаје телесно мудровање разноврсним звуцима. Чим зачујемо туђи глас – бежимо, бежимо од њих као Христове овце које се од туђег гласа спасавају бекством: одлучним његовим игнорисањем. Опасно је обраћати пажњу на њега: за пажњом се поткрада обмана, за обманом погибељ. Пад наших отаца је започео тако што је прамајка послушала туђи глас”

Приредио:
Димитрије Марковић

Advertisements

А о чему би то преговарале Двери и Српска радикална странка?

un.jpeg

Српска радикална странка и Двери предлажу да се преговори о Косову и Метохији врате под окриље УН.
Али ни једни ни други не наводе шта би био предмет преговора тј. коначни циљ а не нађе се нико у Србији да их то пита.
СВАКИ ПРОЦЕС ПРЕГОВАРАЊА ПОЧИЊЕ ИДЕНТИФИКАЦИЈОМ ЦИЉЕВА.

Имамо ли, у случају да до тога дође, јасно и недвосмислено одређене циљеве наше стране? Немамо, или бар нису познати јавности.

Једино што можемо да закључимо јесте да бисмо уместо дистрибутивног имали интегративно преговарање (када се употреби термин „преговори” односно „преговарање” обично се мисли на тзв. „интегративно преговарање” када стране у преговорима као циљ одређују заједнички договор. У случају када као циљ преговора није одређен никакав заједнички договор већ искључиво максимално испуњење захтева једне стране – у овом случају представника самопроглашеног независног Косова (уз помоћ САД и ЕУ) онда је реч о врсти преговора за коју се користи назив „дистрибутивно преговарање”.)

Другим речима, циљ би био неки компромис. Шта би то било у овом случају? Нека врста аутономије, само је питање у ком обиму. Вероватно широке.
Овде долазимо до још једног веома ВАЖНОГ ПИТАЊА а то је: да ли нам је важно да Косово и Метохија само формално буде део Републике Србије или нам је важан повратак и опстанак, и миран и безбедан живот Срба на Косову и Метохији?
Период комунистичке владавине, када је КиМ формално била део Републике Србије, нам показује да ове две ствари нису повезане тј. да прво не подразумева друго.
Подсетимо се, у том смислу, на речи Патријарха Павла.
Као што је познато,блаженопочивши Патријарх Павле је од 1957 године до почетка деведесетих, службовао на косову и Метохији као Епископ Рашко-Призренски.О свом боравку на Косову и Метохији он у свом тексту ”Без осуде, отворено, очински” пише између осталог и ово:
”Људска права најтеже су била кршена у време шиптарске владавине Косовом.Лична карта коју и сада имам (јер сам још увек косовски пензионер) издата ми је 1979 у Призрену.Нањој је све исписано прво на шиптарском, па на српском.Чак и на корицама легитимације стоји најпре шиптарски назив за личну карту, крупним словима, а испод тога на српском.Тако у време СФР Југославије, за којом се уздисања сматрају напредним, најзваничнији лични подаци епископу једне од најстаријих српских епархија, издати су најпре на туђем језику.Ето малог примера каква су била, и остала, људска права на шиптарски начин…”
Дакле, ако је овако било у време СФР Југославије, када су Косово и Метохија били део Републике Србије, и притом знамо колико је Срба било принуђено да у том периоду због насиља напусти Косово и Метохију, НА ОСНОВУ ЧЕГА закључујемо да би ситуација била нешто боља у случају да КиМ поново постану, али само формално, део Републике Србије?
(И то све под веома смелом претпоставком да бисмо уопште успели да преговорима у УН постигнемо оно што желимо.)
О чему се овде заправо ради, тј. зашто се предлаже враћање преговора под ориље УН? Три су одговора на ово питање:
1) На овај начин тј. овом причом СРС и Двери само теже да добију гласове родољубиво оријентисаних бирача, а уствари их Косово и Метохија и Срби који тамо живе и не интересују. Кад седну у фотеље неће им више бити важно да ли ће се преговори вратити под окриље УН и ако се врате какав ће бити резултат. Једноставно ће преузети причу о реалности коју морамо да уважавамо.
2) Можда им је заиста важан живот Срба са Косова и Метохије и статус јужне српске покрајине али немају интелектуалних капацитета да изнедре неко одрживо решење.
3) Можда им је ово питање заиста важно, знају шта би требало радити, свесни су овога али немају храбрости да то јавно изнесу а камоли да то поставе као циљ своје политике. Нема сумње да ово једним делом долази и као последица дефетистичког мишљења. Дефетизам долази од француске речи défaitisme, односно défaite што значи пораз, користи се најчешће у контексту рата али и у осталим областима као што су политика, економија, култура или спорт. Често се поистовећује са песимизмом и њиме се означава малодушност, неповерење у сопствене снаге, изгубљеност, ОДРИЦАЊЕ ОД АКТИВНОСТИ УСЛОВЉЕНО ПРЕТРПЉЕНИМ ПОРАЗОМ, односно представља прихватање и помирење са поразом без борбе проузроковано веровањем да ће борба сигурно бити изгубљена.

