Борба против псеудонауке: искуства из Русије

Псеудонаучници Јован И. Деретић, Александар Шаргић и Горан Шарић

Пише: Димитрије Марковић

Када је реч о борби против псеудонауке она код нас, за разлику од неких других земаља, није институционализована већ се све своди на деловање појединаца који су уочили овај проблем и свесни су његове озбиљности.

Када је реч о борби против турбо-фолк историје водеће место, свакако, заузима историчар, проф. др Радивој Радић. Његова књига ”Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“, у којој анализира и побија тврдње турбо-фолк историчара и указује на њихово незнање, доживела је неколико издања. Књига ”Клио се стиди, против злостављања историјске науке” је њен својеврсни наставак, али професор Радић указује на овај проблем и у својим јавним наступима. Осим тога, постоји и страница на фејсбуку која носи његово име а на којој се, осим промовисања историјске науке, објављују и текстови који упозоравају на болест псеудоисторије.

Осим професора Радића међу најактивнијима у борби против ове друштвене болести су Дејан Ристић, Урош Миливојевић, Борис Стојковски, Радован Пилиповић, Милош Ивановић, Владимир Кривошејев, Александар Иванов, Жарко Вељковић и други.

На фејсбуку постоји и група под називом ”Историја узвраћа ударац Јовану И. Деретићу!” која осим историчара окупља и стручњаке из других научних дисциплина (историчаре уметности, археологе, филологе, теологе итд.) и у којој се анализирају и критички обрађују тврдње и теорије турбо-фолк историчара.

Крајем 2019. године упућен је ”Апел јавности” са 142 потписника у коме научници упозоравају на ову опасност. Текст Апела (1) преносимо у целости, изузев имена потписника:

”Историчари, историчари уметности, археолози, антрополози, класични филолози и теолози, против новог таласа псеудоисторије и митоманског тзв. новоромантизма

У последње време сведоци смо тога да се јавни простор у Републици Србији убрзано и забрињавајуће испуњава новим таласом опасног псеудонаучног историјског размишљања и деловања.

После пропагирања опскурних књига деведесетих година прошлог века чији су аутори били они попут Олге Луковић-Пјановић и Јована И. Деретића, које су осликавале дубоку кризу друштва у целини и искушења националног идентитета, појавио се нови талас тзв. новоромантизма.

Однекуд пројектовано растакање критичког расуђивања у јавном простору добило је недавно свој врхунац злоупотребом имена српског романтичарског публицисте друге половине  XIX века Милоша С. Милојевића (1840–1897).

Под флоскулом да је његов опус „забрањена српска историја“ у јавности све агресивније наступа Удружење „Милош С. Милојевић“.

У само неколико протеклих недеља то удружење одржало је ,,програме“ и представљања репринтованих публикација и нових текстова посвећених овој личности, и то у Народној библиотеци Србије, Народној библиотеци у Љубовији, Нишком културном центру, Културном центру у Шапцу, београдској цркви Светог Марка, манастиру Михољска Превлака у Митрополији црногорско-приморској, Музеју Херцеговине у Требињу и Центру за културу у Угљевику, а најављено је да ће њихова наредна активност ускоро бити одржана и у Сомбору.

Свесни чињенице да је јавни простор отворен за различите садржаје, ми, историчари, историчари уметности, археолози, антрополози, класични филолози и теолози, осећамо одговорност и обавезу да јавно и одлучно укажемо на изразито негативне и дугорочно веома штетне последице последњег новоромантичарског таласа који у свим приликама ad hominem напада носиоце научне историографске методологије.

Пропагатори стваралаштва Милоша С. Милојевића, ратника у Српско-турским ратовима, националног радника и чиновника администрације Кнежевине и Краљевине Србије, члана Српског ученог друштва, очито заборављају следеће чињенице:

Његови „Одломци историје српских (југославенских) земаља“ препуни су фантастичних пасуса о боравку „старих“ Срба у централној Азији и у Африци, као и о судару старих Срба са Кинезима.

„Народне песме и обичаји укупног народа српског“, у три тома, пуне су измишљене и крајње мистификоване фолклористичке грађе која је још у време свога првог публиковања постала опасна по српске националне интересе у Старој Србији и Македонији, и то у тој мери да ју је стручна критика друге половине XIX века одмах препознала као инсинуације и одбацила.

„Путопис дела праве Србије“ врви од фабрикованих и фалсификованих натписа из српског средњег века, али и измишљених српских споменика античког доба што су благовремено критиковала истакнута научна имена, чиме је још за живота Милош С. Милојевић дискредитован и означен као истраживач српске прошлости у чије се информације не може веровати.

Књига „Наши манастири и калуђерство“ препуна погрешних имена личности и убикација светосавских епископских седишта на немогуће локације одбачена је још и од књижевно-историјске критике на страницама црквених часописа Кнежевине и Краљевине Србије.

Рад Милоша С. Милојевића и његов списатељски опус су, између бројних угледних имена, јавно и оштро критиковали следећи његови савременици: Иларион Руварац, Стојан Новаковић, Иван Степанович Јастребов, Јован Цвијић и др. О томе постоје бројна сведочанства, а његово уклањање из научне сфере временом је постала трајна и непроменљива чињеница.

Стога, у потпуности свесни изразито штетног деловања Удружења ,,Милош С. Милојевић“, осећамо одговорност и дужност да позовемо целокупну јавност, као и стручне и академске кругове, установе културе и просвете (архиви, библиотеке, музеји, галерије, културни центри, школе, факултете), централне, покрајинске и локалне власти (а пре свега Министарство културе и информисања које је само током ове године чак у два наврата финансијски подржало објављивање дела Милоша С. Милојевића), старешинства српских православних манастира и парохијских храмова, средства јавног информисања (штампане, електронске медије и портале) да у разматрање узму ове сажето изложене научне чињенице о месту Милоша С. Милојевића у нашој култури, прошлости и научној историографији и да, заједно са стручњацима, јасно и одлучно стану на пут шарлатанском сејању његових чињенично неприхватљивих ставова који се из разлога научне методологије не могу никако рехабилитовати.

Коначно, потписници ових редова најоштрије осуђују бројне вербалне испаде, увреде и претње физичким насиљем које поједини чланови и симпатизери Удружења ,,Милош С. Милојевић“ упућују нашим колегама, као и отворене ксенофобне и антисемитске ставове које пропагира то удружење.

Потписници Апела упућују позив свим својим уваженим колегиницама и колегама, као и нашим грађанима који истински желе да обогате и објективизују знања из националне историје, да својом јавном подршком овом документу дају одлучан допринос даљој афирмицији научне историографије и других хуманистичких дисциплина у нашој земљи.”

На страници ”Милош С. Милојевћ” имају праксу да приликом помињања неког научника у својим објавама, уколико је дотични потписник Апела, увек то и наведу уз навођење његовог редног броја на списку потписника, како би га пратиоци њихове странице додатно ружили (о вербалној агресивности псеудоисторичара и њихових следбеника писали смо на другом месту).

