У посети Лужичким Србима

Пише: Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

20160622_160539
”Србске новине” – новине Лужичких Срба.

У среду, 22. јуна 2016 године, након посете српском гробљу у Јиндриховицама, упутили смо се у Будишин (на немачком Bautzen) незванични главни град Горње Лужице како бисмо сазнали нешто више о Лужичким Србима.

20160622_150208
Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ испред Србског дома у Будишину

Простор на коме живе (Лужички) Срби у Немачкој подељен је на две области, Горњу Лужицу са политичким и културним центром у граду Будишину (Bauzen), и Доњу Лужицу, чији је политички и културни центар град Кочебуз (Kotbus). Горња Лужица административно припада немачкој покрајини Саксонија, а Доња Лужица Пруској.

20160622_151025
Натписи на Лужичко-Србском

Себе називају Србима, без географске одреднице ”Лужички” (Serbja, Serb, Serbowka) а језик којим говоре се дели на две говорне варијанте, горњолужичкосрпску и доњолужичкосрпску.
Двојезичне табле, на немачком и горњолужкосрпском смо приметили већ пошто смо прошли Дрезден, идући ка Будишину.

20160622_144734
Испред Лужичко-Србског културно-информативног центра

Нас називају ”Јужни Срби” а застава им је истих боја као и наша, плаво-црвено-бела.

20160622_145126
У културно-информативном центру. Лево, застава Лужичких Срба.

Химна Лужичких Срба носи назив ”Красна Лужица”:
Красна Лужица,
Исправна, пријатељска,
мојих српских отаца крај,
мојих блажених снова рај,
света су ми твоја поља!
Часу будући,
ускликни радосно!
О, нека буду са твојег
скута дошли мужеви,
угодни вечног помињања!

20160622_154558
Димитрије Марковић у Србском музеју у Будишину

У Будишину смо најпе посетили Србски културно-информативни центар који се налази у истом објекту у коме и Србски дом, а након тога и Србски музеј.
На објектима у којима су смештене установе (Лужичких) Срба истакнути су њихови називи на лужичкосрпском језику (”Србски дом”, ”Србски културно-информативни” центар, ”Србски музеј” итд.)

20160622_155750
Намештај Лужичких Срба, Црбски музеј у Будишину.

Упркос томе што вековима живимо одвојено у различитим условима који су условили и бројне разлике између нас, ипак се јављало посебно осећање сваки пут када бих видео тај присвојни придев ”Србски…”.

20160622_154308
Србска племена у 10. веку, Србски музеј у Будишину.

Захваљујући познавању словачког и чешког језика, могао сам у извесној мери да разумем оно што је било написано лужичкосрпским.
Нама најпознатији Лужички Србин јесте генерал Павле Јуришић Штурм који је у Првом светском рату постао командант Треће српске армије и њоме командовао у Церској и Колубарској бици. Он је је рођен у Герлицу, у Горњој Лужици, као Paulus Sturm а име је променио по доласку у Србију и додао му своје старо презиме као надимак.

200px-Павле_Јуришић_Штурм_са_одликовањима
Генерал Павле Јуришић Штурм, Лужички Србин.

Иако су кроз историју постојале везе између нас, посета Будишину и све оно што сам видео и сазнао о Лужичким Србима ме је уверило у оправданост питања: зашто везе између нас нису дубље и чвршће?

20160622_160359
Натпис изнад грба: ”Боже благослови Србство!”

Постојала је извесна културна сарадња Лучких Срба са Македонцима и Бугарима.
У Љубљани,у Словенији, је постојало или постоји Друштво пријатеља Лужичких Срба. Слично Друштво постојало је, или постоји и данас, и у Хрватској. Потврду о њиховој сарадњи и везама сам добио у Србском музеју у Будишину. Немало сам био изненађен када сам видео плакат којим се најављује културни догађај у Загребу, који је организовало ово друштво.

20160622_160948
Најава културног догађаја.

О њиховим везама са Пољацима и Чесима је сувишно и говорити.
У Србији НЕ ПОСТОЈИ Друштво које би гајило сарадњу и неговало везе са Лужичким Србима !
Једино место где се може наћи више информација о Лужичким Србима јесте интернет библиотека ”Пројекат Растко -Лужица”, библиотека лужичкосрпских-јужносрпских културних веза, отворена 28. јуна 2002 године.
Управо одавде, из ове библиотеке, преносимо текст Наде Ђорђевић ”Лужички Срби, њихова историја и култура”.

Нада Ђорђевић
Лужички Срби, њихова историја и култура

Лужички Срби, најмање словенско племе, живело је до уједињења обе Немачке у Источној, а данас у Савезној Републици Немачкој, у области на истоку од Берлина према пољској граници, на југоистоку према чехословачкој граници до Дрездена. Деле се на две области, које су у свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим тим су живеле и развијале се под различитим политичким и друштвеним условима. То су Горња и Доња Лужица, од којих је прва била у саставу Саксоније, у нешто бољим условима, а Доња у Пруској, у горим. Језички припадају групи западнословенских језика и деле се на две, по некима, говорне варијанте, горњолужичкосрпску и доњолужичкосрпску, али је то један народ и један језик. Верски су подељени на католике и протестанте. До Другог светског рата писали су готицом и латиницом, данас само латиницом. Има их још око 100.000, и то је све што је остало кроз векове од бројних племена која су се током сеобе народа од II до IV века била населила на граници Источноримског царства као миран земљораднички и сточарски народ.[1] Око 500. године они су самостална политичко-војна целина са својим жупанима и војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће време уједињавали, а после опет остајали раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода.

Данас је етнички најбоље очувана Горња Лужица, јер су за њу у Саксонији били нешто бољи услови. Центар њиховог политичког и културног живота је град Будишин (Bautzen). У свим областима Лужице они данас живе с бројно надмоћним Немцима, који су током векова били овамо систематски колонизовани. После последњег рата међу њих су насељени Немци протерани из граничних чешких области Судета. И још један разлог што више скоро нема чисто српских насеља јесте експлоатација површинских наслага мрког угља, који се налази испод вековних српских насеља. Села су уништена, становници расељени у градове међу Немце, где су у мањини, а на њиховим баштама, воћњацима и њивама никао је џиновски комбинат Црна пумпа.

Они себе називају Србима: Serbja, Serb, Serbowka а, а нас Južni Serbja. Са њихових првобитних насеобина насилно су сатерани у простор између Лабе и капија Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они својим вредним рукама у већем делу претворили у убав крај.

Лужичке Србе су сачињавала бројна племена, од којих су били најзначајнији Милчани и Срби, па Ободрити, Љутићи, Велети, Гломачани, Стодорани и др. У VII веку жупан Дерван, dux ex gente Surbiorum, пришао је Самовој држави, а у VIII и IX веку дошло је до спајања неких племена у циљу одбране, али после завршетка борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) они би се поново раздвојили и тако разједињени, не стигавши ни да формирају своју државу, падали један за другим као плен франачких и германских феудалаца у њиховом напредовању на исток. Па ипак, овај миран народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу и задавао велике бриге освајачима. Тако неки историчари тумаче да су име племена Љутића добили зато што су били љути борци и задавали непријатељу страх. Тако су нпр. освајачи предвиђали да ће борба око српске тврђаве Гане бити лака и завршити се за два дана, а она је трајала читавих двадесет дана. На њеном месту подигли су град Мајсен, који им је послужио као база за нападе и пут за немачку даљу експанзију. Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио Limes sorabicus, појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Овај limes није представљао етничку границу. После победа освајачи су својим војницима дозвољавали као награду да могу пљачкати, палити и убијати све одрасле, а остале одводити у ропство и често их продавати као робље. Тако су се завршавали сви порази Срба у биткама за слободу, устанци и буне, којих је, било ко да је њима владао, кроз векове бивало много. Нарочитом окрутношћу истакао се гроф Геро, који је на свиреп и понижавајући начин посекао свих седамдесет заробљених локалних жупана. Да нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже: ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска.[2] Читава два века трајала је немачка феудална експанзија, али разједињена племена падала су у ропство после тешких и крвавих борби, тако да су у Х веку покорени најпре Лужичани, затим Милчани, а до краја века била је освојена сва лужичкосрпска земља.

Историја Лужичких Срба је трагична и компликована, тако да се може поставити и питање како су опстали, како су се уопште одржали. Они су врло често мењали господаре, који су их понекад поклањали за ратно савезништво, размењивали, продавали, давали у мираз кћерима, а народ је бивао десеткован и тешко трпео. После повлачења војске остајала су попаљена и опљачкана насеља, преостало становништво умирало је од глади и куге, тако да се дешавало да није остајало ни живе душе у низу села. Од XII века освајачи су почели безобзирну колонизацију, дајући при том колонистима већа права и повластице. У почетку су се досељеници као мањина славизирали, али како је власт то систематски чинила, а чинила је то и црква, стварана је неједнакост и мржња међу њима. До XVI века Срби су имали нека своја права: своје жупане, неку врсту судија, при земаљском суду своје заступнике.