Све у свему, преговори и компромис у виду широке или мање широке аутономије су ништа друго него рог за свећу.
Једино трајно и одрживо решење јесте ослобођење Косова и Метохије (а то се не ради преговорима у УН) и исељење косовских Албанаца у матичну земљу. На исти начин на који су Чеси решили проблем Судетске области.

Текст предлога решења по примеру Чешких Судета можете прочитати овде .

 

Димитрије марковић
Покрет Реци не ЕУ

Отворено писмо Борису Малагурском или: тресла се гора, родио се Лазански.

малагурски

Поштовани господине Малагурски,
јављам Вам се у вези видео-снимка који је ”Спутњик” објавио под насловом ”Малагурски: Ево решења за Косово!” а пренео већи број информативних портала.
Иако се у њему критички односите према власти, тачније према питању тзв. ”унутрашњег дијалога” не јављам се како бих вам упутио речи подршке већ критику.
Навешћу три спорна места, притом ћу се трудити да будем кратак иако би свако од њих захтевало опширнију обраду.
1) Критикујући предлог за поделу Косова и Метохије наводите податак да катастарски 58% територије КиМ припада Србима и помињете протеране Србе.
Прво, проблем је у томе што је ово ТРЕНУТНО стање. Ако знамо да је Република Србија наследница СЦГ, СР Југославије, СФРЈ, ФНРЈ и тако даље све до Краљевине Србије а да узурпација имовине од стране косовских Албанаца и протеривање Срба није почело ни од 1999 године, нити од 1991 године, онда се поставља питање зашто се САДАШЊЕ стање узима као важеће за будуће решење проблема Косова и Метохије?
Подаци о промени етничке структуре становништва током времена доступни су јавности, а ја сам их навео у тексту под насловом ”Ослобођење Косова и Метохије и период после” (овде)
Да Вас подсетим, рецимо, на текст (у прилогу) објављен у Њујорк тајмсу у коме се наводи податак о протеривању 57.000 Срба са Косова и Метохије само током седамдесетих година (овде)
Или на оно што је писала Др Смиља Аврамов на другом месту (Др Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије):
”Уговором из 1946 установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња; у току 1946-1947 путем 26 закључених уговора успостављена је царинска и монетарна унија, а границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање албанског живља на Косово и Метохију и у Македонију. Затварајући очи пред катастрофалним последицама ове политике, крајњим сиромаштвом у земљи, влада ФНРЈ је ту полизику оценила као ‘велики успех’.“
Али протеривање Срба и узурпација њихове имовине није почела ни седамдесетих-осамдесетих, ни 1946-1947 године, већ много раније.
Сигуран сам да Вам је познато да су према турском попису (овде) из 1455 године Срби на Косову и Метохији чинили 95,88% становништва а Албанци свега 0,26%
Из овога није тешко извести закључак када је почело њихово досељавање.
И на крају, узимајући све ово у обзир, још једном морам да поставим питање због чега се САДАШЊЕ стање узима као основ за решење проблема Косова и Метохије?
Не знам шта о томе каже међународно право, али мислим да то у овом случају није ни важно. Немојмо заборавити да је у току рата на просторима СФР Југославије много пута прекршено међународно право на штету Срба, а у случају Косова и Метохије и домаће (Устав Републике Србије у случају потписивања Бриселског диктата односно тзв. ”Бриселског споразума”) и међународно, па према томе не видим разлог да основ за ревизију (не само када је реч о Косову и Метохији) тражимо било где другде осим нашем у МОРАЛНОМ и ИСТОРИЈСКОМ праву.
Дозволите ми да Вас на овом месту подсетим на један догађај баш из оне исте године када је објављен горе наведени чланак у Њујорк тајмсу:
У 19. веку, тачније 1833. године, Британија је заузела Фокландска острва (Falkland islans) или Малвинска острва (Islas Malvinas) која су припадала Аргентини, од које су удаљена од 480 до 650 километара, и претворила их у своју колонију. 1982 године Аргентинци су покушали да их поврате и 2. априла 1982. године 3 000 аргентинских војника се искрцало на Фокландска острва. 5. априла 1982. Британија је послала више од 100 ратних бродова у јужни Атлантик, а 21. маја почело је искрцавање британских војника на Фокландима. Укупне снаге које су искрцане на копно износиле су 5 000 људи. Аргентинске снаге су се предале 14. јуна. Према попису стновништва, Фокландска острва су 2008. године имала 3 140 становника и налазе се на 14.000 (четрнаест хиљада) километара од Лондона.
