Пацко

на гробу сина
Српски официр на гробу свог сина.

Балада-епитаф о малом војнику, Матеј Арсенијевић
(1913 по Драгиши Васићу)

Ту Лежи
Пацко
Војник Христов и Срб
И његова прича небеска
Најмањи беше у строју
А први на мртвој стражи
С Врањанском тугом у падежу
Последњег јутра
Из првога рова
По магли
На брисан испуза простор
(Којим је видео видом
Кроз ту маглуштину
Бугарског мртвог војника
За којом је пошао мишљу
У белу непрозирност у смртну белину
Зар ико сем Бога зна)
Жао му било човека
Јер дах је Божији свако
Ако и душман
Ал’ душу има и мајку
А мртав и млад на ледини наузнак лежаше.
Испуза Пацко
Да сахрани
Раба.
Богом сакривен
У плашту беле тишине
На светом свом послу
Земљу у зноју је копао
Да постељу душману мртвом
Угоди рукама својим.
Кад затрпа мртвог
Од брезових грана
У магли садеља крстачу.
И баш кад клекнувши крстачу пободе
Диже се усудом магла
Ал’ не и мрак
С очију Бугарског слепца
Што угледа Пацка кроз нишан.
С првим јутарњим зраком
Што паде к’о милост на пејзаж
Пао је Пацко
Отпрве
Са небом у срцу и куршумом
Који је знао пут.
Дигла се копрена Божја
Да покаже свеца
Јасно.
Умро је
Обгрлив крстачу
Душмана свога
На обзору мали
А висок
У Богу.
Тако га обасја исток
Тако га нађоше његови
Тако се Пацку поклонише.
Деветстотринаесте
Збило се ово
Да памти у векове.

Године 1914 после другог Балканског рата, ми смо у једној истинитој причи под насловом Пацко (награђене на конкурсу Политике 1914) описали један језовит догађај који се одиграо по свршетку једне крваве борбе на Власинским висовима у јулу 1913 … Један мали војник из 10 пешадијског пука кога другови из милоште зваху Пацко, беше на бојишту нашао леш бугарског поднаредника из околине Ћустендила, по имену Касанова.Била је густа магла и Пацко, болећив, подухвати се да под заштитом ове магле сахрани мртво тело младог бугарског поднаредника,свога непријатеља.Бугарске страже налажаху се тада доста близу,на неколико стотина метара од места, једног малог и голог ћувика, где је полеђушке лежао поднаредник Касанов.Пошто га је лепо укопао, мали Пацко издеља тада један крст и уписа својом самоуком руком име пднаредника које беше дознао из његовог бележника.Баш у том тренутку кад он,уморан и знојав од журног рада, побијаше овај крст више главе погинулога,магла се подигла.Бугарски војници могаху тада, са својих места, лепо видети Пацка и добро распознати чиме се он занимаше.Али их овај племенити посао није уздржао да пропусте згодну мету, која се пред њима беше указала.И како је Пацко,уверен да га у овом хришћанском послу нико неће узнемиравати, стајао сасвим отворено, једно зрно из пушке другова онога према коме је он братски поступио, погоди га посред срца.Кад се магла поново спустила, и док су хаубице грмеле у даљини, ми нађосмо јадног Пацка мртвог и са рукама раширеним око оног истог крста, кога он беше тако побожно садељао једном непријатељу …

Драгиша Васић, Одабрана дела, Београд 1990, стр. 20

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s