Као и остали Словени, и Лужички Срби су у прво време били многобошци и имали су своје главне богове као Сварога, Живу, Перуна, Громовницу и друге мање. За време заједнице са Моравском кнежевином међу њима су ширили хришћанство ученици, Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи, често безобзиран и груб, јер су Срби своју веру и своје богове бранили исто тако упорно као и своју земљу. Верски мисионари морали су у почетку проповедати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Ото I у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре где се морао учити и српски језик. Због великог отпора бискупи су наговарали Немце да се насељавају међу ове пагане јер је говорили су, њихова земља богата. Основани су многи манастири, који су често били и расадници германизације.

Једно време Лужица је потпадала под Пољску и Чешку, али то није имало никаквог значаја за живот овог народа, јер су сви феудалци штитили само своје интересе. Тако је, на пример, пољски кнез Мњачко 1030. године уништио 100 српских села за одмазду. Србима је било забрањено да се насељавају у градове, само по изузетку у подграђа и предграђа где им се дозвољавало да буду сукнари, тесари, рибари, али без права, или, с изузетком, да ступају у цехове. Први докуменат писан на лужичкосрпском језику јесте текст заклетве из XVI века која се полагала при ступању у цех.[3]

Године 1400. дошло је до побуне будишинских занатлија, које је предводио Србин, сукнар Петар Прузлица. Побуњеници су истерали председника општине, преузели власт и заузели складиште муниције, али је буну угушио чешки краљ Вацлав IV уз помоћ племства; вође је осудио на смрт, а породице протерао из земље. Када су касније хусити опседали Будишин да би га заузели, Србин, пастир из оближњег села, Петар из Пшешица хтео је да им помогне да уђу у град, али је ухваћен и као издајник исечен начетворо. Његова глава уклесана је за опомену изнад улаза у гробље звано Миклавшк, где су сахрањени најзначајнији представници Срба из Будишина.

И тако је то у историји Лужичких Срба трајало вековима. Али у исто време у тим трагичним, тешким и судбоносним ситуацијама има и других примера.

У доба хуманизма истакло се неколико њих од оно мало српске интелигенције која је ипак својом ученошћу импоновала и времену и народу коме је припадала. Кашпор Пеуцерус, који се јавно изјашњавао као Србин, због напредних идеја је осуђен на 11 година; успешно се бавио математиком, астрономијом, медицином, филозофијом и написао хронику града Будишина. Јан Рак (Ragnus) био је професор у Витембергу, песник и писац, Јан Богас (Bokasius) доктор филозофије и песник. Јан Солфа лекар и писац медицинских књига. Други су стицали звања магистара, доктора теологије и заузимали високе положаје као декани, ректори теолошких школа у Немачкој, Пољској и Чешкој.

Реформација, која је у себи садржала поред политичких и економске елементе, проширила се скоро на целу Лужицу и сачувала национални карактер бранећи националне интересе. Лутеранство, које је у принципу захтевало употребу народног језика у цркви, било је против употребе српског језика, јер се Лутер веома ружно изражавао о њему. Тек после његове смрти српски свештеници су почели уводити српски језик и отварати школе. Први превод Новога завета, од Миклавжа Јакубице, појавио се 1545; додуше, остао је у рукопису, као и катехизис од Албина Молера и песмарица Вацлава Варихиуса, али су сачувани у преписима.[4]

У XVI веку настављају се и даље побуне економске природе. У округу Лукова 1548. устаници су успели да уведу своју самоуправу, поставе свог краља, укину кулук н данак, али је на крају и овај покушај крваво угушен. Ређали су се ратови, који су сви прешли преко лужичких земаља: тридесетогодишњи, седмогодишњи, Наполеонови, Први и Други светски рат. После ратова следили су помор и празна села, а затим поновне колонизације Немаца. Са колонизацијом појачавала се и германизација: Србима је забрањивано да у породици и у кући говоре својим језиком, да носе своју ношњу, те се тако мушка ношња сасвим изгубила, девојке нису смеле да носе никакав накит, мушкарци кожне ципеле, следила је за то казна. У Доњој Лужици је још горе, чак се ни брак није могао склопити ако млади нису знали немачки. Занатлије су истериване из цехова, народ је примораван да иде у немачке цркве – да би и на тај начин заборавили свој језик, а ако би потписали заклетву, желећи да живе и раде у граду, аутоматски су превођени у Немце. Па и поред тога народ је дизао буне, народ је живео и сачувао се. Црква је са своје стране помагала племство тумачећи то бригом за српске душе, док је у ствари настојала да их научи покорности и спречи отпор против феудалаца. Поменућемо још једног устаника и зато што данас постоји опера посвећена њему. Србин Јан Чушка предводио је устанак 1794. против кога је Фридрих Виљем I употребио редовну војску и коњицу, похватао свих осамнаест сеоских вођа и осудио их на доживотну робију. Остале су само поносне речи Јана Чушке, које се нису обистиниле: “Данас нисте власт ви, већ ми!”[5]

Ипак, доба просветитељства дало је неколико значајних српских научника: историчар Георг Кригач на латинском је написао 1675. расправу о Србима (De Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die Wenden). Свештеник Јан Хојнан добио је од папе титулу poeta laureatus, а написао је а граматику доњолужичкосрпског језика. Иако ништа од овога није могло бити штампано, сачувано је ипак у многим преписима. Михал Френцел дочекао је 1697. руског цара Петра Великог поздравом на матерњем језику јер је био свестан свог словенског порекла и сродности с осталим Словенима. Он је превео Нови завет 1706, а његов син Абрахам саставио је велики етимолошки речник словенских језика, описао народне обичаје, ношњу итд.

Међу истакнутим католицима вреди поменути Јакуба Тицина (1656-1693), који је погинуо у аустријској војсци под Београдом 1693; написао је горњолужичкосрпску граматику и издао је у Прагу Principia linguae wendicae, quam alium wandalicam vocant, а Јуриј Хавштин Свјетлик оставио је у рукопису превод целе Библије и опширан латинско-српски речник. Прве новине – Serbow kurjer a powedar – покренуо је радник Јан Дејка 1809. Оно што карактерише скоро целокупан рад Лужичких Срба за свој народ јесте пожртвованост појединаца, национално свесних људи, који су све своје снаге посветили националном раду, често дајући и свој иметак. Понекад су им помагали и племенити Немци.

У Згоржелцу (Gorlitz) основано је 1779. друштво Oberlausitzer Geselschaft der Wissenschaften, које је извршило велики утицај како на немачку тако и на српску интелигенцију тога времена. У духу просветитељске толеранције, неки су немачки чланови овог друштва са видним симпатијама изучавали лужичкосрпску културу и језик, трудећи се да скрену пажњу на тешку судбину овог народа. Друштво је помогло и покренуло сакупљање и објављивање прве антологије српских народних песама, капиталног дела, у два тома, заједно са немачким преводом, 1841. и 1843, које је припремио Арношт Смолер уз малу помоћ Кристијана Кнаута, члана истог друштва. Друго значајно дело написао је Немац Карл Густав Антон (1751-1818), космополит и слободни зидар, који се од младости интересовао за Србе. То је дело о словенским старинама Erste Linien eines Versuches uber der alten Sloven, Ursprung, Gerbrauche, Meinigungen und Kentnisse, 1781, које ни данас није изгубило од свог значаја, као и друго дело о језику Etvas uber die Oberlausitzer wenische Sprache, штампано у Лајпцигу 1797. Разуме се да су охрабрени овим почели писати и радити и сами Срби, као Јан Хорчански, Самуел Поник и други. На овај начин је просветитељство донекле припремило и олакшало рад препорода.