Друго, ако се већ помиње да катастарски 58% територије Косова и Метохије припада Србима, нема разлога да се не наведу и остали подаци:
Вредност узурпиране имовине Косовско-метохијских Срба процењује се на преко 50 милијарди евра.
У државној својини Републике Србије на Косову и Метохији налази се око 24 500 хектара пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта, више од 1,4 милиона м2 службених зграда, 145 000 м2 пословних и 25 000 м2 стамбених зграда, 4 000 м2 објеката за посебне намене и још око 400 000 м2 других грађевинских објеката, према речима помоћника министра за Косово и Метохију Бранислава Ристића (Politika online 24. 12. 2012).
Само вредност ЕПС-а, према проценама овог предузећа, износи око 3 милијарде евра. Према проценама Светске банке, вредност минералних резерви на Косову и Метохији износи 13,5 милијарди евра (Pressonline 24. 12. 2012).
Мислим да нема потребе да Вам појашњавам ко је Сахит Муја, а пошто говорите енглески неће вам бити тешко да овде наведено проверите на сајту његове компаније:
”Нова геолошка истраживања и хемијски резултати урађени од стране Albanian Minerals су показали невероватну количину минерала у северној Албанији и на Косову. Ту су и велике количине магнезијума и никла у Кукеш и Тропоја региону.
Albanian Minerals и Bytyci SHPK су повећали обим радова у изградњи инфраструктуре и износ уложеног новца и планирано је утростручити износ инвестиција у региону у 2012. Велике резерве минерала које постоје у Албанији и на Косову вредне су стотине милијарди долара. Најзначајније на Косову су резерве угља највеће у Европи, злато, сребро, арсен, талијум, бизмут и гвожђе, типови олова и цинка и других метала. Потенцијал у рудама у Албанији и на Косову је већи него што је било ко икада замислио.” February 5, 2012 Sahit Muja, President and CEO Albanian Minerals New York  (овде) или ( овде ) .
И још у вези тога: ”У јулу ове године „Волстрит Џорнал“ је објавио вест да је изасланик светског финансијског магната Џорџа Сороша прошле године био пет пута на Космету. И то у друштву албанског милијардера Сахита Мује, с којим Сорош хоће да експлоатише косметски лигнит, процењен на вредност већу од 300 милијарди долара. Извршни директор корпорације „Албански минерали” Муја као ни Сорош немају у виду само угаљ, већ и олово, хром, цинк, злато сребро, бакар, никл и друга богатства, закључио је „Волстрит Џорнал”. (13.11.2011 Политика online)
Даље: ”Резерве угља на Космету су импозантне. Наше последње студије показују да је потенцијал на КиМ довољан за две термоелектране, а то је струја за сто година – каже проф. Др. Драгоман Рабреновић, са Рударско-геолошког факултета у Београду и додаје да Србија никако не би требало да се стави по страни када је реч о овом потенцијалу.
Према речима др. Станишића, који је имао поуздана обавештења с разних страна света, само резерве косовског лигнита вреде око 500 милијарди долара. Том податку, због кога смо пре више од четири године обојица наилазили и на подсмехе, постепено се приближава вредност коју је проценио „Волстрит Џорнал”. (13.11.2011 Политика online)
И коначно, шта је са МАТЕРИЈАЛНОМ вредношћу имовине СПЦ на Косову и Метохији? Колика је она?
2) У наставку, након критике измене Устава и признања Косова као ”конкретно решење” износите одговор Мирослава Лазанског на питање шта би он урадио да је на челу држава, по питању Косова и Метохије. Ово је све, само не ”конкретно решење” како га ви представљате.
Прво, он каже да би наметнуо буџет од 3,5 до 4 милијарде евра и формирање војске од 250.000 људи коју би онда поставио ”доле”. Где је то ”доле”? На Косову и Метохији? Не, на југу Србије. Ово није тешко закључити из онога што даље каже. Он ту војску од 250.000 хиљада људи види само као подршку преговорима. Та војска не би имала за циљ ослобађање Косова и Метохије него би служила само за то да нам обезбеди бољу преговарачку позицију.