Нажалост, већина научника и историчара остаје пасивна у односу на проблем псеудонауке. О разлозима за овакав став говори Едвард Павлович Кругљаков (Эдуа́рд Па́влович Кругляко́в) члан Руске академије наука: Један од разлога све већег утицаја псеудонауке повезан је са ставом већине научника према овој појави. Могу га окарактерисати појмовима као што су одвратност, презир, снисходљивост, попустљивост. Већина научника још увек није свесна степена опасности који стоји над науком.” (2)

Ово мишљење Кругљакова потврђује и професор Радић:

„Како можеш да читаш те глупости?” То је питање које ми с времена на време постављају неке колеге, а односи се на књиге српских псеудоисторичара. Обично на таква питања, која су делом и реторска, непосредно не одговарам, него их пропратим неодређеним смешком који се може протумачити и као порука да „неко мора и то”. Каткад признам да се после читања „измаштане” литературе српских псеудоисторичара, која због неукости и плиткоће понирања у историју њених аутора увек оставља горак укус, окрећем било списима Марка Аурелија и Јована Лествичника или делима врхунских сатиричара, афористичара и комедиографа.” (3)

Одвратност или презир према псеудонауци не могу бити оправдање за пасивност баш као што се ничим не могу оправдати снисходљивост и попустљивост према овој опасној друштвеној болести. Напротив, борба против псеудонауке мора постати обавеза сваког научника.

У тексту о конспиролошким теоријама смо поменули везу ових теорија са агресивношћу, расистичким ставовима, политичким насиљем итд.

Руски историчар Алексеј Александрович Пензенскиј (Алексей Александрович Пензенский) повезује турбо-фолк историју са конкретним последицама. У једном разговору за ”Комсомолскују правду”, говорећи о псеудоисторији, он, између осталог, каже и следеће:

”У Хрватској је почетком прошлог века постојао… доктор наука Анте Павелић, оснивач покрета Усташе… Павелић је „открио“ да Хрвати нису Словени, већ потомци древних Аријеваца који су на Балкан допловили из древног Ирана. Како се то завршило? Ово се завршило адским геноцидом над Србима у годинама 1941-44.” (4)

За разлику од наше земље где је, како смо видели, Министарство културе и информисања финансијски помогло штампање дела Милоша С. Милојевића, у Русији је став према псеудонауци потпуно другачији.

Тако је нпр. В.В. Путин на мајској скупштини Руске академије наука 2012. године рекао следеће:

Неопходно је уклонити све оно што дискредитује научну заједницу, умањује њен ауторитет. Штавише, треба бити нетолерантан према онима који паразитирају на науци“. (5)

На иницијативу академика и нобеловца Виталија Гинзбурга 1998. године је основана Комисија за борбу против псеудонауке и фалсификовања научних истраживања, при Президијуму Руске академије наука. Године 2018. Президијум Руске академије наука одобрио је поделу Комисије за борбу против псеудонауке и фалсификовања научних истраживања на две независне комисије: једна води борбу против псеудонауке, док се друга супротставља фалсификовању научних истраживања .

Председник Комисије за борбу против псеудонауке Евгениј Борисович Александров (Евге́ний Бори́сович Алекса́ндров) навео је да су међу њеним најважнијим задацима образовни рад на промовисању науке и рационалног знања у контексту раста интересовања за окултно и супротстављање продирању псеудонауке у систем средњег и високог образовања.

Комисија за борбу против псеудонауке издаје билтен “У одбрану науке” који излази два пута годишње и ‘‘разоткрива различита подручја псеудонауке, укључујући она која су данас продрла у медицину, образовање и пословање. Наравно, збирка садржи и чланке о успеху у напредовању науке у свет непознатог.‘‘ (6)

У једном од бројева поменутог Билтена Е.Б. Александров у тексту под насловом ”Феномен псеудонауке у савременом друштву и мере за сузбијање пројављивања псеудо-науке” пише следеће (преносимо само део текста):

”У одређеним аспектима, услед продора псеудонауке у ниво одлучивања, укључујући и владу, ситуација је попримила карактер близак хитности. Тачније, земља урушава (и делимично је већ уништен) систем научне експертизе и квалификационог избора управљачких кадрова у научној и техничкој сфери. Многе одлуке се доносе на основу неадекватних представа о стварном свету и последицама предложених мера.

Остали знаци нарастања проблема:

• масовно фалсификовање квалификованих научних радова  (дипломе и дисертације);

• активности псеудо-академија и других организација које имитирају званично признате академске дипломе и звања; 

• појава самопроглашених експертско-аналитичких центара који намерно промовишу  псеудо-научне концепте као основу за доношење владиних одлука;

Са ким имамо посла?

Активни ликови псеудонауке (пружаоци идеја). Могу се грубо поделити у две групе:

1) добронамерни заблудели љубитељи науке (популарно речено) и оне који желе да надмаше „очеве осниваче“. Сусревши се са одбијањем објављивања њихових иновација у озбиљним публикацијама, најупорнији од њих сами се пробијају у масовне медије где се саморекламирају и агресивно нападају „званичну“ науку. У ову категорију укључују се и људи у годинама заслужни у неким областима деловања… који су уверени да могу да суде о свему на свету. У ову групу често спадају и људе са менталним поремећајима, што понекад доприноси њиховом успеху код неприпремљене публике;

2) другу групу чине преваранти са циљем да дођу до буџетског финансирања под изговором „пробојног“ научног и техничког решења државних проблема, или једноставно у сврху обмањивања грађана, привлачења обећањима да ће их излечити од сваке врсте болести, или их привлаче на друге начине. Често ликови другог типа користе „идеје“ ликова првог типа и са њима ступају у „сарадњу“.

Шта да радимо?

Као што се модерна наука не може развијати без активне помоћи државе, тако ни псеудонаука  не може да процвета без попустљивости или толеранције власти.(подвлачење је моје, Д.М.) Неопходно је да се влада окрене ка подршци развоју рационалног знања, наколико је повећање научног и техничког знања једини непролазни и несумњиви улог у наслеђе покољења и нада у просперитетну будућност човечанства. А у Русији наука такође служи као основа за одбрамбену моћ земље.

Као циљеви и мере у борби против псеудонауке сматрају се неопходним:

Стратешки циљеви

1. Проучавати псеудонауку као опасну друштвену појаву у сврха побољшања противмера и процене њихове ефикасности.

2. Смањити поверење јавности у псеудонауку и потражњу за њом (пре свега, међу руководиоцима, наставницима и медицинским радницима).

Тактички циљеви

1. Спречити расипање буџетских средстава на свесно неефикасне псеудо-научне пројекте и публикације.

2. Ограничити штетни утицај псеудо-научних дезинформација у медијима и образовној литератури.

3. Заштитити новинаре и научнике који се боре против псеудонауке, од наношења им штете судским поступцима од стране псеудо-научних превараната.

4. Заштитити грађане од наметања псеудо-научних услуга и добара, првенствено у псеудо-медицинске сврхе.

Ограничења

1. Мере за борбу против псеудонауке не би требало да воде ограничењима уставних слобода грађана, посебно слободе говора и верске слободе.

2. Мере за борбу против псеудонауке морају да буду такве да се ни под којим околностима не могу користити у унутарнаучним расправама.

Предложене мере за сузбијање псеудонауке

Стратешки предлози

1. Стално праћење продора псеудонауке.

Обезбедити владине набавке за социолошке услуге за систематско прикупљање и анализу података о нивоу продирања псеудонауке у масовне медије (посебно на телевизију) и у јавну свест (посебно међу чиновницима, просветним и здравственим радницима).

2. Истраживање феномена псеудонауке. Наручити комплексно научно истраживање феномена псеудонауке као друштвеног феномена за развијање ефикасних противмера. Привући психологе, социологе, историчаре, филозофе науке и стручњаке за одређене научне области.

3. Контра-пропагандна стратегија за смањење утицаја псеудонауке.

Да се прошири обим популарно-научног садржаја на државним телевизијским каналима.

Наручити снимање и приказивање документарне телевизијске серије о различитим врстама псеудонауке и њеним опасностима.