Препород, који је захватио многе народе Европе у XIX веку, одјекнуо је и овде, мада само међу танким слојем школованих, али зато није био ништа мање плодан. Нарочито је био успешан у школама, међу онима који ће после постати учитељи и вође целокупног националног и културног живота Лужичких Срба. Доба препорода овде се може рачунати од 1840. У ђачким и студентским дружинама, које су осниване по угледу на сличне немачке, радило се у четири школска центра за Лужичке Србе – први је био у Будишину, где су се образовали будући свештеници и проповедници, дружина Societas slavica Budissinensis, основана 1832. у гимназији а у богословији 1839, са циљем да негује матерњи језик и подстиче развој уметничке књижевности, скупљања народних умотворина и др. Из овог круга су изишли махом свештеници обе вере, учитељи и песници, национални радници: Јан Смолер (1816-1884), састављач прве збирке народних песама Volkslieder der Wenden in der Oben und nieder Lausitz – Pjesnički hornych a delnych Lužicich Serbow, Grima 1841, 1843, затим Хандриј Зејлер (1804-1872), највећи песник лужичког романтизма, председник друге дружине Sorabija у Лајпцигу, где се упознао са Симом Милутиновићем кад је овај боравио у Лајпцигу 1826. због штампања своје књиге. Вероватно му је Сима помогао да преведе прву нашу народну песму Девојка момка избира и истовремено га упознао са нашим народним стварањем. Нешто касније дружина је добила на поклон Вукову Пјеснарицу, песме Качића и Мушицког. Друштво Serbowka у Прагу почело се интересовати за остале Словене када су код њих у Лужичко семениште долазили истакнути чешки слависти и песници Јозеф Добровски, Вацлав Ханка, преводилац наших песама на чешки, и Карел Ербен – који су их подстицали да негују свој матерњи језик и да буду свесни своје припадности великом словенском племену. Зато треба да упознају и остале Словене, да уче њихове језике. Тако су неки међу њима учили и наш језик и вежбали се преводећи наше народне песме.[6] Своје преводе читали су на састанцима те тако и остале упознавали с нашом историјом и борбом за слободу. Те су песме уписивали као у неки рукописни лист, назван Kwetky; неке су изишле у тадашњим њиховим часописима, а највећи број преписивали су ученици у своје збирке песама, које су махом сачуване и, с обзиром на број наших песама у њима, сведоче о живом интересовању и дивљењу за нашу народну поезију. Несумњиво је да су ове песме имале јак утицај да и они истрају у борби за свој народ. Највише песама превео је касније познати и пожртвовани борац, писац и сликар Јуриј Вјелан (1817-1892), који је посетио Београд и о томе одушевљено писао у њиховим новинама. Михал Хорњик (1833-1894) до краја живота остаје веран нашим песмама и неуморно их преводи. Затим су још преводили Дучман, који је оставио за собом рукописну антологију словенских народних песама, међу којима су наше најбројније, Кригар, Циж, Пјех, Хаша и Рола. Четврти школски центар Лужичких Срба био је у Вроцлаву, где је дуже време живео Франтишек Челаковски, творац тротомне збирке превода словенских народних песама, међу њима и наших, на чешки језик. Он је својим студентима давао задатке да преводе и наше песме, па су тако оне својом националном вером и борбеношћу вршиле утицај на будуће будитеље српског народа. Но, борбу Лужичких Срба помагали су свесрдно и представници свих Словена, посећивали дружине, бодрили их, учили, саветовали. Ваља поменути Људевита Штура, Срезњевског, Бођанског, Григоровича, Кухарског, Шафарика, Колара, Палацког и друге, међу којима највише има Пољака и Чеха. Наша Матица и Друштво српске словесности одржавали су везе с њима, вршили размену књига. Maćica serbska основана је 1846. да би се у њој ујединио рад на буђењу националне свести, неговању језика и књижевности, издавању, између осталог, на првом месту, часописа Letopis, који и данас излази, већ у четири реда, а то све без икакве државне или друштвене помоћи, само добровољним прилозима и понеким даровима.

Вести о нама јављају се код Лужичких Срба спорадично, а највише у време ратовања с Турцима 1876. Један непознати песник посветио нам је чак и песму, у којој каже: “Преко гора, преко долина/ у даљину, све моје мисли иду к вама,/ браћо мог народа”. Друга песма из истог времена носи наслов који све казује: Ура Словенима!

За време распуста студенти су организовали састанке на којима су читали своје радове, говорили о народној будућности, о другим Словенима, рецитовали ватрене Зејлерове песме, који је неуморно радио, уређивао часописе, сакупљао прилоге за подизање тзв. Српског дома. Помоћу добровољних прилога у земљи и међу пријатељима у иностранству успели су да подигну велики дом који је служио као центар свег културног живота; ту је било седиште Матице, затим музеј, библиотека и архив. Нажалост, дом су хитлеровци при повлачењу пред руским и пољским трупама порушили. Централна лужичкосрпска организација Домовина основана је 1912. као скуп свих постојећих Друштава. И поред свих забрана и притисака све до доласка Хитлера на власт, друштва под овим окриљем су вредно радила. Везе са свим Словенима одржавали су већ поменути Смолер, затим Јан Пјетр Јордан (1818-1891), познавалац словенских језика, уредник више листова, међу којима је познати Jahrbucher fur slawische Literatur, који је био на врло високом нивоу.[7] Пошто је учествовао на Словенском конгресу у Прагу, по доласку кући Јордан је био отпуштен са Лајпцишког универзитета, где је био лектор за словенске језике. Јакуб Барт Чишински (1856-1909), песник, вођа младосрпског покрета, иако свештеник, неговао је савремене лирске жанрове, преводио Шекспира, Љермонтова, Мицкјевича. Имао је симпатија за ослободилачке борбе на Балкану и превео неке песме из црногорске херојске епике. Написао је прву лужичкосрпску драму На градишту, која се и данас изводи.[8] Вреди поменути значајну личност овога доба Арношта Муку (1854-1932), филолога и сорабисту светскога гласа, организатора народног културног живота. Поред свеколиког рада, он је био и приређивач Етнографске изложбе у Дрездену 1896, баш у време антисрпске кампање, којом је доказао способност, вољу и право Лужичких Срба на живот. У то време је то био подвиг вредан дивљења. Написао је безброј чланака, Статистику Лужичких Срба, збирку имена места, личних имена, граматику, био је члан више иностраних академија.[9] Још једну велику личност представља композитор Корла Август Коцор (1822-1904), који је организовао певачке хорове, компоновао на Зејлерове стихове многе песме, које су ушле у народ, као и химну Красна Лужица. Његов ораторијум Пролеће компонован на Зејлерову поему Годишња доба и данас се изводи, а свира га берлинска филхармонија. Од њега је и прва лужичка опера, из 1871. године, Јакуб и Ката.[10]

Тако су Лужички Срби дочекали I светски рат, много их је изгинуло по разним бојним пољима, опет су спаљена села, али после рата и револуције у Немачкој појавила се нада у боље прилике у Вајмарској републици. Основан је Српски народни одбор и на мировној конференцији у Паризу тражили су сједињење обе Лужице, право на употребу народног језика и неку аутономију. На конференцију је послат Арношт Барт, национални радник, који се сам образовао и који је знао више језика, да брани српска права. Али га нико није подржао, а Немци су цинично тврдили да ће се они понашати према Србима коректно, онако како се према Немцима буду понашали у другим државама. По повратку из Париза власти су то одмах доказале, јер су Барта затвориле и тек на интервенцију чехословачког премијера Бенеша пустиле. Па ипак, све до доласка Хитлера на власт Срби нису малаксавали. Радили су у Матици, Домовини, Соколу (били су на слету у Београду) и уопште развили плодне везе са свим Словенима. У нашим новинама између два рата излазиле су бројне вести о њима; њихов сликар и публициста Мјерчин Новак-Њехорнски после пута кроз нашу земљу написао је књигу утисака У царству Душана Силног, а после Другог светског рата Између Вардара и Јадрана. Знао је наш језик. Умро је пре годину дана у деведесетој години.