Чак и да се формира са циљем ослобођења, формирање војске само по себи опет није решење него само тактички корак. Па и само ослобођење није решење него део решења. Одрживо решење као стратешки циљ подразумева не само ослобођење територије, него и решавање питања протераних Срба, досељених Албанаца и узурпиране имовине.
Друго, Лазански даље наводи како смо два пута пропустили прилику да са војском уђемо на север Косова. Да ли нам он на тај начин индиректно поручује за шта би она војска од 250.000 људи евентуално могла да буде употребљена? Мислим да се ради управо о томе. И зар на тај начин не предлаже управо оно што сте претходно критиковали тј. поделу Косова? И на тај начин признавање тренутног стања.
О формирању војске сам писао у тексту који сам Вам већ поменуо ”Ослобођење Косова и Метохије и период после” али би она имала различит циљ у односу на онај који предлаже Мирослав Лазански.
Кључна реч у овом случају јесте „тренутно стање”, за коју се као замена користе термини као што су „политичка реалност” или само „реалност”, а као објашњење или оправдање предлога за поделу Косова и Метохије се наводи поштовање, уважавање ове „реалности”. Дакле садашње, тренутно стање се представља као коначно и непроменљиво.
Ко су они који се нису мирили са датим околностима као непроменљивим него су их мењали? Бројни су примери кроз историју и код нас, и у свету . Да ли би било Првог српског устанка да је Карађорђе уважавао тадашњу „реалност”? Да ли би било Другог српског устанка да је Милош размишљао на тај начин? Никола Пашић је такође био један од оних који су обликовали, а не уважавали, реалност.Велики је број примера и из ближе и из даље историје, и ово се може применити на све области живота (Никола Тесла, Михаило Пупин, кошаркаши, одбојкаши, ватерполисти, Новак Ђоковић) а не само на политику и вођење државе и друштва.
И на крају да закључим: „политика је уметност могућег” – како то медиокритетски и поданички звучи.
Двери предлажу враћање преговора под окриље УН, а исто тако и СРС, али ни једни ни други не наводе шта би био предмет преговора тј. коначни циљ. Сваки процес преговарања почиње идентификацијом циљева. Имамо ли, у случају да до тога дође, јасно и недвосмислено одређене циљеве наше стране? Немамо, или бар нису познати јавности.
Једино што можемо да закључимо јесте да бисмо уместо дистрибутивног имали интегративно преговарање (када се употреби термин „преговори” односно „преговарање” обично се мисли на тзв. „интегративно преговарање” када стране у преговорима као циљ одређују заједнички договор. У случају када као циљ преговора није одређен никакав заједнички договор већ искључиво максимално испуњење захтева једне стране – у овом случају представника самопроглашеног независног Косова (уз помоћ САД и ЕУ) онда јесте реч о преговорима, али о врсти преговора за коју се користи назив „дистрибутивно преговарање”.)
Другим речима, циљ би био неки компромис. Шта би то било у овом случају? Нека врста аутономије, само је питање у ком обиму. Овде долазимо до још једног веома важног питања а то је: да ли нам је важно да Косово и Метохија само формално буде део Републике Србије или нам је важан повратак и опстанак, и миран и нормалан живот Срба на Косову и Метохији? Период комунистичке владавине, када је КиМ формално била део Републике Србије, нам показује да ове две ствари нису повезане тј. да прво не подразумева друго.
Зашто онда немају неко боље решење, решење у правом смислу те речи? Више је разлога, али нема сумње да ово једним делом долази и као последица дефетистичког мишљења. Дефетизам долази од француске речи défaitisme, односно défaite што значи пораз, користи се најчешће у контексту рата али и у осталим областима као што су политика, економија, култура или спорт. Често се поистовећује са песимизмом и њиме се означава малодушност, неповерење у сопствене снаге, изгубљеност, ОДРИЦАЊЕ ОД АКТИВНОСТИ УСЛОВЉЕНО ПРЕТРПЉЕНИМ ПОРАЗОМ, односно представља прихватање и помирење са поразом без борбе проузроковано веровањем да ће борба сигурно бити изгубљена.