Забранити организацијама са државним учешћем оглашавање у псеудо-научним програмима на телевизији (списак псеудо-научних телевизијских програма састављати на основу резултата праћења масовних медија и испитивања на знакове псеудо-науке).

Редовно објављивати у масовним медијима социјалну рекламу чији је циљ разоткривање и дискредитовање псеудонауке. Понудити популарним писцима научне фантастике да пишу романе с обзиром на нарастајући талас псеудо-научних сујеверја.

Наручити израду наставних средстава за чиновнике, наставнике и новинаре да идентификују знакове псеудонауке; припремити смернице за истрагу кривичних дела повезаних са псеудонауком.

Званично обавестити државне организације и масовне медије о опасностима псеудонауке и с њом у вези организованим злочином.

Тактички предлози за борбу против псеудонауке

1. Експертиза присутности симптома псеудонауке (ЕПСП).

Развити прописе, формирати стручна тела и увести у праксу испитивање на симптоме псеудонауке: у научним, технолошким, образовним и медицинским пројектима; у публикацијама масовних медија, мултимедијалним производима, наставним средствима и публикацијама за ширу јавност.

ЕПСП би требало да спроводе посебно формирани стручни савети из редова научника РАН-а и РАМН-а уз укључивање потребних специјалиста.

2. Забранити буџетско финансирање псеудо-научних пројеката. Негативни закључак ЕПСП-а требало би да буде основа за одбијање буџетског финансирања. Конкретно, требало би укинути државно финансирање псеудо-научних телевизијских програма. Државно финансирање са негативним закључком ЕПСП-а требало би сматрати злоупотребом буџетских средстава, а у случају публикација масовних медија у државном власништву и издавачких кућа као кршење права грађана да добију поуздане информације од државе.

3. Обавезна клаузула о непоузданости информација. Унети у закон о масовним медијима обавезу да телевизијски програми и друге публикације које садрже псеудо-научне информације, садрже обавезну клаузула (изјаву о одрицању одговорности) са упозорењем о томе да је то издање  забавног карактера и да може садржати свесно лажне информације. За псеудо-научна (према ЕПСП) издања без таквог одрицања одговорности, упозорити масовне медије у складу са законом.

4. Препоручити судовима да затраже вештачење на симптоме псеудонауке када разматрају случајеве по чланцима о клевети, заштити части, достојанства и пословне репутације и у другим случајевима када је предмет разматрања научна исправност изјава, публикација, добара и услуга.

5. Оформити радну групу правника и научника за израду правних препорука за борбу научника и новинара против псеудонауке, као и за израду исправки на законодавне и нормативне акте који ограничавају ширење псеудонауке без нарушавања уставних слобода грађана. Нарочито: да размотри могућност издвајања „псеудонаучних превара“ у засебно кривично дело. Члан 159 Кривичног законика РФ (превара) је превише одређена и не омогућава ефективно разматрање случајева преваре помоћу псеудо-научних концепата, будући да лица која промовишу псеудонауку и лица која се на основу тога неосновано обогаћују, често делују независно једни од других;

– да размотри могућу одговорности за рекламирање опреме, лекова и техника који наводно имају терапеутски ефекат, ако њихов терапеутски ефекат није био потврђен објављеним и сертификованим клиничким испитивањима (данас је довољан сертификат о безбедности);

– развити мере за заштиту научника и новинара од неоправданог гоњења за критичке публикације о псеудонауци и људима и организацијама који је примењују  (закључак ЕПСП-а би требало изузме од одговорности за јавну квалификацију идеја, публикација, акција, роба, услуга итд. као псеудо-научних);

– пронаћи одговарајуће мере за подршку придржавања прописа од стране новинара из чл. 49 закона о масовним медијима „проверити тачност пружених информација” и “поштују права, легитимни интереси, част и достојанство грађана “, што искључује могућност објављивања лажних података без упозорења о томе.” (7)

Као што видимо из овог рада Е.Б. Александрова за ефикасно супротстављање псеудонауци неопходно је планско, систематско и организовано деловање уз подршку државних институција.

Да сама Комисија за борбу против псеудонауке није довољна за борбу против ове социјалне болести потврђује и њен први председник, академик Е.П. Кругљаков (Эдуа́рд Па́влович Кругляко́в):

”Да би се супротставили овом монструму, очигледно није довољна мала комисија. Морамо организовати масовни покрет против псеудонауке. Неопходно је да се ћелије комисије у скорој будућности појављују барем у највећим градовима земље…

Људима који нису у стању да критички мисле, нису упознати са логиком, лако је манипулисати.”

О озбиљности проблема псеудонауке вероватно најбоље говори захтев који је поменутој Комисији упућен од стране Савета безбедности Руске Федерације.

Наиме, 12. јула 2013. године председник Комисије за борбу против псеудонауке је од Президијума РАН-а добио налог да сачини извештај за састанак одељења Савета безбедности за проблеме војно-индустријске и научно-технолошке безбедности, о питању „Феномен псеудонауке у савременом друштву и мере за сузбијање манифестација псеудо-науке“.

Састанак одељења Савета безбедности одржан је 02. октобра 2013. године и на састанку је усвојена одлука са низом препорука влади Руске Федерације за 2014. годину:

”1.1. Предузети мере за побољшање правних норми у области научних и научно-техничких делатности, укључујући:

о дефиницији појмова „ псеудонаука“ и „лажинаука“; о изради нацрта савезних закона “О научној и научно-техничкој експертизи ” и ” О образовној делатности “; о измени одредби о савезним органима извршне власти у делу који се односи на развој образовања и сузбијање псеудонауке.

1.2. Развити и одобрити међуресорски програм о сузбијању псеудонауке у Руској Федерацији.

2. Савезна агенција за штампу и масовне комуникације заједно са Министарством образовања и науке Русије и Руском академијом наука у 2014. години:

2.1. Ојачати подршку пројектима у области штампаних и електронских медија посвећених промоцији научног знања и научног погледа на свет.

2.2. Припремити и предати у догледно време Влади Руске Федерације предлоге за употребу портала „Знање“ на интернету и телевизијским каналима „Наука“ и „Јавна телевизија Русије“, укључујући и активно супротстављање псеудонауци.

3. РАН да организује интердисциплинарно истраживање феномена псеудонауке и проблема противдејства псеудонауци у Руској Федерацији итд.”

Све ово нам говори у коликом смо ми у Србији заостатку по питању борбе против псеудонауке у односу на Руску федерацију.

У вези са претходним важно је, ипак, скренути пажњу на то да више није могуће говорити о телевизији као кључном каналу за преношење информација јер је интернет већ претекао по времену коришћења па су стога и мишљења појединих наших научника како су турбо-фолк историчари ограничени у свом деловању јер више нису присутни на телевизији већ се појављују углавном на интернету, потпуно погрешна.

Наиме, према истраживањима која се врше сваке године, још 2019. године интернет је претекао телевизију по времену коришћења које се изражава у просечном броју минута које им одређена особа дневно посвети. Тако је 2019. године интернет коришћен у просеку 170 минута дневно док је коришћење телевизије износило 167 минута.(8)

Подаци Републичког завода за статистику показују да је и код нас из године у годину употреба интернета у порасту а према подацима за 2020. годину 3.750.000 лица свакога дана користи интернет. (9)

Ове чињенице се морају узети у обзир приликом осмишљавања стратегије за борбу против псеудонауке.