Најтеже време за Лужичке Србе било је време нацизма. Хитлер је веома лукаво измишљао начине како да их онемогући, па је одредио и дан и сат кад ће нестати последњег Србина са немачке земље и остати чиста раса Ubermensch-a. Најпре је расејао по целој Немачкој националне раднике и интелигенцију, обезглавио народ, хапсио, слао у логоре, забранио рад свим организацијама, а пред зградом Домовине спалио оно што је у њој нашао. Али је пре тога њен председник 24-годишњи др Павол Недо, заједно са др Јаном Цижом, склонио све што је било значајно и што се дало. Изгледало је да је све било узалудно. Иако је народ био измучен, а земља порушена од бомбардовања и спаљена – земља је, ипак, сачекала ослободиоце и дала се на посао. Отпочео је нов живот. У бившој Немачкој Демократској Републици Лужички Срби су први пут у својој тешкој историји добили сва права, која им је гарантовао Закон о заштити културе Лужичких Срба, изгласан 1948. и 1950. Добили су школе на матерњем језику, ниже и средње, учитељску школу и школу страних језика. Поново је Домовина наставила рад. Отворен је Институт за изучавање фолклора, језика и историје у Будишину, који је касније припојен Берлинској академији наука, затим Српски институт за језик и књижевност Универзитета Карла Маркса у Лајпцигу, подигнута је нова зграда Српског дома уз помоћ државе и омладине. Године 1952. основан је Државни ансамбл српске народне културе, који броји 180 чланова – оркестра, ,хора и балета. Ансамбл је гостовао у 52 земље света, али у нашу земљу није позван. Немачко-српско позориште основано је 1963. и способно је да изводи и опере. Радио Кочебуз емитује емисије на оба лужичка језика. У Будишину је постојало издавачко предузеће које је задовољавало све потребе Лужичких Срба: штампало је новине, часописе, уџбенике, календаре, научну и лепу литературу. Да додамо још да они имају богату научну литературу, да са својим радовима учествују на међународним састанцима; написали су своју историју у више томова. Имају високо образоване музикологе и композиторе, као др Јана Равпа, имају више запажених сликара – Шибара, Брука, Шлосара, Ланзину и друге. Негују филмску уметност и чланови су немачке филмске организације Дефа. Писци су организовани у удружење Коло, које је члан Удружења немачких писаца. Пошто су одмалена билингви, писци су често приморани да сами преводе своја дела на немачки, јер је врло важно да своје суграђане упознају са својим стварањем и на тај начин исправе оно мишљење које су о њима ширили бивши господари и шовинисти. Нарочито вредно негују поезију. Често песме пишу и обични људи и оне се певају у народу. Најеминентнији живи песник је Кито Лоренц (1938), високо образован, песник свих европских родова у поезији, који може да стане у ред са савременим песницима Европе. Поред њега је још низ других, као Бенедикт Дирлих, Бено Будар, Томаш Навка, Марја Кравцец. Међу познатим писцима треба истаћи Јурја Брезана (1916), неко време и потпредседника удружења писаца НДР, који је превођен скоро на све европске језике. Као омладинац писао је песме за омладину. Био је командант бригаде Лужичких Срба на изградњи пруге Брчко-Бановићи. Касније се посветио само прози. Дела су му разноликих тема, од сликања живота и тегоба за време нацизма до митске личности у роману Крабат, који се сматра његовим врхунским делом, или до старог мотива борбе сиротиње са влашћу у роману Како је стара Јанчова ратовала с властима. Ово дело је драматизовано, прихваћено с одушевљењем, преведено и извођено у чешким, словачким, пољским и немачким позориштима. Веле да је Брехт одушевљен њиме почео да ради на драматизацији и хтео да га назове Српска мајка храброст, али га је смрт у томе спречила. Написао је и трилогију Феликс Хануш, која захвата раздобље од Првог до после Другог светског рата. Дело је добрим делом аутобиографско. Поред Брезанових постоји и низ других веома добрих дела: Дани у даљини, рано преминуле књижевнице Марје Млинкове, које је на свом крају везано за ратне дане у нас. Најпре успешан песник, а касније искључиво прозни писац, Јуриј Кох има низ занимљивих романа везаних за живот, промене и прилике у Лужици:

Између седам мостова, Вишњино дрво. Усамљени Непомук, Повратак снова. Ту је, затим, приповедач Јуриј Кравжа, па Марја Кубашец, по струци историчар, која је написала неколико дела са догађајима из давније историје, веома значајних за читаоце који нису раније имали прилике да упознају своју историју. Она им је пружа на близак начин, кроз романе Boščij Serbin, Пролећни ветрови, Године пожара, у стилу чешког писца с краја прошлог века Алојза Јирасека. Написала је и збирку приповедака, као и низ дела за децу.[11] За омладину и децу пишу Јуриј Кравжа (Бајци је крај), Ангела Страхова (У суботу увече код куће, Хало, Казек и др.), Ингрид Наглова, Јан Хемпл и, не на крају, одличан дечји писац Јан Ворнар (Чапла и шапка, Гвоздени прстен и др.). Сва ова дела дубоко су везана за прилике и проблеме српске Лужице. Поред путописа негује се мемоарска књижевност, као у делима Јана Цижа (Облаци на путу ка слободи, У чељустима сатане)и Антона Навке (Под супротном лопатом, Под супротном пушком). Пишу и драме које су за њихову публику веома корисне и тражене. Рано преминули Пјетр Малинк написао је Дела Ноћни пацијент, Бунтовник Јан Чушка и Опроштај. Занимљиво је дело Бена Будара, иначе писца дечје поезије и младалачке прозе, Ускршње јахање. Драма је састављена од приповедака – његових, каo и других писаца, врло различитих средина и људи, али све чврсто на лужичкој земљи. Публика ју је одлично примила, а дело је играно у Чешкој и више пута у Пољској. У Лајпцигу је штампана 1981. Serbska čitanka, дело које пружа историјски пресек кроз четири века српске писмености, од првог превода Библије и молитвеника до савремених дела. Приређивач и преводилац текстова на немачки је песник Кито Лоренц. Према овој Читанци наш приповедач Радослав Братић саставио је један број крагујевачког часописа Кораци за 1984. избором превода са латинског, немачког и српског. То је први пут да је код нас у оваквом обиму приказана писменост Лужичких Срба, али је прошла неопажено. Да поменемо и усамљени број часописа Руковет из Суботице, који је исто тако дао нешто места лужичкосрпској савременој књижевности у истој години.

Ми као народ истога имена не можемо се похвалити ничим што би сведочило о интересовању за културу овог маленог народа, који је нашао разумевање и код много већих литература него што је наша. У време препорода наше новине, а нарочито часописи, као нпр. Летопис МС, Отаџбина и други, редовно су доносили вести о свим културним догађајима у Лужици и на тај начин Лужичким Србима пружали помоћ и подршку да истрају у свом раду. Између два рата у нашој земљи је постојало Друштво пријатеља Лужичких Срба у Љубљани, где и данас постоји, а сарадња је јача са Словенцима у Штајерској. У Словенији је изишла књига Тоне Главана Лужички Срби, веома инструктивна, о историји тог народа, друштвеним приликама и савременим збивањима, као и збирка народних бајки Липа која свира. Недавно је у Загребу, где бар по имену постоји предратно друштво пријатеља, изишла књига Јоже Хорвата, новинара, с репортажом под насловом Из Југославије у Лужицу. Македонци су по обостраном уговору издали избор савремених приповедака лужичких писаца Бадник, а заузврат у Будишину је издат избор из дела македонских писаца. Таква сарадња постоји и са Бугарима, а да и не помињемо врло богату и разноврсну помоћ Пољске, Чешке и Словачке, и њихову сарадњу са Лужичким Србима. Само код нас, који бисмо, пре свих осталих, имали разлога за разумевање и сарадњу, нема скоро ништа, ако не убројимо збирку бајки коју је пре више година издала Народна књига у својој серији Бајке света и Нолитову књигу мање познатог Брезановог дела Криста, и то у преводу с немачког. Нешто је предвиђала Матица у Новом Саду, али од разговора се није отишло даље. Нешто упорно покушава управник Етнографског музеја и биће штета ако ненаклоњене прилике и време онемогуће ово залагање. Наши покушаји да заинтересујемо више издавачких предузећа у Београду остали су без успеха, јер је то “мала” књижевност, а, свакако, није ни егзотична као кад се ради о некој афричкој земљи.[12]

Шта још рећи о приликама у Лужици данас, после уједињења Немачке? Тешко је ишта прогнозирати, јер у јеку тржишних закона наћи разумевање за малени, туђ народ није лако. Прва неповољна ствар јесте поновно одвајање Лужица. Државни буџет засад не обећава помоћ, без којег рад на култури и већих народа није могућ. Па ипак, као и некад, Срби раде, труде се колико је то могуће без потпоре. У Кочебузу, средишту Доње Лужице, најзад су добили свој Српски дом. У Саксонском парламенту Горња Лужица има три српска посланика, док, нажалост, Доња нема ниједног. Прошле године једна делегација од осам представника посетила је у Бону министра за унутрашње односе госпођу др Вилимс. Делегација јој је изложила потребу потпоре државе ради даљег рада, нарочито у вези с културним институцијама. Госпођа министар је показала пуно разумевања, дала одмах извесну помоћ, али за даље их је упутила да се обрате одговарајућим установама у Дрездену и Поступиму. То, ипак, даје неке наде, а на другој страни Срби ће и даље тражити могућност за свој даљи опстанак. Треба се надати да ће се ствари одвијати онако како треба да се одвијају у једној високо културној земљи.

Напомене

1. Литература: Vladimнr Zmeљkal, Lužičtí Srbové, Praha, 1962; Tone Glavan, Lužiški Srbi, Ljubljana 1966; Jan Petr, Nástin politických a kulturních dějin Lužických Srbů, Praha 1972.

2. Главан, 35.

3. Rudolf Jenč, Stavizny serbkeho pismowstwa, Budišin, 1954, 10.

4. Нав. дело.

5. Главан, 56.

6. Н. Ђорђевић, Први преводи српских народних песама на лужичкосрпски језик, Прилози за књижевност… књ. XLII, 1976, св. 1-4, 193.

7. Nowy biografiski slownik k stawiznam a kulturje Serbow, Budyšin 1983, 237.

8. Нав. дело, 39.

9. Нав. дело, 400.

10. Нав. дело, 259.

11. Hubert Žur, Komuž muza wodżi, Budyšin 1977, 149.

12. Ових дана изашао је чланак др Мића Цвијетића (који је одбранио прошле године докторску дисертацију у Београду о нашим узајамним везама) Вук Караџић у очима лужичкосрпских савременика, Задужбина, Београд, IV, 1991, 7, 14.