Шта је онда решење? Постоји ли? Наравно да постоји. Решење је оно што је предложио Ваш колега (а мој пријатељ) чешки режисер Вацлав Дворжак: исељење косовских Албанаца у матичну земљу, тј. решење по примеру Чешких Судета.
Разговор који сам водио са њим за портал ”Никад граница” (овде ) у коме је изнео ово мишљење ме је и подстакао да напишем текст ”Решење за Косово и Метохију по примеру Чешких Судета” (овде) у коме сам ову његову идеју детаљно разрадио (оба текста Вам достављам у прилогу).
3) Предлажете да сачекамо повољније геополитичке околности ”када се једног дана запад више не буде толико питао око Косова”. Зачуђује ме заиста да нисте приметили да је до ове промене већ дошло. Нисам једини који заступа овакво мишљење, напротив, навођење оних који су уочили промене на геополитичком плану би заузело доста простора. Цитираћу само речи Јакоба Аугштајна, сина власника и оснивача немачког магазина Шпигл из (далеке) 2012-те године: „Пад америчке империје већ је започео. Може бити да амерички грађани неће моћи да га зауставе, ма колико се трудили. ”
Они који још увек нису уочили промену геополитичких околности ме подсећају на Јевреје који су чекали Месију али, када је дошао Христос, нису га препознали.
Узгред, овде ћу навести једну чињеницу која се често превиђа: само становништво пет земаља БРИКС-а чини 43% светске популације и ниједна од њих НИЈЕ ПРИЗНАЛА НЕЗАВИСНОСТ Косова и Метохије.
Али пођимо од претпоставке да препознамо промену политичких околности, па било да су већ дошле или ће тек да дођу. А шта ћемо да радимо у том случају?
Јер у том случају се не поставља питање само Косова и Метохије него и Републике Српске и Републике Српске Крајине. А ми немамо план ни за Косово и Метохију а камоли за целокупан српски народ.
Ово ме подсећа на сцену из ”Алисе у земљи чуда” када Алиса једног дана долази до рачвања пута и пита насмејану мачку на дрвету: – Који пут да изаберем? – Где желиш да идеш? – гласио је одговор. – Не знам – одговорила јој је Алиса. – ОНДА, – рече мачка – НИЈЕ НИ ВАЖНО.
Ни ми не знамо куда желимо да идемо. Немамо ”Начертаније”. А чим не знамо куда желимо да идемо значи да је свеједно који ћемо пут изабрати, а то даље значи да можемо да стигнемо незнано где, или у неку нову Југославију или ко зна на које друго место. Или да останемо где јесмо.
Или се под овим геополитичким околностима подразумева нешто друго, нешто конретније, тачније рат? У том случају опет важи претходно речено.
Или, коначно, чекамо да неко обави посао уместо нас? Да дођу Руси и ослободе Косово?
Закључак: геополитичке околности су се промениле, немамо шта да чекамо, на нама је само да прочитамо стихове Милана Ракића и дамо одговор на њих и себи и њему:
”Данас нама кажу, деци овог века
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.”
Он је дао одговор за своју генерацију, ми дајемо за своју.
И за крај, ако се под чекањем подразумева неки дужи временски период, како се неретко помиње 50-100 година: Да ли мислите да ће се они који су остали да живе на Косову и Метохији осећати безбедније и да ћемо им помоћи да не изгубе наду када им кажемо да ћемо се тамо вратити за пола века – век? Да ли ћемо их на тај начин мотивисати да истрају и о(п)стану на Косову и Метохији? 2007. године је од укупног броја становника на Косову и Метохији било 92% Албанаца, 5% Срба и 3% осталих. Колико ћемо тамо Срба затећи за 50 – 100 година? Шта ћемо тамо затећи у материјалном смислу? Хоће ли бити уопште наших цркава и манастира? Ако наша политичка генерација није спремна да се жртвује, на основу чега изводимо закључак да ће то бити спремна да уради нека генерација после нас? И коначно, према попису становнишва из 2002. године у Србији је живело 7. 498.001 становника а 2011. 7. 120. 666 што је апсолутни пад од 377.335 становника. Ако би се овај тренд наставио простом рачуницом долазимо до податка да би нас за 50 година било за преко 2 милиона мање, а за 100 година за преко 4 милиона. Ко би онда вратио Косово и Метохију?
С поштовањем,
Димитрије Марковић