Осим Комисије за борбу против псеудонауке у Русији је са указом председника Руске Федерације од 15. маја 2009. године основана и Комисија за супротстављање покушајима фалсификовања историје на штету интереса Русије. (10)

Главни задаци Комисије били су:

а) уопштавање и анализа информација о фалсификовању историјских чињеница и догађаја усмерених на умањење међународног престижа Руске Федерације и припрема одговарајућих извештаја председнику Руске Федерације;

б) развој стратегије за сузбијање покушаја фалсификовања историјских чињеница и догађаја предузетих ради наношења штете интересима Русије;

в) припрема предлога председнику Руске Федерације о спровођењу мера усмерених на супротстављање покушајима фалсификовања историјских чињеница и догађаја који штете интересима Русије;

г) разматрање предлога и координација активности савезних органа државне власти, органа државне власти саставних целина Руске Федерације и организација по питањима супротстављања покушајима фалсификовања историјских чињеница и догађаја на штету интереса Русије;

д) развијање препорука за адекватан одговор на покушаје фалсификовања историјских чињеница и догађаја на штету интереса Русије и за неутралисање њихових могућих негативних последица.

Комисија је постојала све до 14. фебруара 2012. године када је новим Указом председника Руске Федерације престала да постоји.

Међутим, у септембру 2020. године Истражни комитет Руске Федерације (СКР) основао је одељење за борбу против фалсификовања историје. (11)

У књижарама код нас можемо да видимо, нажалост, да се у оквиру секције ”историја” истовремено продају књиге угледних научника попут Владимира Ћоровића и Георгија Острогорског и турбо-фолк историчара као што су Јован Деретић и Милош Милојевић, што је неприхватљиво јер се на тај начин купци и читаоци доводе у заблуду.

Један од првих циљева у борби против турбо-фолк историје и псеудонауке јесте сврставање ових књига у одговарајуће секције (pseudonauka, фикција и сл.). Да је ово итекако могуће показује нам пример ланца књижара ,,Мартинус” из Словачке у којима се овакве књиге налазе у секцији ,,мистерије” а уз то се уз њих истиче упозорење за купце:

„Садржај ове књиге је уочен као контроверзан. Препоручујемо да приликом читања сваке књиге не заборављате на критичко мишљење и ставове стручњака у датој области.” (12)

Када је реч о популаризацији науке изванредан пример који могу да следе не само историчари него и научници из свих области науке јесте Александра Нинковић-Ташић.

Александра прикупља архивски материјал који се односи на живот и дело Михајла Пупина, Николе Тесле, Милутина Миланковића и других српаких великана науке. До сада је прикупила неколико десетина хиљада докумената, од којих су многа по први пут доступна јавности.

Аутор је Пупиновог виртуелног музеја, неколико изложби, организатор више стотина предавања и трибина у читавој Србији, укључујући и Косово и Метохију, али и Црној Гори, Републици Српској, Хрватској, Швајцарској и Мађарској.

Аутор је велике изложбе и монографије о Пупину ”Од физичке ка духовној реалности”, која је у Историјском музеју Србије оборила два рекорда – онај о дужини трајања поставке, али и о посећености, са преко 200.000 посетилаца. Осим тога, приредила је у сарадњи са САНУ и Матицом српском два издања Пупинове аутобиофије ”Са пашњака до научењака” са деловима који су за време комунизма били цензурисани (о Светом Сави и православљу).

Због чега су у Русији основане не само Комисија РАН за борбу против псеудонауке него и Комисије које се боре против фалсификовања историје?

Ако изузмемо кривотворења и псеудоисторију који су плод неких личних мотива, очигледно је да постоји и институционализовано фалсификовање историје које се врши у политичке сврхе. Од примера који су нам не само физички и временски блиски него нас се непосредно тичу поменимо само Хрватску, самопроглашену ”Републику Косово” и Црну Гору. Како су у процесу деконструкције СФР Југославије и конструкцији нових нација важну улогу имале и поједине земље Запада (о њиховој улози у разградњи Југославије је писала и проф. др Смиља Аврамов у књизи ”Постхеројски рат Запада против Југославије”) морамо, у вези са покушајима кривотворења историје у политичке сврхе, да поменемо и Хашки трибунал (пуни назив му је Међународни трибунал за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права на територији бивше Југославије након 1991.)

Само у светлу претходно реченог можемо да разумемо честе изјаве Горана Шарића како се у Хрватској нико не руга поставкама тзв. аутохтоностичке школе тј. турбо-фолк историчарима. (13)

Питање које се намеће у вези са проблемом фалсификовања историје у политичке сврхе јесте да ли све своди само на видљиво деловање иза кога стоје државне и међународне институције (Р. Хрватске, ”Републике Косово”, Р. Албаније итд. и њихових ментора и савезника, нпр. трибунал у Хагу) или изненадни разорни талас турбо-фолк историје и неопаганизма представља истовремено паралелно субверзивно деловање поменутих чинилаца.

Постоје основане сумње да пандемија турбо-фолк историје испреплетане са неопаганизмом код нас није спонтана (ненамеравана, несмишљена, несрачуната) појава већ да се интенционално користи у политичке сврхе паралелно са институционализованим кривотворењима.

Да ли је пандемија ове друштвене болести намерно изазвана или је искоришћена, амплификована и усмеравана тек након што се спонтано појавила је засебно питање од секундарне важности.

Притом циљ ових непријатељских делатности није само држава него и Српска православна црква и српски народ у целини.

У продукцији Православног мисионарског центра ”о. Данило Сисојев” објављен је документарни филм код нас преведен као ”Буђење – пронађи веру предака”, у коме се износи мишљење да је бујица неопаганизма која је запљуснула Русију, повезаног са псеудоисторијом, резултат дејства споља и да води извршењу етноцида.

Етноцид подразумева уништавање културе, језика и идентитета једне етниче групе, у овом случају српског народа.

Како су и култура и језик и идентитет српског народа непосредно повезани са хришћанством и Православном црквом, разумљиво је да су и они осим историографије (која је једна од идентитетских наука) предмет напада турбо-фолк историчара и неопагана.

Само у светлу етноцида као циља псеудоисторичара можемо у потпуности да разумемо да разумемо ову појаву.

Проф. др Игор Панарин (И́горь Никола́евич Пана́рин) који је каријеру започео у КГБ-у а докторирао на тему”Информациона и психолошка подршка националној безбедности Русије”, у књизи ”Хибридни рат, теорија и пракса” као главне област хибридног ратовања наводи управо духовну и културно-историјску област, а тек након тога политичку, дипломатску и остале области. (стр. 61)

Хибридни рат подразумева различите методе деловања држава, војно-политичких блокова или транснационалних корпрација, међу којима је и информационо-психолошки притисак а један од циљева је успостављање идеолошке контроле споља. (стр. 57).