Advertisements

ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА РАТОВАЊЕ

хаџи Мелентије
Хаџи Мелентије Стефановић, игуман манастира Рача и један од вођа Првог српског устанка.

ХРИШЋАНСКА-ПРАВОСЛАВНА ЕТИКА О НЕКИМ ПИТАЊИМА РАТА И РАТОВАЊА
Постоје ли околности када је хришћанину допуштено да убије човека; може ли хришћанин, чак и у рату, мирне савести да одузме живот другом човеку? То је за хришћанску – православну цркву свеактуално питање, како у прошлости, тако и данас, а свакако ништа мање и убудуће.

Увод
Рат као један од најсложенијих друштвених феномена представља и вечито философско питање. Осим што је компликована социјална, рат је и сложена морална појава, па као такав је предмет етике, прецизније етика рата, једне од дисциплина примењене етике, која има задатак да најпре идентификује проблеме у вези са ратом као моралне проблеме а затим понуди одговоре на њих, односно укаже, колико је то могуће, које је исправно понашања човека и друштва у целини према рату и у току рата. Етика рата се непрестано суочава са новим и све тежим моралним изазовима. Почев од класичних етичких питања у вези са ратом као што су: да ли је рат апсолутно зло, или неке последице рата могу бити добре; како разрешити основну моралну противуречност рата – неопходност убијања и апсолутну моралну забрану убиства; како објединити хуманистичко одушевљење нашег времена са чињеницом да се ратови настављају и постају све страшнији, па до најсавременијих етичких проблема нуклеарног рата, превентивног и преемптивног рата, асиметричних ратова, хуманитарних интервенција и других.

Будући да православље има јако дугу традицију суочавања са ратом и ратовањем, за ову прилику понудићемо само најопштије ставове и погледе етике рата и ратовања са православног становишта, не улазећи у дубље разјашњавање сваког од њих. Зашто су ова питања тако значајна и актуелна? Зто што се хришћанско-православно становиште подразумева и представља као апсолутно пацифистичко, чиме се православнима одузима право на оружано супротстављање у духу сопствене верске традиције. Зато што смо сведоци непрекидног осуђивања било каквог рата, независно од тога чиме је изазван, ко га води и какав је по својој суштини, од оних који само за себе задржавају право на примену оружане силе. Патриотизам се представља као превазиђена вредност за 21. век, препрека глобализацији, а централно место заузима идеологија људски права, а не суштинки људска права. Зато што се припрема терена за стварање јединствене светске религије, јединствене културе, јединствене светске државе на челу са светском владом, са безличном масом робова и властодржаца-богова.

Полазећи од тога да у хришћанским оквирима постоје одређене разлике у схватањима о рату и ратовању између римокатолицизма, протестантизма и православља, православно становиште ћемо покушати да реконструишемо на основу аутентичног тумачења Светог писма, учења светих отаца, као и савремених теолошких и философских разматрања кроз два одвојена питања: моралну оцену рата као таквог, што је општеморално или теоријско питање и схвата­ње како би сваки појединац требало да се односи према чињеници рата и према оним условима који из тога практично проистичу, што је лично морално или практично питање. Конкретно ћемо размотрити следећа питања: да ли и под којим условима хришћани смеју да се злу супротставе физичком силом; ко­ји су нео­п­ход­ни и до­стој­ни пу­те­ви тог су­прот­ста­вља­ња; ка­ко се су­прот­ста­ви­ти злу фи­зич­ком си­лом а не скре­ну­ти, не од­сту­пи­ти и не од­у­ста­ти од Хри­сто­вог пу­та; да ли је грех убиство у рату; да ли смо дужни да љубимо своје ратне непријатеље и коме можемо да опростимо за учињено зло.

О супротстављању злу силом

Пре свих питања у вези са ратом пред хришћанско-православно становиште се поставља питање: да ли је чо­ве­ку хри­шћа­ни­ну, ко­ји те­жи мо­рал­ном са­вр­шен­ству, до­пу­ште­но да се злу су­прот­ста­вља, када је то не­из­бе­жно, и фи­зич­ком си­лом? Да ли је хри­шћан­ски су­прот­стави­ти се злу фи­зич­ком си­лом када ви­ше ни­су де­ло­твор­ни мо­ли­тва, раз­го­вор, апе­ло­ва­ње, уве­рава­ње и друго.

Од­го­во­ри на та пи­та­ња по­ста­ју све по­треб­ни­ји, јер се пра­во­сла­вље че­сто пред­ста­вља као па­ци­фи­стич­ко уче­ње, ко­је без­у­слов­но од­ба­цу­је при­ме­ну си­ле, а сва­ко по­се­за­ње хри­шћа­на за си­лом сма­тра се од­сту­па­њем од основ­них хри­шћан­ских дог­ми и ка­но­на, из­да­јом кључ­них хри­шћан­ских по­ру­ка о ми­ру, не­на­си­љу, љу­ба­ви, сло­бо­ди, прав­ди. Не­хри­шћан­ски по­гле­ди на су­прот­ста­вља­ње злу си­лом, на на­си­ље, рат и мир че­сто се при­ка­зу­ју и под­ме­ћу као пра­во­слав­ни, што ис­кри­вљу­је пред­ста­ву о ствар­ном пра­во­слав­ном уче­њу о тим пи­та­њи­ма.

Пре­ма хри­шћан­ском схва­та­њу, зло се у су­шти­ни не мо­же пре­вла­да­ти на дру­ги на­чин и дру­гим сред­стви­ма не­го са­мо до­бром, али се по­ста­вља пи­та­ње да ли је хри­шћан­ски у бор­би про­тив зла при­ме­њи­ва­ти и фи­зич­ку си­лу. Крај­ње по­јед­но­ста­вље­но ре­че­но, хри­шћа­ни зна­ју да је зао чо­век, ко­ји зло по­сту­па, за­ро­бље­ник зла, у вла­сти злих си­ла. Али да ли због тог са­зна­ња мо­гу и сме­ју да му до­пу­сте сло­бод­но и нео­ме­та­но зло­чи­ње­ње, а да му се, у крај­њем, и фи­зич­ки не су­прот­ста­ве?

Ква­зи­хри­шћан­ско схва­та­ње о ап­со­лут­ном не­про­ти­вље­њу злу си­лом под­ста­кло је многе руске религијске философе И.А.Иљи­на, Н.А. Берђајева, В.С. Соловјева, да на убе­дљив на­чин раз­об­ли­чи тол­сто­јев­ско фи­ло­зо­фи­ра­ње о не­на­си­љу, ко­је је пред­ста­вља­но као хри­шћан­ско и, што је по­себ­на не­сре­ћа, ко­је је оства­ри­ло та­ко ве­ли­ки ути­цај.[1] На пример, само Иљи­но­ве иде­је и ар­гу­мен­та­ци­ја до­шли су као бла­го­тво­ран лек за ду­шу хри­шћа­на, јер раш­чи­шћа­ва­ју нехришћанска, сен­ти­мен­тал­на, мо­ра­ли­за­тор­ска дво­у­мље­ња и за­ма­гљи­ва­ња.

По­зна­то је да би­ло ка­ква спо­ља­шња ма­те­ри­јал­на ра­за­ра­ња и уни­шта­ва­ња (зе­мљо­тре­си, ура­ган, су­ша, по­жар) нису по себи ни добра ни зла. Зло по­чи­ње та­мо где по­чи­ње чо­век и то не од ње­го­вог те­ла, већ од ње­го­вог ду­шев­но-ду­хов­ног све­та. Ду­ша чо­ве­ко­ва је упра­во поприште до­бра и зла. Али би­ло ка­кав спо­ља­шњи “по­сту­пак” чо­ве­ка, узет и раз­ма­тран по­себ­но, не­ве­за­но за ду­шев­но-ду­хов­но ста­ње ко­је га је про­у­зро­ко­ва­ло, не мо­же би­ти ни до­бар ни зао. Спо­ља­шње под­ле­же мо­рал­но-ду­хов­ном раз­ма­тра­њу уто­ли­ко уко­ли­ко је оно ис­по­љи­ло или ис­по­ља­ва уну­тра­шње ду­шев­но-ду­хов­но ста­ње: на­ме­ру, од­лу­ку, осе­ћа­ње, по­ми­сао. Те­ле­сни по­ступ­ци чо­ве­ка мо­гу про­ис­ти­ца­ти из до­брих или из злих по­бу­да. Пред ли­цем до­бра и зла сва­ки чо­ве­ков по­сту­пак је она­кав ка­кав је уну­тра и из­ну­тра, а не она­кав ка­квим се не­ко­ме чи­нио спо­ља или из­ва­на, твр­ди Иљин. Два на­из­глед пот­пу­но иста по­ступ­ка мо­гу има­ти пот­пу­но раз­ли­чи­ту, чак су­прот­ну мо­рал­но-ре­ли­ги­о­зну вред­ност (два жр­тво­ва­ња, две по­ги­би­је у бо­ју и слич­но).[2]