Помоћна полиција (Hilfspolizei)

помоћна полиција.jpg

Помоћна полиција (Hilfspolizei) су биле
помоћне полицијске снаге у нацистичкој Немачкој, основане 22. фебруара 1933. године од стране Хермана Геринга ( Hermann Göring).
Јединица је била попуњена припадницима SA (Sturmabteilung) и SS (Schutzstaffel ) чије су униформе и носили.
Помоћна полиција је организовала и спровела бројне насилне нападе чија су мета били противници нациста, а такође су чинили и особље раних концентрационих логора Columbia и Dachau.
Термин Hilfspolizei је коришћен и за различите јединице успостављене током Другог светског рата у европским земљама окупираним од стране Немачке. У том смислу, изразом Hilfspolizei су се често означавале групе локалних сарадника нацистичких окупатора.

Српски покрет Двери  сматра да је Вучић формирањем тзв. помоћне полиције брутално злоупотребио позицију и суспендовао правну државу правећи парадржавну, приватну, напредњачку полицију која треба да буде логистика у политичком терору који спроводи над неистомишљеницима.

pomocna-policija

Помозимо породици Станојковић са КиМ!

Поштовани читаоци,

браћо и сестре у Христу,

%d1%81%d1%82%d0%b0%d0%bd%d0%be%d1%98%d0%ba%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b%d0%b8-620x330
молимо вас да у складу са својим могућностима и на начин на који можете (новац, одећа, храна, средства за хигијену итд.) помогнете породици Станојковић која живи на Косову и Метохији у планинском селу Сушиће, неколико километара од Штрпца, у веома тешким материјалним околностима.
Отац Радован и мајка Љиљана са своје дванаесторо деце најбројнија су српска породица на Косову и Метохији.
Оволиким бројем деце Радован и Љиљана су дали свој допринос не само опстанку српског народа на Косову и Метохији које, упркос свему, нису напустили, него, ако узмемо у обзир негативан природни прираштај, опстанку српског народа уопште.
Помозимо и ми њима!
Најмађи је Јован, рођен 4 августа 2013, па онда следе Катарина (2012), Анђелија (2009), Југ Богдан (2006), Дарко (2005), Наталија (2003), Андријана (2002), Андреј (2000), Ненад (1999) рођен у току бомбардовања НАТО, када су терористи из ОВК долазили до брежуљка изнад саме куће Станојковића, па онда Јовица (1995), Зорица (1994) и Аница (1992).

%d1%98%d0%be%d0%b2%d0%b0%d0%bd-%d1%81%d1%82%d0%b0%d0%bd%d0%be%d1%98%d0%ba%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b
Јован Станојковић

Станојковићи мају око три хектара земље, али не и потребну механизацију, тако да се сви тешки послови, од косидбе па надаље, обављају ручно.Преко потребни приходи, како би се преживело, се обезбеђују и брањем и продајом гљива и шумских јагода и на друге начине.
„Ми не желимо да напустимо своја вековна огњишта. Нећемо оставити наше село и нашу кућу. Овде смо се родили, овде смо најсрећнији. Уз Божију вољу и помоћ добих људи, искрено верујемо да ћемо остати да обрађујемо своја поља и њиве, под српским небом, у загрљају мајке Србије.“ каже Јовица Станојковић.
Помозимо Станојковићима да опстану!
” Зато је Спаситељ и објавио и рекао, кад су га они питали: Када Те видесмо гладна, или жедна, или боса, или у тамници, или болесна, кад је то било? А Господ одговори: Када једном од ове моје најмање браће учинисте, мени учинисте. Чинећи њима добро, ви сте Мени чинили добро./../
Тако је, браћо моја, Господ Христос прогласио за највећу врлину еванђелску, милосрђе и милостивост.” (Свети Јустин Ћелијски: Беседа у Недељу Страшнога суда)


Број телефона: +37745648627
Динарски рачун: 205-9001005976099-13
КОМЕРЦИЈАЛНА БАНКА
СТАНОЈКОВИЋ РАДОВАН,
Девизни рачун: SWIFT-BIC KOBBRSBG IBAN: RS35205903100399679032
RADOVAN STANOJKOVIC, SUSICE, KOMERCIJALNA BANKA

Шта би било да је извршен напад на израелце?

Како преносе информативне агенције терористи тзв. Исламске државе планирали су напад на фудбалској утакмици Албанија – Израел (ИС планирала напад на утакмици у Скадру?)
На Косову и у Албанији је хапшено неколико лица која су повезана са планираним нападом.
Утакмица Aлбаниjа – Израел требало jе да се игра у недељу 13.11.2016 у Скадру, али jе померена за дан раниjе и играће се у Eлбасану.
Шта би се десило да је до напада дошло?

%d0%bf%d0%be%d1%82%d0%b5%d1%80%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b0

Или, да проширимо питање, шта би се десило да су уместо 14 србских жетелаца у Старом Грацком код Липљана,уместо србске деце у Гораждевцу која су се купала на реци Бистрици,уместо србске деце у кафићу ”Панда” у Пећи итд. убијени израелски држављани ? Да су отимани и вађени им органи ?
Мислим да на основу свега онога што знамо о поступцима Изрела у сличним ситуацијама и односу према безбедности државе и својих грађана, није тешко извести закључак.