Говорећи о турбо-фолк историји и неопаганизму као могућем елементу неконвенционалног рата важно је имати у виду шири контекст. Наиме, пандемија турбо-фолк историје се разбуктава у периоду након 5. октобра 2000. године када су путем тзв. обојене револуције у Републици Србији инсталиране власти које су контролисане споља, и када се европске интеграције, односно чланство у Европској унији, представљају као пут без алтернативе, при чему није реч само о политичкој и економској него и идеолошкој интеграцији. Идеолошка или културна интеграција подразумева промену погледа на свет и вредносног система и оријентација који су код нас утемељени у православној вери, или краће речено, промену парадигме. (14)

Управо из тог разлога се од државних службеника неретко могу чути изјаве о неопходности ”промене свести Срба”. (15)

Псеудоисторичари не допуњавају нашу историју додајући јој њихову лажиисторију за време пре раног средњег века, како би се могло очекивати, него и период од изласка Срба на историјску позорницу до данас изобличавају, искривљују и изопачавају у складу са својим циљевима. Они, заправо, одбацују историју Срба засновану на доказима и научним чињеницама а уместо ње на силу покушавају да нам наметну своју фикцију. Из тога происходи да ни Срби о којима они говоре нису они Срби о којима говори историјска наука, то нисмо ми, него некакав фиктиван народ, њихова конструкција и пројекција (психолошки појам) са којом би требало да се сагласимо и идентификујемо. Ово истовремено значи да они нису родољуби јер не воле српски народ онакав какав јесте, са својом историјом и идентитетом, него су заљубљени и очарани тим измишљеним народом, коме су приписали исто име. Не само да се историја Срба и њихов идентитет допуњују иажним подацима, искривљују и кривотворе од стране псеудоисторичара, него се и негирају и поништавају.

Уместо благородне династије Немањића, подмећу нам непостојеће Свевладовиће и Дрвановиће; уместо светог кнеза Лазара и светог деспота Стефана намећу нам непостојеће личности попут Нина Белова и Сербе Макаридова.

Уместо карте Душановог царства подмећу нам измишљену мапу Србије пре измишљеног ”Лужичког боја”.

Законоправило (Крмчија) Светог Саве је, као што знамо, имало велики значај и коришћено као правни извор и у другим православним државама и Црквама а не само код нас. Године 1262. кијевски Митрополит Кирил тражио од бугарског кнеза Јакова Свјатослава да му пошаље „Кормчују књигу” која је Русији коришћена све до 17. века. (16)

Али, уместо тог и таквог Законправила (Крмчије) Светог Саве, турбо-фолк историчари нам подмећу фиктивни ”Србски законик из Ксантоса”.

За Душанов законик, уз Законоправило Светог Саве најважнији закон средњовековне Србије, кажу да није ни његово (цара Душана) ни наше дело, те према томе немамо разлога да се њиме поносимо. Уместо њега требало би да се поносимо Ведама и Мануовим закоником.

”За нас је потпуно јасно да је Душанов закон дело раснога генија. Он није творевина ни Душана ни његовога времена. Њиме су и Душан и Сабор само потврдили стародревне српске јавно-правне и приватно-правне обичаје и наслеђене освештане односе.

А тај расни геније, оваплоћен у Душану, досеже у далеку прошлост јер се сва начела Душановог законодавства, и јавноправна и приватно-правна, налазе у Ведама и у прастаром аријском Мануовом законику, који се помиње на доста векова пре Христа.

Ману је право словенско име, и, према познатом филолошком правилу мешања самогласника у словенском језику – дан, ден, солнце, сунце итд. име Ману се код нас задржало као Мане, које, према Кочићу, и данас носи половина кршне и поносне Лике,” пише о Душановом законику Илија Живанчевић. (17)

Уместо Мирослављевог јеванђеља, најзначајнијег споменика српске писмености који садржи и најлепше књижне украсе, нуде нам измишљене Милојевићеве натписе.

Уместо Вука Караџића и народих песама које је он прикупио, нуде нам Милоша С. Милојевића и песме које је он измислио или кривотворио.

Уместо ћирилице, једног од најзначајнијих елемената нашег идентитета, нуде нам непостојећа писма као што су ”винчаница” и ”србица”.

Уместо битке код Велбужда, битака на Церу, Колубари, Кошарама и Паштрику нуде нам измишљену битку на реци Чуј и друге измишљене битке.

Уместо Христа, Пресвете Богородице, Светих славних Апостола и угодника Божијих, међу којима су и наши светитељи: Свети Јован Владимир, Свети Сава, Свети Василије Острошки, Света Анастасија, Света Ангелина и тако редом све до Вукашина Клепачког и осталих Јасеновачких Новомученика, Харитона Косовског и Новомученице Милице (Ракић) пострадале од НАТО, нуде нам паганске богове, стварне и измишљене, на челу са богом Сербоном и богињом Сербоном.

Уместо Литургије подмећу нам панеуритмију (о панеуритмији и секти Универзално бело братство коју промовишу поједини псеудоисторичари смо писали на другом месту).

Уместо Пећке Патријаршије, Високих Дечана, Богородице Љевишке и Грачанице нуде нам Видово Драгана Јовановића или кумире, постављене у шуми или на ливади (и о везипсеудоисторичара са неопаганизмом смо се бавили у посебном тексту).

Да није реч ни о каквом апстрактном и измишљеном проблему показује и следећи пример. Наиме, на фејсбук страници ,, Слободна Србија – Сербијана, Академик др. Јован И. Деретић” спроведена је анкета са питањем ”Који је за вас већи српски владар : Крепимир Велики или Душан Силни?” и друга са питањем ”Ко је по вама већи српски владар, цар Павлимир Ратник или краљ Милутин?”

За измишљеног српског ”цара Павлимира” гласало је 82% учесника док је за краља Милутина гласало свега 18%.

Наведимо само неколико података који ће мање упућенима помоћи да боље разумеју наведени резултат.

О ”цару Павлимиру Ратнику” Тибор Живковић у научном раду под насловом ‘‘Легенда о Павлимиру Белу” каже следеће: ”Заправо, пре Дукљанина целовита легенда о Павлимиру Белу није ни постојала — он је осмислио, написао и увео у средњовековну историографију пре свега дубровачких писаца који су се његовим делом користили. Баш као што је Дукљанинов Сабор на Дувањском пољу његова конструкција настала из политичких потреба, тако је и легенда о Белу конструкција која је требало да покаже старину дукљанске власти над Рашком и црквену припадност Барској архиепископији. Зарад тог циља уклопио је Поп Дукљанин једну легенду у историјску сцену, објаснио познатим оно што је било непознато, и тиме решио проблем владарског права дукљанских владара над околним српским областима.”

Насупрот измишљеном Павлимиру Белу (цар Павлимир Ратник”) стоји један од најзначајнијих српских владара из лозе Немањића, у чије време је Србија територијално значајно проширена. Како би нам навођење његове биографије макар и у скраћеном облику и његових доприноса заузело превише простора, ограничићемо се само на неколико црта о његовој личности и његову ктиторску делатност јер неке од светиња које је подигао постоје и данас па могу да их обиђу и виде и учесници анкете.

“Милутинова добра дела и подвизи беху многи и разноврсни, но највише он чињаше милостиње сиротима и убогима и даваше богате дарове црквама и манастирима Божјима… Као што се не може избројати песак мора, тако ни његове милостиње. И он то чињаше не само у Богом му дарованој држави отачаства свога, него и по целој великој Романији (то јест Византији), и у самом великом граду Новом Риму, тј. Цариграду, јер и тамо сазида цркве, а другима даде многе милостиње; свуда снабдевајући и хранећи ниште, слабе и потребите… Због његове чувене милости и милостиња, њему долажаху из ближњих и даљних крајева, са морских острва и преко мора, и из самога светог и славног града Јерусалима”, пише аутор његовог житија, архиепископ Данило II.