Пре­ма то­ме, ако је из­во­ри­ште, ис­хо­ди­ште до­бра и зла уну­тра­шњи свет, то зна­чи да се бор­ба са злом и са­вла­ђи­ва­ње зла од­ви­ја­ју упра­во уну­тра­шњим на­по­ри­ма. То уну­тра­шње су­прот­ста­вља­ње злу, чи­ни се, ниг­де ни­је раз­ра­ђе­но са та­квом ду­би­ном и му­дро­шћу као код аскет­ских учи­те­ља ис­точ­ног пра­во­сла­вља, све­тих ота­ца Ан­то­ни­ја Ве­ли­ког, Ма­ка­ри­ја Ве­ли­ког, Јо­ва­на Ле­ствич­ни­ка. Ду­ши ко­ја се бо­ри са злом по­треб­на је про­же­тост љу­ба­вљу и ду­хов­но­шћу. Та­јан­стве­ни про­цес цве­та­ња до­бра и пре­о­бра­жа­ја зла оства­ру­је се љу­ба­вљу, злу се тре­ба про­ти­ви­ти због љу­ба­ви, и од љу­ба­ви и по­сред­ством љу­ба­ви.[3]

У ве­зи са про­бле­мом ко­ји се ов­де раз­ма­тра на­ме­ћу се за­ни­мљи­ва пи­та­ња. Уко­ли­ко је про­ду­хо­вље­на љу­бав то­ли­ка да пре­о­бра­жа­ва, зна­чи ли то да је у про­це­су су­прот­ста­вља­ња злу при­си­ља­ва­ње пот­пу­но не­моћ­но, бес­циљ­но, штет­но и по­губ­но? Уко­ли­ко сам оба­ве­зан да по­стиг­нем мо­рал­но очи­шће­ње у се­би, зна­чи ли то да зло­чи­нац нео­ме­та­но мо­же да вр­ши зло­де­ла? Ако је ја­сно да са­мо при­си­лом ни­је мо­гу­ће пре­вла­да­ти зло, да ли то зна­чи пот­пу­но од­ба­ци­ва­ње сва­ког при­си­ља­ва­ња? Зар ду­бље ис­кљу­чу­је оно еле­мен­тар­ни­је? Да ли је при­си­ла са­ма по се­би зло? Да ли љу­бав прин­ци­пи­јел­но ис­кљу­чу­је при­ме­ну фи­зич­ке си­ле?

Да би од­го­во­рио на на­ве­де­на пи­та­ња Иљин ука­зу­је на тер­ми­но­ло­шко за­ма­гљи­ва­ње про­бле­ма – “по­гре­шан тер­мин раз­два­ја ду­шу и за­кла­ња јој очи­глед­ност” – и сма­тра да је сва­ко из­јед­на­ча­ва­ње при­си­ља­ва­ња и на­си­ља ве­ли­ка гре­шка. За­то он “на­си­ље” од­ре­ђу­је као де­ло­ва­ње про­из­вољ­но, нео­сно­ва­но, од­врат­но; “на­сил­ник” је чо­век ко­ји пре­ла­зи гра­ни­це до­зво­ље­ног, на­па­да, тла­чи. Тај тер­мин – “на­си­ље” – сам по се­би не­из­бе­жно но­си не­га­ти­ван пред­знак и иза­зи­ва од­бој­ност; до­ка­зи­ва­ти “до­пу­ште­ност” на­си­ља зна­чи до­ка­зи­ва­ти “до­пу­ште­ност не­до­пу­сти­вог”. Иљин уво­ди вр­ло раз­гра­нат апа­рат ка­те­го­ри­ја да би на очи­гле­дан на­чин за­хва­тио по­ја­ву као та­кву и ре­шио при­вид­ни па­ра­докс. Та­ко тер­мин на­си­ље за­др­жа­ва да озна­чи оне слу­ча­је­ве ко­ји по­ти­чу из зле ду­ше, од­но­сно од оног ко под­сти­че на зло, док за при­си­ља­ва­ње ко­је по­ти­че од до­бро­на­мер­не ду­ше и од оног ко по­бу­ђу­је на до­бро уво­ди но­ве тер­ми­не – при­ну­да, спре­ча­ва­ње, при­си­ља­ва­ње и др.[4]

Ука­зу­ју­ћи на то да во­ђе­ње чо­ве­ка под за­ста­вом “не­су­прот­ста­вља­ња злу на­си­љем” во­ди ка пот­пу­ном не­су­прот­ста­вља­њу злу, Иљин, с дру­ге стра­не, твр­ди да то, кад чо­век фи­зич­ки при­си­ља­ва ду­гог чо­ве­ка, са­мо по се­би не мо­ра увек да бу­де зло. На­сил­ник на­па­да, а онај ко спре­ча­ва па­ри­ра. На­сил­ник тра­жи по­кор­ност се­би са­мом, а онај ко при­си­ља­ва на­сил­ни­ка тра­жи по­ви­но­ва­ње ду­ху и ње­го­вим за­ко­ни­ма. На­сил­ник ко­ри­сто­љу­би­во мр­зи, а оног ко спре­ча­ва на­сил­ни­ка не по­кре­ће ни зло­ба ни по­хле­па, већ пра­ве­дан гнев. Пра­вед­на си­ла, усме­ре­на про­тив зло­чин­ца, и злоб­но на­си­ље, без об­зи­ра на ко­га је усме­ре­но, ни­су јед­но исто, а њи­хо­во ме­ша­ње је бес­пред­мет­но и ве­о­ма штет­но.
На то основ­но пи­та­ње – да ли је у ду­хов­ном сми­слу до­пу­ште­но су­прот­ста­вља­ти се злу и фи­зич­ком при­ну­дом и спре­ча­ва­њем, при­си­ља­ва­њем, од­но­сно пра­вед­ном си­лом – Иљин од­го­ва­ра по­зи­тив­но, уко­ли­ко је за­до­во­ље­но пет основ­них усло­ва.

Пр­ви, ако је реч о ствар­ном злу, а не о не­че­му што је на­лик на зло (сла­бост, за­блу­да, ома­шка, слу­чај­ност, бо­лест), од­но­сно ако по­сто­ји зла људ­ска во­ља, ја­ро­сна, агре­сив­на, без­бо­жна, бе­стид­на, ко­ја се ма­ни­фе­сту­је као спо­ља­шња си­ла. Ако се из­ли­ва у спо­ља­шњем де­ло­ва­њу и не за­у­ста­вља ни пред ка­квим сред­стви­ма.

Дру­ги, ако по­сто­ји ствар­на пер­цеп­ци­ја зла; оно се мо­ра нај­пре уочи­ти, са­гле­да­ти ње­го­во спо­ља­шње де­ла­ње и про­зре­ти по­след­ња, скри­ве­на ње­го­ва зло­ба. Тре­ба ли или не тре­ба фи­зич­ки спре­ча­ва­ти зло­чин­ца, за то је ком­пе­тен­тан са­мо онај ко је са­гле­дао и осе­тио ре­ал­но зло, ис­ку­сио га, али се њи­ме ни­је за­ра­зио, при­мио га, али га ни­је при­хва­тио. Мно­ги љу­ди, уна­пред стре­пе­ћи од нео­п­ход­но­сти и фи­зич­ког су­прот­став­ља­ња злу, окре­ћу се од ње­га као да га не ви­де.