%d0%b2%d1%83%d1%87%d0%b8%d1%9b-%d0%b8-%d1%82%d0%b0%d1%87%d0%b8
Александар Вучић, Ивица Дачић, Кетрин Ештон и терориста Хашим Тачи

Ово је добра прилика да се подсетимо и Олимпијских игара у Минхену 1972 године.
Олимпијске игре у Минхену су остале упамћене по масакру израелских спортиста који се догодио током 5. и 6. септембра 1972 када је 8 палестинских терориста из организације „Црни септембар“ ушло у зграду где су били смештени израелски атлетичари и убили двојицу а деветоро држали као таоце.
Напад је почео 5. септембра 1972. године. Пет чланова терористичке групе „Црни септембар“ је прескочило два метра високу ограду која је била постављена око Олимпијског села. Били су обучени у тренерке и носили спортске торбе у којима је било оружје. Помогли су им амерички спортисти који су се у исто време из провода враћали у село, мислећи да помажу колегама спортистима. Након уласка у село, нашли су се са још тројицом терориста и кренули ка згради где је био смештен израелски тим.
Група је захтевала тренутно ослобаћање 234 палестинских затвореника из Израела као и ослобађање двојице терориста који су били затворени у Немачкој и њихов безбедан транспорт у Египат. Израелска власт је одмах одговорила и поручила да никаквих преговора неће бити. Немци под вођством канцелара Вилија Бранта и министра унутрашњих послова, Ханса Дитриха Геншера су одбили понуду израелске владе да пошаље своје специјалне јединице у Немачку. Уместо тога, пошто преговори нису успели а терористи су претили убиством свих талаца, одлучили су се за акцију спавања коју је имала да изведе полицијска јединица чији припадници нису имали одговарајућу обуку за овакве ситуације. Прерушени у спортисте са олимпијским тренеркама и наоружани аутоматским пушкама, они су заузели своја места. Не само да нису били обучени за противтерористичке акције, већ нису имали ни неки конкретан план.
У међувремену су стигле и телевизијске екипе које су из околних станова почеле све да снимају тако да су терористи могли да прате на телавизорима све што се дешавало напољу и да гледају полицију како се спрема да напад.Из тог разлога, акција је прекинута.
Око 22:10, после захтева терориста да им се омогући транспорт до Каира, са два хеликоптера су пребачени заједно са таоцима до војног аеродрома близу Минхена где их је чекао један Боинг 727 који је наводно требало да их пребаци у Каиро. Немци нису знали чак ни тачан број терориста,били су изненађени када су сазнали да их има осам. Одлучено је да се пуца на терористе када извиде авион и врате се до хеликоптера.
Акција је, како се могло и очекивати, доживела потпуни неуспех – сви таоци су убијени. Од осам терориста, петорица су убијени током акције спасавања док су тројица ухапшени и предати Либији мало мање од два месеца после напада. Тела погинулих терориста предата су Либији и сахрањена уз највеће почасти. Осталој тројици преживелих терориста, који су били у затвору, није никада суђено.
И сада долазимо до најважнијег дела ове приче:
Пошто је постало јасно да немачке власти неће судити терористима,тадашња премијерка Израела Голда Мејр дала је налог Мосад-у ДА ПРОНАЂЕ И ЛИКВИДИРА ТЕРОРИСТЕ. Операција је названа:„Операција Божји гнев“. У следећих 20 година припадници Мосада ликвидирали су двојицу од тројице Палестинаца који су преживели Минхен и најмање још 12 Палестинаца за које се сматрало да су учествовали у планирању акције у Минхену:
– Ваел Зуаитир, представник ПЛО-а у Италији
– Мухамед Хамшири, представник ПЛО-а у Паризу погинуо је од експлозивне направе на даљинско управљање
– још неколико осумњичених терориста је ликвидирано на Kипру, у Грчкој и Паризу.
– израелски командоси из јединице Сајерет Маткал заједно са оперативцима Мосада су 10. априла 1973. извели акцију и у самом Бејруту током које су ликвидирали: Абу Јусуфа (заменика Јасера Арафата и вођу терориста), Камала Адуана (заповедника Фатаха) и гласноговорника ПЛО-а Камала Насира.Акцијом је командовао Ехуд Барак, каснији премијер Израела.Командоси су дошли прерушени у туристе, од којих тројица укључујући и самог Ехуда Барака обучени као жене.
– Мохамед Боудија, операционални шеф терористичке групе Црни септембар погинуо је у експлозији аутобомбе 28. јуна 1973. у Паризу.
-Али Хасан Саламех је убијен у Бејруту 22. јануара 1979. од експлозије аутобомбе детониране на даљинско управљање.
Атиф Бсеису, учесник у планирању Минхенског масакра је убијен у Паризу 8. јуна 1992 године.
Тако то раде Израелци, а ми ? Можемо о Израелу да имамо овакво или онакво мишљење али једно је сигурно – да убијају њихове грађане,да убијају њихову децу,њихов премијер или неки од министара са терористима НЕ БИ ПРЕГОВАРАО !