”По казивању хиландарског игумана и потоњег архиепископа Данила, свети и христољубиви краљ Милутин најпре подиже велики саборни храм светог и богосаграђеног манастира Хиландара, на место оног малог који беху подигли први ктитори. Милутин затим украси овај дивни хиландарски храм сваком лепотом, златним украсима и фрескама, па онда око цркве подиже многе царске конаке, трпезарију и келије за пребивање монаха, па утврди унаоколо град са кулама и пирговима, да би манастир био заштићен од нападаја гусара. Затим додели манастиру Хиландару многе метохе са селима и другим богатствима, и уопште речено никада не престајаше бринути се о овој највећој српској светињи. Но не само Хиландару, него и другим манастирима и монашким братствима Свете Горе монахољубиви краљ даваше изобилне прилоге и богате дарове… У самом пак царском граду Цариграду Милутин подиже божанску цркву звани Продром (то јест посвећену Светом Претечи), са дивним и прекрасним палатама унаоколо за примање и смештање странаца и болесника. Ова ксенодохија (то јест странопријемница) и болница би снабдевена свим потребним стварима, креветима и меким постељама, и њој беху приложена многа села по грчкој земљи, која свети краљ откупи и приложи, да би се од њих могли издржавати многобројни болесници и сиромаси…”, пише Јустин Поповић, а затим набраја и остале светиње чији је ктитор био милутин:  ”Подиже дом Пресвете Богородице… у месту званом Трескавац (код Прилепа)… и испуни га богатим приносима својим, свим што је било потребно за службу Богу и Пречистој Матери Његовој. Овде приложи и многе иконе златом и бисером украшене и оковане, па кадионице и свећњаке златне, и све друге потребе црквене. Потом сагради цркву Св. великомученика Христовог Георгија у Кичевској области, коју такође богато обдари и снабде свим црквеним потребама. Многе друге цркве и манастире, које његови претци Немањићи или други ранији православни задужбинари беху подигли, па оне касније беху порушене и запуштене, свети краљ их сада из темеља обнови и сваком лепотом изнутра и споља украси, јер никако не подношаше да храмови Бога Живога стоје разрушени или напуштени… Милутин тако сазида цркву Успења Пресвете Богородице, звану епископија Призренска (то јест чувену цркву Богородицу Љевишку у Призрену),и такође прелепу цркву Благовештења Пресвете Богоматере, која је епископија Грачаничка (то јест данашњи величанствени манастир Грачаницу на Косову); па цркву Богородице Тројеручице у славном граду Скопљу; затим цркву Светог Георгија на реци Серави код Скопља; и цркве Светог Константина и Светог Претече у самом граду Скопљу; и опет цркву Светог Георгија Нагоричанског (у селу Старо Нагоричино код Куманова), коју из темеља обнови и украси. У великој Немањиној лаври Студеници, у том Дому Пресвете Богородице, овај христољубиви праунук светог богољупца Симеона подиже цркву родитељима Богоматере – Светом Јоакиму и Ани. Затим у Дабарској покрајини на доњем Лиму, у месту званом Ораховица, он подиже још једну цркву Христовом великомученику Георгију, и другу опет цркву Христовом великомученику Никити, близу града Скопља (у Скопској Црној гори), коју дарива манастиру Хиландару у Светој Гори. Он такође подиже и цркву Светог Николе у Хвосну и приложи је манастиру Милешеви, где почиваше свето тело Светитеља Саве. Монахољубиви и манастирољубиви краљ задужбинар обнови и украси старе манастире древних српских подвижника и светитеља: преподобног Јоакима Осоговског (у Сарандапору), и преподобног Прохора Пчињског (под планином Козјаком), саградивши им нове цркве и богато их украсивши и снабдевши свим потребностима. Са својим пак братом Драгутином он подиже манастир Ариље у Моравици, а са својом мајком Јеленом обнови манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра. Његове су задужбине и манастир Косаница код Драме (у Грчкој), и манастир Витовница код Петровца на Млави, и манастир Грнчарица код Крагујевца, и манастир Моштаница код Бања Луке у Босни, и многи, многи други манастири и цркве. Тако он сагради манастир Светих Арханђела у самом Светом Граду Јерусалиму, на месту не далеком од Живоносног Гроба Господњег, где раније Свети Сава беше ктитор. Он подиже и цркву Свете Софије у Сердици (данашњој Софији у Бугарској) и обдари друге манастире у Бугарској. Затим и сама света гора Синајска виде његово задужбинарство и доброчинство. Јер и тамо, у древном манастиру Свете великомученице Екатерине, што га подиже велики цар Јустинијан, овај нови Јустинијан постаде ктитор и добротвор: јер подиже тамо цркву Светог Стефана и многе приносе и дарове дарива, И не само овом манастиру, него и блаженим оцима но Синајској пустињи он достављаше не мала приношења и њихове потребе испуњаваше. Богате прилоге посла он и цркви Светитеља Николаја у граду Барију у Италији, и по другим местима где потребоваше. Најзад сагради и своју личну задужбину манастир Светог Стефана у Бањској (код Косовске Митровице), у којем и би по смрти погребен.”

Упркос свему томе светина заведена лажима турбо-фолк историчара даје предност једној фиктивној (измишљеној) личности над светим и благочестивим краљем Милутином. Ово би посебно требало да имају у виду они унутар Цркве који су и сами кренули за њима.

Сличан резултат је и у другој анкети. За цара Душана гласало је свега 21% учесника док је за ”цара Крепимира” гласало њих 79%. Овде је довољно само да поменемо да за поменутог Крепимира, кога турбо-фолк историчари називају царем Тибор Живквић пише да је ”највероватније, неки хрватски владар кога је Дукљанин унео у свој спис.” (18)

У трећој анкети ” Који је по вама већи српски владар, цар Оштројило Свевладовић или кнез Лазар Хребељановић?” 82% учесника је гласало за измишљеног Оштројила а свега 13% за кнеза Лазара (остали гласови нису били валидни).

Иако су ове анкете спроведене међу следбеницима лажиисторичара па не одражавају став опште популације, ипак веома добро показују какав утицај има излагање псеудонаучним садржајима.

Имајући све претходно речено у виду лакше ћемо разумети речи Горана Шарића изречене у једној емисији: ”Хрвати су старији народ од Срба. Зашто? Па Срби још нису завршили националну идентификацију. Не постоји нека српска парадигма, не постоји некакав наратив, и оно што смо гледали на Машиницу (трибина на Машинском факултету у Београду, примедба Д.М.) где сам био, ја сам дао једну парадигму (подвлачење је моје, Д.М.) дао сам наратив и на српски српским елитама је да то сложе и да то раде.” (19)

Ово није једини пут да Шарић говори о новој парадигми, напротив, често говори о томе, а ове његове речи нам потврђују да се то не дешава без разлога:

”Онај који направи нову парадигму ради пуно већи посао него сви они који су до тада појединачне хипотезе измислили.” (20)

Како су Србима парадигму већ дали Свети Сава и други свети Срби, усвојити нову парадигму, било ону коју нам нуди Шарић било неку другу, значило би одбацити ону коју већ имамо. То нам се већ десило не тако давно, када су нас Јосип Броз Тито и његови партијски другови силом натерали да одбацимо православно-националну и усвојимо комунистичко-интернационалну парадигму. Последице тога осећамо још увек и управо на основу тог дисконтинуитета Шарић говори о непостојању српске парадигме и покушава да нам, уместо повратка старој и јединој могућој и исправној, наметне неку нову.

Занимљиво је да између онога што су радили комунисти и онога што раде Шарић и други турбо-фолк историчари постоје лако уочљиве сличности. И комунисти су нам, осим наметања нове парадигме, кривотворили историју, наметали ново писмо и идентитет.

Не можемо а да не приметимо и детаљ да се и Шарић, попут поменутог Јосипа Броза, појавио ниоткуда како би нас, Србе, извео на ”прави пут”.