Тре­ћи, по­сто­ја­ње истин­ске љу­ба­ви пре­ма до­бру у ду­ши оно­га ко­ји пи­та и ре­ша­ва о су­прот­ста­вља­њу злу. Пре­ма то­ме, са­мо уоча­ва­ње раз­ли­ке из­ме­ђу до­бра и зла ни­је до­вољ­но, јер ако се та раз­ли­ка и уочи, мо­же се пре­ма њој оста­ти рав­но­ду­шан. Да­кле, да би се злу су­прот­ста­ви­ло по­треб­но је осе­ћа­ти истин­ску љу­бав пре­ма до­бру ко­је је угро­же­но.
Че­твр­ти, по­сто­ја­ње во­ље за де­ло­ва­ње; осим жи­ве љу­ба­ви, по­треб­на је и ре­ше­ност за де­ло­ва­ње, и то не са­мо у гра­ни­ца­ма соп­стве­не лич­но­сти не­го и на ду­шев­но-ду­хов­ни жи­вот и ду­шев­но-те­ле­сну де­лат­ност дру­гих љу­ди. Жив и здрав дух не мо­же да не уче­ству­је на стра­ни до­бра; он не мо­же да не во­ли, да не ре­ша­ва, да се не на­пре­же, по­ма­жу­ћи до­бро а спре­ча­ва­ју­ћи зло.
Пе­ти, кад се по­ка­же да оста­лим сред­стви­ма и на­чи­ни­ма ни­је мо­гу­ће од­вра­ти­ти дру­гог чо­ве­ка од зло­чи­ње­ња; кад се осе­ти да је фи­зич­ко де­ло­ва­ње нео­п­ход­но и, прак­тич­но, је­ди­но пра­во сред­ство у да­тим окол­но­сти­ма, то јест да чо­ве­ку пре­о­ста­ју са­мо две мо­гућ­но­сти: или по­пу­стљи­во не­де­ла­ње или фи­зич­ко су­прот­ста­вља­ње, огра­ни­ча­ва­ње во­ље зло­тво­ра.
Зна­чи, уко­ли­ко по­сто­ји истин­ско зло, а не не­ки при­вид зла; ако је то зло не­сум­њи­во уоче­но; за­тим, ако су љу­бав и во­ља у ду­ши оно­га ко­ји се злу су­прот­ста­вља и, нај­зад, уко­ли­ко је по­треб­но ње­го­во прак­тич­но спре­ча­ва­ње. Та­да је не са­мо до­пу­ште­но, већ и нео­п­ход­но спре­ча­ва­ти зло фи­зич­ким при­си­ља­ва­њем, од­но­сно пра­вед­ном си­лом, све­сно иду­ћи на опа­сност, пат­њу, смрт.[5]

О убиству у рату

Рат је једна од најтежих ситуација за човека али не само због физичких напора, због психичког притиска, због професионалних обавеза, због страха од смрти и њене извесности, већ због морално противречног карактера задатака у рату. С моралне и духовне тачке једно од најтежих питања за хришћане је да ли постоје околности када је допуштено убити човека? Може ли човек, по савести, потпуно да оправда себе за убиство другог човека у рату? Да ли је морално допуштено убити човека у рату? Здрав разум ту не види ни проблем ни питање, као ни многе етичке концепције. Вероватно се тај проблем најзаоштреније поставља пред савест хришћана. Са духовне и моралне тачке гледано, реч је свакако о једном од најтежих питања: постоје ли околности када је хришћанину допуштено да убије човека; може ли хришћанин, чак и у рату, мирне савести да одузме живот другом човеку? То је за хришћанску – православну цркву свеактуално питање, како у прошлости, тако и данас, а свакако ништа мање и убудуће.

Најпре да подсетимо на библијске ставове у вези с убиством. У Новом завету налазимо Хри­стово ука­зивање на ста­ро­за­вет­ну за­по­вест „не убиј“ (2 Мој 20, 13) речима: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду“ (Мт 5, 21). Осим тога, Господ Исус Христос далеко заоштрава и пре­ва­зи­ла­зи наведену заповест за­бра­ном чак и увре­де и љут­ње на сво­га бли­жње­га: „А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме“ (Мт 5, 22).

Иако се наведена заповест, у на­че­лу, од­но­си на по­је­ди­нач­но уби­ство, ње­но ва­же­ње је универзално и ап­со­лут­но, па према томе, ни рат у том сми­слу ни­је из­у­зе­так. Као изузетна друштвена околност, рат ни­је си­ту­а­ци­ја ко­ја хришћане осло­ба­ђа од за­по­ве­сти „не убиј“, од­но­сно, у ко­јој она сме да се пре­кр­ши без последица.[6] Из хришћанске доктрине постанка, према којој је Бог створио човека по свом обличју, следи да човек не може присвајати оно што је Божије, односно, давати себи за право да узима живот другом човеку, јер је давање и узимање живота човеку у рукама Божијим.

Црквеним ка­но­ни­ма је утвр­ђено да се ова нор­ма „Не убиј” од­но­си на мо­тив, на­ме­ру, а не на са­мо фи­зич­ко уби­ство, и зато се пра­ви раз­ли­ка из­ме­ђу хо­ти­мич­ног – на­мер­ног и не­хо­ти­мич­ног – не­на­мер­ног уби­ства. Нај­стро­же санк­ци­је за на­мер­но уби­ство, а та­квим се сма­тра и уби­ство у ра­ту, пред­ви­ђа­ју се пра­ви­ли­ма Пр­вог по­ме­сно­г са­бо­ра ан­кир­ског. Правилом 22. предвиђено је: „Онај ко ­је хо­ти­мице починио уби­ство на крају жи­вота да се удо­сто­ји причешћа”.[7] То значи да онај ко је намерно (хотимице) убио човека, мора читавог живота да се каје, а на крају живота, то јест на исходу душе да се удостоји завршнице и причести се божаственим светињама.[8] Пра­ви­ло­м 23. по­ме­сно­г са­бо­ра ан­кир­ског за оног ко нехотимице почини убиство, предвиђено је 5 година да се каје.[9]

У пра­ви­ли­ма јед­ног од све­тих ота­ца, све­тог Атанасија Ве­ли­ког са­свим се дру­га­чи­је гле­да на уби­ство у ра­ту: „…та­ко, уби­ва­ти ни­је до­пу­ште­но, али уби­ва­ти у ра­ту не­при­ја­те­ље и за­ко­ни­то је и до­стој­но по­хва­ле, и ра­ди то­га, ко­ји се од­ли­ку­ју у ра­ту удо­сто­ја­ва­ју се ве­ли­ких по­ча­сти и спо­ме­ни­ци им се по­ди­жу, ко­ји ка­зу­ју њи­хо­ва слав­на де­ла”.[10]

У вези са уби­ством у ра­ту Ва­си­ли­је Ве­ли­ки пише: „У ра­то­ви­ма (се) из­во­де убој­ства с од­луч­ном на­ме­ром, не да за­пла­ше, или да до­ве­ду ко­га на пра­ви пут, не­го да уби­ва­ју про­тив­ни­ке”. А пошто се ради о на­мер­ном уби­ству, за ње­га од­ре­ђу­је два­де­се­то­го­ди­шњу епи­ти­ми­ју – за­бра­ну при­че­шћа и по­ка­ја­ње.[11] Правило 56. светог Василија гласи: „Онај ко хотимично убије, 20 година запрећење да прими, а ко нехотимично убије – 10 година; прељубник – 15 година; блудник – 7 година, а девице или црноризице, које после завета сагреше – 15 година запрећење да приме”.[12] У тумачењу наведеног правила Василија Великог каже се: „Онај ко хотимично убије, а потом се покаје, 20 година да буде изопштен од светих тајни. А двадесет година овако ће се распоредити за њега: четири године дужан је плакати, стојећи ван црквених двери и молећи вернике који улазе да творе молитву за њега, исповедајући своје безакоње. После те четири године да буде примљен међу оне који слушају Божаапвена писма и са њима пет година да проведе; а седам година молећи се, са припадајућима да проведе; четири године само да стоји са верницима, а да не прима причешће. Кад се те године испуне, причестиће се светим тајнама”.[13] Према 57. правилу: „Онај ко нехотимично убије, десет година изопштен да буде, то јест: две да плаче и две да слуша, четири да припада, једну да стоји са верницима, а потом да се причести светим тајнама”. [14]

Посебно је значајна следећа одредба у вези са убиством у рату, правило 13. светог Василија Великог, које у Законоправилу Светога Саве гласи: „Ако војник у рату за благоверје убије, три године да не прими причешће”.[15] Аристин у тумачењима овог правила истиче да ни свети Василије не одбацује „суд”, став, мишљење Атанасија Великог према коме убиство у рату није убиство јер је убиство противника у рату „дело законито и похвале достојно”. Зато су „велике части достојни они који у ратовима храброваше” и лепо је подизати им споменике који говоре о њиховој храбрости. Према Арисину „ни овај велики муж” (Василије Велики) не одбацује суд светог Атанасија (и других), „зато што за целомудрије и за благоверије храбар убија у рату”.

Према троме, према учењу Цркве, човек не влада тајном живота и смрти, па тако не може да узима оно што није дао, да руши оно што није саградио и што не може да сагради. Живот може одузети само онај који га може дати или не дати, који влада тајном живота и смрти. Зато онај који убија, у суштини себе поставља на место оног ко има последњу и највећу власт, посеже за Божанском влашћу. Према хришћанском схватању, живот јесте велика, али само једна од најузвишенијих вредности, а не и апсолутна светиња. Постоје вредности у име којих се живот може жртвовати. Уосталом, у Светом писму пише: „Онај који изгуби свој живот, спасшће га“. Такође, постоје схватања према којима живот престаје да буде свет онда када угрожава други живот и да се тада може одузети живот да би се спасао и заштитио други живот.