%d0%b4%d0%b0%d1%87%d0%b8%d1%9b-%d1%82%d0%b0%d1%87%d0%b8
Тачи и Ивица Дачић

Приредио: Димитрије Марковић

Српско срце

dragan cigan4.jpg

Драган Циган се 22. јула 2007. године утопио у Јадранском мору, код италијанског града Jesolo, спасавајући двоје дјеце,брата и сестру, од 10 и 7 година.

Драган је Србин из села Бранешаца код Челинца, у Републици Српској,места недалеко од Бања Луке. У Италију је, као зидар, отишао да заради нешто новца. У Бранешцима је остала његова породица, супруга Дијана и две ћерке, Милица и Маријана. Желео је да од зарађеног новца направи кућу и обезбеди им бољи живот, да се не би мучили – живели су од његовог надничења и обрађујући оно мало земље коју су имали.

У недељу, 22. јула 2007 године, Драган је са сестром Зорицом, њеном породицом, и колегом Рашидом, Мароканцем, отишао у Језоло,приморски град близу Венеције, на плажу. Сместили су близу места где се река Piave улива у Јадранско море. Драган је, по сећању сестре, био замишљен.

У Италији је био, отприлике, већ десет година. Становао је месту San Martino di Lupari. Посао је био тежак. Навикао је он на напоран рад, али тешко му је падала развојеност од породице. Задњи пут их је видео у новембру, претходне, 2006. године. Тога јутра је позвао супругу и рекао јој: ”Јој, Мико”, тако су звали једно друго од милоште, ”ја више не могу да издржим без вас”. Рекао је да ће их водити на море, то му је била велика жеља. Никада нису били на мору, нити било где на одмору.
Планирао је да иде кући у августу. Радовао се деци.Те 2007. године Милица је имала девет година а Маријана четири.

dc2

Његово тело пронашли су сутрадан у Laguna del Mort.
На делу је испунио речи из Светог Писма: ”Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.” (15:13)
Дао је свој живот, да би спасао животе двоје непознате деце.
О херојском делу Драгана Цигана писао је велики број гласила у Италији.
На фотографијама са сахране види се ковчег прекривен српском тробојком, са двоглавим орлом и четири оцила. На застави стоји дрвени крст. Поред ковчега дете са иконом Пресвете Богородице и супруга Дијана обливена сузама, са иконом Крсне Славе обгрљене рукама.

dragan cigan2.jpgdragan cigan1.jpg

”Onore a te Dragan…” (”Слава теби Драгане”),”grazie e onore a te grande еroe” (”Хвала и слава теби велики хероју”) само су неки од бројних наслова и коментара о Драгану Цигану.

onore-a-te

Председник Италије Ђорђо Наполитано одликовао га је посмртно Златном медаљом за цивилне заслуге. Власти италијанског града Roncade су његовој породици уручиле споменицу ”са дубоким емоцијама и захвалношћу” за то што је ”са великодушношћу и храброшћу жртвовао сопствени живот”.

dc1

Једна од улица у граду Језоло,која излази на море,у близини где се све десило, преименована је у ”via Dragan Cigan”(”улица Драгана Цигана”).

dc3

Три општине из регије Венето скупиле су новац и купиле Драгановој породици стан у Бања Луци, а Милица и Маријана ће све до Маријаниног пунолетства добијати одређену суму новца месечно. Дијана је добила посао у Пољопривредној школи у Бања Луци.
У Републици Српској проглашен је за личност године у избору “Гласа Српске”, а постхумно је добитник и признања за најплеменитији подвиг године који додјељују “Вечерње новости”.

Упркос свему овоме, О Драгану и његовом херојском делу код нас се мало зна.
“Драган нам је одржао лекцију из живота, лекцију коју сви требају да имају на уму…” рекао је италијански министар Паоло Фереро.
”Био је душа од човјека…” каже супруга Дијана.
Чак иако ишчили из људског сећања Драган Циган ће живети вечно, јер:
”Радујте се, јер су имена ваша написана на небесима.” (Лк.10.20).
Драган Циган, српски херој, у Царству Небеском.
Димитрије Марковић.