Уколико погледамо профил на фејсбуку било кога ко се ту налази под личним именом, дакле уколико није реч о лажном профилу, релативно лако ћемо на основу информација, различитих објава, укључујући фотографије и коментара фотографија, моћи да стекнемо слику о томе ко је дотичној особи близак сродник (родитељи, брат, сестра итд.), ко припада широј родбини, пријатељима из реалног живота, комшијама, школским друговима, колегама са факултета, колегама са посла итд. Горан Шарић на првом профилу има 22.668 пратилаца а на другом 4.089 пријатеља и 2.092 пратиоца (у тренутку писања вог текста), огроман број фотографија и других објава али не само да нигде нема чланова породице или рођака, него нигде нема ни једног јединог коментара некога ко га лично познаје – пријатељи, познаници, комшије, школски другови, колеге са факултета итд. Једном речју никога ко би могао да потврди његов идентитет.

Ако у обзир узмемо и то да се претходно по свему судећи појављивао под псеудонимом ”Мислав Хорват” (21), наводно из безбедносних разлога, на основу чега можемо да тврдимо да је Горан Шарић његово право име а не опет псеудоним? Које је, заправо, његово право име – Мислав Хорват, Горан Шарић или неко треће? Поврх свега на интернету није могуће пронаћи његову биографију.

Стиче се утисак да су фотографије које је показивао на трибини на Машинском факултету, укључујући и наводну локацију његове куће у Ријеци (сама кућа се уопште не види а ознака локације толико непрецизна да је било каква провера искључена), имале за циљ да предупреде питања о његовој биографији. Наравно, и у вези са тим фотографијама све остаје на његовим тврдњама, без икакве потврде изнетих информација из другог извора.

Упркос томе и лажном представљању (о лажним титулама псеудоисторичара укључујући и Горана Шарића видети текст ”О лажним звањима псеудоисторичара”), немали број људи му верује и гута удицу нове парадигме сакривену масним мамцем реторике која годи националном поносу.

Са сличном ситуацијом и непознаницама се срећемо и када је биографија Јована Деретића у питању. За разлику од Шарића, Деретићеву биографију можемо да пронађемо на Википедији али је реч о информацијама које су, као и све друге информације на Википедији непоуздане и не могу се проверити.

Тако се нпр. каже да је студирао на ,,Техничком колеџу у Паризу”, затим ”историју у Лиону” а почасни докторат права ,,у САД‘‘ и да је радио ,,у разним фирмама у Француској и Америци”. Информације су очигледно, као и оне које износи Горан Шарић, намерно дате тако да се ни једна од њих не може проверити а да притом они који не размишљају критички стекну утисак да о њима нешто знају.

Као супротан пример можемо навести професора Радивоја Радића за кога се каже да је запослен у Византолошком институту САНУ и на Филозофском факултету у Београду а како и једна и друга институција имају своје презентације на интернету где се налазе и контакт подаци укључујући и адресу, веома је лако утврдити да ли су подаци који се о њему наводе тачни.

Занимљиво је да је Деретић у емисији ”Голи живот” (22) отворено говорио о томе како су га врбовали Американци. Наравно, како је реч о псеудонаучнику ни ове информације се не могу узети као тачне без додатне провере, али свакако заслужују да се испитају.

Водитељ: Они кажу, Деретићу, да си ти неки тајни агент? Ти си на почетку 90-их био председник избегличке Владе, краљевске, и ЦИА те поставила на то место?

Деретић: Није ЦИА него други, други су ту били у питању. Био сам председник краљевске владе у егзилу четири године.

Водитељ: А ко те поставио? ЦИА? Пентагон?

Деретић: Није ЦИА, то је нешто друго. То је била нека дипломатска игра Американаца која је ишла из Стејт департмента и ишла је даље… и мало из Беле куће… са та два места. Они су у то време сматрали да треба да се успостави краљевска влада у егзилу и она је успостављенал али није имала никаквог утицаја.

Водитељ: Ко је тебе изабрао за председника краљевске избегличке владе?

Деретић: Па Американци су дошли код мене, дошло је њих четворица. Један је био из дипломатске службе, један је био пензионисани генерал, један је био са Универзитета, био је професор универзитета. Не знам овај четврти стварно шта је радио.

Водитељ: Тај је ЦИА сигурно?

Деретић: И ако је, па шта. Они су мени рекли да би ја требао да се примим те дужности… и ја сам то одбијао у почетку, и онда је један од њих рекао -,,Јоване прими се, да немамо проблема ни ми ни ви”, – ,,Је ли тако?”, – ,,Јесте!”, – ,,Добро, пишите!”.

Водитељ: Чекај, ко је теби дао мандат? Престолонаследник Александар Карађорђевић?

Деретић: У његово име је то урађено, међутим они су толико мало држали до њега да је моје постављење потписао један амерички генерал.

Александар Шаргић се једном приликом похвалио фотографијом на којој се налази пријатељски загрљен са директором Безбедносно-информативне агенције Братиславом Гашићем. Иначе, у вези са Шаргићем је важно напоменути и то да је био члан Главног одбора Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића.

На седници Главног одбора ове странке у јануару 2011. године био је присутан и Јован Јово Капичић, некадашњи члан Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе и члан Централне ревизионе комисије Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Капичић је као генерал УДБ-е  почетком 1946. године координирао операцијом хапшења Драже Михаиловића, а касније као заменик министра унутрашњих послова Југославије, био на командним дужностима везаним за Голи оток.

Чедомир Јовановић, оснивач и председник ЛДП-а је познат, између осталог, по ставу да Србија мора да призна независност Косова и Метохије, изјави да је „Република Српска направљена на геноциду, на сребреничком геноциду; на етничком чишћењу незабележеном у Европи после Другог светског рата“ али и залагању за легализацију бракова хомосексуалаца и права да усвајају децу.

Овакву политику Чедомира Јовановића и Либерално-демократске партије Шаргић коментарише овако: ,,ЛДП не залуђује људе великим националним темама због којих патимо вековима. Није загледан у прошлост, не превише ни у будућност, него чини ми се у садашњост и сурову реалност од које не бежи.” (23)

Важно је напоменути да Шаргић уз пропагирање турбо-фолк историје и неопаганизма активно ради и на нарушавању пријатељских осећања која гајимо према Грцима. Грке нам путем својих објава представља као крвне непријатеље а у ту сврху је са Игором Милосављевићем и Александром Митићем снимио и три емисије под насловом ,,Историја Срба и Грка” (поднаслови емисија су ,,Како је почело”, ,,Ко је живео у Грчкој” и ,,Године расплета”) у укупном трајању од преко два сата и двадесет минута.

О овим емисијама Шаргић пише: ”На једном тасу геноцид почињен према твоме народу. На другом тасу прање гу.ице (цензура моја, Д.М.) у сланој води уз изједање гироса. Због ових који борају тас број 2 одлучили смо да серијал о геноциду почињеном над Србима у Грчкој има 3 уместо 2 наставка.

Уколико буде довољно болесника којима је пречи гирос, прогласићу месец посвећен геноциду и етноциду почињеном над Србима од стране Грка. Материјала има за целу годину.

Геноцид над Србима од кога год и кад год да је почињен, не сме бити заборављен. Ни по коју цену.” (24)

Наравно, на Шаргићевом каналу ћете узалуд тражити емисију посвећену геноциду и злочинима над Србима у НДХ, о Јасеновцу и логорима за српску децу, или покољима Срба од стране злочинаца из Сребренице под командом Насера Орића на Божић у Кравици, у Скеланима, Лијешћу, Вишњици, Бјеловцу, Црвици, Петричи и другим местима.

Логично, мета Шаргића би били и Руси али се за сада не усуђује да и њих нападне, управо због чврстине веза и дубине осећања која гајимо према њима.

,,Нећемо из принципа обрађивати Берлински конгрес и Начертаније, то сам већ рекао на фејсбуку због тога што свака обрада теме у којој се види негативна улога Русије у историји Срба наилази на један отпор. Људи не желе да чују истину, не желе да чују податке, према томе… Огроман је број људи који не жели то да чује…” (25)

Као и случају Шарића, нико од Шаргићевих следбеника и поштовалаца не поставља питање колико је логично да члан Главног одбора ЛДП-а буде истовремено и ватрени родољуб и колико је логично да нам онај ко подржава и потпомаже конструкцију о наводном геноциду у Сребреници истовремено, мотивисан национализмом, ”открива” нашу ”забрањену историју”.

На све ово морамо додати и то да је први муж Олге Луковић-Пјановић био познати хрватски лингвиста Братољуб Клаић, рођен као Адолф Клоц (Adolf Klotz), члан Државног уреда за језик за време Независне државе Хрватске. Клаић је, између осталог аутор ,,Кориенског писања”, ,,Хрватског правописа”, ,,Рјечника страних ријечи, израза и кратица” итд.

О његовом утицају на аутохтонисте посредством Олге Луковић-Пјановић говори се у једном тексту објављеном у ,, Вечерњим новостима”. У делу текста који носи наслов ,,Псеудоисторија у Србији — увоз из НДХ”, каже се следеће:

,,Родоначелником српске псеудоисторије у новије доба сматра се Олга Луковић Пјановић, током Другог светског рата удата за Адолфа Братољуба Клаића, творца хрватског новоговора у време НДХ, који је у „кориенском правопису“, који је био на снази у НДХ, негирао једначење сугласника по звучности.” (27)

Историчар Александар Узелац наведено коментарише овако: ,,Наши аутохтонисте препознаћете по томе што избегавају да користе једначење сугласника по звучности, што говоре о ’србству‘ и ’србском‘ језику, што је творевина која је, занимљиво, потекла из једне усташке средине. То је занимљив показатељ одакле и дувају ти ветрови аутохтонизма. Они су данас у Србију углавном увезени од људи споља, из средина за које не можемо рећи да су наклоњене српским националним интересима“.

У емисији ”Голи живот”, Мирослава Петровић, власница издавачке куће ”Мирослав” која је познавала Олгу Луковић-Пјановић, била издавач њених књига и организовала њене трибине каже да је Олга Луковић-Пјановић радила на Радио Загребу.

Петровићка у истој емисији износи податак да је супруга Радивоја Пешића који је ,,открио” ,,Винчанско писмо” била Немица и закључује ”Мислим да му је она била подметнута”. (27)

Као што смо претходно рекли не наносе сви турбо-фолк историчари штету српским националним интересима интенционално али из угла последица питање да ли је нешто урађено са намером или не често је ирелевантно.

У горе поменутом тексту у ,,Вечерњим новостима”, на пример, Александар Узелац помиње и Милоша Милојевића који је тврдио да је простор средњовековне Дукље или Зете (данашње Црне Горе) „црвена Хрватска“, чиме је ,,нехотично поставио темеље црногорског сепаратизма и одвајања Црногораца од Срба, инсистирајући на хрватском пореклу Дукљана, што су касније злоупотребљавали хрватски националисти са краја 19. века, као и њихови црногорски савезници Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија.”

Информативни портал ,,ИН4С” је у августу 2020. године објавио критички приказ текста под насловом “Мироточивост, по Богумилу монаху“, аутора Драгана Б. Перовића, објављеног на порталу НВО “Отворени културни форум“, којим аутор даје свој допринос ревизији историје Црне Горе у складу са текућим политичким процесима.

Предмет текста Драгана Б. Перовића је свети Симеон Мироточиви при чему се аутор користи романом турбо-фолк историчара Драгана Јовановића ,,Житије Савино од Богумила Монаха” ,као историјским извором о животу Стефана Немање, потоњег светог Симеона Мироточивог. Перовић Јовановићево “Житије“ у уводном делу описује као “сведочење из прве руке, биографа и пратиоца Светог Саве, о лажном мироточењу и другим “чудесима“ коришћеним за прављење култа Немањића“. Другим речима, Драган Б. Перовић је, на основу описа сопственог романа Драгана Јовановића, који има за циљ да привуче купце и читаоце, поверовао да је заиста реч о спису са краја 12. и почетка 13. века. И тако се Перовић користио овим романом као доказом “са лица мјеста“ у борби против “црквених жреца“, “Београдске патријаршије“ и њихове “митоманије“.

Аутор: Димитрије Марковић

Литература:

1) http://www.seecult.org/vest/apel-protiv-novog-talasa-pseudoistorije-i-mitomanije

2) http://vivovoco.astronet.ru/VV/JOURNAL/VRAN/2004/FALSCI.HTM

3)  Радивој Радић, Клио се стиди, Еволута, Београд 2016. стр. 195

4) https://www.kp.ru/daily/26354.5/3236678/

5) http://klnran.ru/wp-content/uploads/2015/05/BVZN_13-14.pdf

6) http://klnran.ru/bulletin/

7) Комисија РАН за борбу против псеудонауке и фалсификовања научних истраживања, У заштиту науке, Билтен бр. 13-14, Москва, Наука 2014.

8) https://www.statista.com/chart/9761/daily-tv-and-internet-consumption-worldwide/

9) https://www.stat.gov.rs/sr-Latn/oblasti/upotreba-ikt/upotreba-ikt-pojedinci

10) https://rg.ru/2009/05/20/komissia-dok.html

11) https://pravo.ru/news/225613/

12) https://plus7dni.pluska.sk/relax/slovaci-su-pani-zemegule-knihkupectva-zaplavil-pseudovedecky-brak

13) http://prijateljisrpskekulture.rs/goran-saric-ponovo-gost-psk-ogroman-uspeh-njegovog-drugog-predavanja-o-istoriji-srba/

14) https://www.danas.rs/ekonomija/put-koji-nema-alternativu-2/

15) https://www.sns.org.rs/novosti/vesti/vucic-promena-svesti-srba-bice-najtezi-posao

16) http://eparhija-zicka.rs/ksenija-radojicic-putevima-svetog-save-u-rusiju/

17) https://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/44

18) Тибор Живковић, Два питања из времена владавине краља Бодина, Зборник радова Византолошког института XLII, 2005

19) https://www.youtube.com/watch?v=CEcxQMClke4

20) https://forum.krstarica.com/threads/zasto-je-izmisljena-istorija-o-doseljavanju-srba-na-balkan.885369/

21) https://www.hop.com.hr/2019/03/10/tzv-hrvatski-povjesnicari-horvat-i-saric-po-srbiji-slave-izmisljotine-o-srpskoj-povijesti/

22) https://www.youtube.com/watch?v=T3dFQD20914

23) https://localpress.org.rs/nisu-dovoljne-samo-kozmeticke-promene/

24) https://www.youtube.com/c/SrbijaGlobal/videos

25) https://www.youtube.com/watch?v=wxqlNtwsKHk&t=230s

26) https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:839945-Ratovali-i-protiv-faraona-Moze-li-se-oboriti-teza-da-su-Srbi-najstariji-narod-na-svetu

27) https://www.youtube.com/watch?v=R5adaXP4XcY

28) https://www.in4s.net/o-inteligenciji-montenegrinske-inteligencije/

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s