Правило светог Василија Великог које регулише да војник који у рату за благоверије, односно праву веру хришћанску убије, три године да не прими свето причешће. Према томе, Номоканон Светога Саве предвиђа да они који су „целомудрија и благоверија ради“ убили у рату, зато што су им руке нечисте, три године не би требало да приме причешће. Сматрамо да је овакав став дубље на Христовом трагу од правила Атанасија Великог, да је имао великог утицаја у српској историји, као и да је и данас применљив. Хришћани морају свесно да прихвате ту дубоко противуречну ситуацију, морају да учествују у рату уколико то Црква благосиља, а уколико убију да буду спремни на наведену епитимију, како не би изгубили из вида да су, ипак, убили човека. Држава може одликовати војника хришћанина највишим ордењем за храброст и победе у рату, али он мора бити спреман на санкцију коју Црква предвиђа. Леп пример наводи свети Николај (Велимировић) када објашњава како су и нехришћански народи чували свест о светињи људског живота, па је тако код Кинеза била пракса да џелату, након што би извршио погубљење осуђеног, судија исплаћује надокнаду, а одмах после тога наређује да му се удари 50 батина, да џелат, обављајући своју дужност, не заборави да је починио убиство.

Канони за свештена лица предвиђа рашчињавање, уколико убију, без обзира да ли је убиство извршено у рату или у миру.

Међутим, Црквене каноне који се односе на убиство у рату не треба поистовећивати са ставом Цркве према рату као таквом. Оценом да је убиство у рату хотимично, значи намерно убиство, и да то представља грех за који следује одређена епитимија, још увек не значи да Црква апсолутно негира рат као такав и учествовање у рату. То само потврђује колико је за хришћане рат трагична ситуација, коју не могу да одбаце, да избегну или да се праве да је не виде. Обавеза хришћана је да из узвишених обуда (љубави, правде, дужности, служења) учествују у рату по нужди, али храбро, спремни на све последице које из тога произилазе. У тој тешкој дилеми, која им не оставља морални излаз са „чистим рукама“, принуђени су на свесно прихватање неправедности, прихватање не само бремена смрти него и бремена убиства.[16]

О праштању и љубави према непријатељима

У Но­вом за­ве­ту не на­ла­зи­мо од­ре­ђе­но уче­ње о ра­ту, што не зна­чи да нас та књи­га над књигама оста­вља без икаквог од­го­во­ра на пи­та­ња у ве­зи са по­и­ма­њем ра­та. Из це­ли­не Хри­сто­вог уче­ња и жи­во­та се могу извести принципи и на по­сре­дан на­чин за­кљу­чци о по­и­ма­њу ра­та, односно хришћанско становиште се мо­же ре­кон­стру­и­са­ти на осно­ву ста­во­ва о не­при­ја­те­љу, пра­шта­њу, уби­ству, оруж­ју, злу, су­прот­ста­вља­њу злу и слич­но.

Хри­стос не са­мо да ука­зу­је на ста­ро­за­вет­ну за­по­вест “Не убиј” (2 Мојс. 20, 13), већ је пре­ва­зи­ла­зи за­бра­ном чак и увре­де и љут­ње на сво­га бли­жње­га (Мт 5, 22). Иако се она, у на­че­лу, од­но­си на по­је­ди­нач­но уби­ство, ње­но ва­же­ње је ап­со­лут­но, те ни рат у том сми­слу ни­је из­у­зе­так. Рат ни­је си­ту­а­ци­ја ко­ја осло­ба­ђа од за­по­ве­сти „Не убиј“, од­но­сно у ко­јој она сме да се пре­кр­ши без последица.

Вероватно је у оквиру православља највише зблуде ширено у вези са прин­ципом не­про­ти­вље­ња злу, који Хри­стос ис­ти­че: „Чу­ли сте да је ка­за­но: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам ка­жем да се не про­ти­ви­те злу, не­го ако те ко уда­ри по де­сном обра­зу твом, окре­ни му и дру­ги; И ко­ји хо­ће да се су­ди с то­бом и ко­шу­љу тво­ју да узме, по­дај му и ха­љи­ну; И ако те ко по­тје­ра јед­ну ми­љу, иди с њим дви­је“ (Мт 5, 38-41).

Сми­сао те за­по­ве­сти је зах­тев да хри­шћа­ни­н крот­ко под­но­си лич­не увре­де, да ши­ро­ко­гру­до да­је лич­ну имо­ви­ну и пру­жа лич­не услу­ге. Ши­ро­ко­гру­дост се мо­же ис­по­ља­ва­ти са­мо над соп­стве­ним – лич­ним ства­ри­ма, из­ван то­га не­ма­мо пра­ва. Али, хри­шћан­ска кро­тост и ши­ро­ко­гру­дост не подразумева да бес­по­моћ­но­га мир­но пре­пу­сти­мо зли­ков­цу, да мир­но гле­да­мо док зло­чин­ци угрожавају наше ближње, природу, ру­ше цр­кве, скр­на­ве све­ти­ње, на­па­да­ју и ко­ма­да­ју отаџбину.

Да­ље сле­де ре­чи Го­спод­ње, ко­је још ви­ше збу­њу­ју: „Чу­ли сте да је ка­за­но: Љу­би бли­жње­га сво­је­га, и мр­зи не­при­ја­те­ља сво­је­га. А ја вам ка­жем: Љу­би­те не­при­ја­те­ље сво­је, бла­го­си­љај­те оне ко­ји вас ку­ну, чи­ни­те до­бро они­ма ко­ји вас мр­зе и мо­ли­те се за оне ко­ји вас вре­ђа­ју и го­не“ (Мт 5, 43-44).

Хри­стов по­зив на љу­бав пре­ма не­при­ја­те­љи­ма не зна­чи по­зив на љу­бав пре­ма злу. То не зна­чи љу­би­ти злог чо­ве­ка као та­квог, та љу­бав зна­чи же­љу, мо­ли­тву да се зао чо­век пре­о­бра­зи. И по­ста­вља се пи­та­ње, на ко­је не­при­ја­те­ље се од­но­си Хри­стов по­зив да их љу­би­мо?

Хри­стос, по­зи­ва­ју­ћи на љу­бав пре­ма не­при­ја­те­љи­ма и пра­шта­ње увре­де, има у ви­ду лич­не не­при­ја­те­ље чо­ве­ко­ве, ко­ји­ма увре­де мо­же­мо да опро­сти­мо или да не опро­сти­мо: „Не­при­ја­те­ље сво­је… ко­ји вас ку­ну… ко­ји вас мр­зе… ко­ји вас вре­ђа­ју“ (Мт 5, 43-47; Лк 6, 27-28). Хри­стос ни­ка­да не по­зи­ва на љу­бав пре­ма не­при­ја­те­љи­ма Бож­јим, на љу­бав пре­ма они­ма ко­ји мр­зе и уни­шта­ва­ју све Бож­је, де­ло Бож­је на зе­мљи. На­про­тив, за та­кве љу­де Хри­стос је имао или ог­ње­не ре­чи раз­об­ли­ча­ва­ња (Мт 11, 21-24; 23; Мк 12, 38-40; Лк 11, 39-52; 13, 32-35; 20, 46-47 и др.): „Ови што је­ду ку­ће удо­вич­ке, и ла­жно се мо­ле ду­го, би­ће још већ­ма осу­ђе­ни“ (Мк 12, 40); или прет­ње су­ро­вим ка­зна­ма (Мт 10, 15; 18, 9, 34-35; 21, 41; 22, 7, 13; 24, 51; 25, 12, 30; Мк 8, 38; Лк 19, 27; 21, 20-26; Јн 3, 36), на при­мер: “За­и­ста вам ка­жем: лак­ше ће би­ти зе­мљи со­дом­ској и го­мор­ској у дан Су­да не­го­ли гра­ду оно­ме“ (Мт 10, 15); или их је го­нио би­чем (Мт 21, 12; Мк 11, 15; Лк 19, 45; Јн 2, 13-16), а при­ме­ри за то на­ла­зе се у је­ван­ђе­љи­ма, као ка­да Го­спод Исус Хри­стос на зло ре­а­гу­је си­лом, ис­те­ру­ју­ћи тр­гов­це из хра­ма у Је­ру­са­ли­му: „И на­ђе у хра­му оне што про­да­ју го­ве­да и ов­це и го­лу­бо­ве, и мје­ња­че нов­ца гдје сје­де. И на­чи­нив­ши бич од узи­ца, из­гна све из хра­ма, и ов­це и го­ве­да; а мје­ња­чи­ма про­су но­вац и сто­ло­ве ис­пре­ту­ра“ (Јн 2, 15); или осу­ду на веч­не му­ке (Мт 25, 41, 46; Јн 5, 29): „Та­да ће ре­ћи и они­ма што му сто­је с ле­ве стра­не: Иди­те од ме­не, про­кле­ти, у огањ вјеч­ни ко­ји је при­пре­мљен ђа­во­лу и ан­ђе­ли­ма ње­го­вим“ (Мт 25, 41).[17]

Хри­стос по­зи­ва на пра­шта­ње, али они­ма ко­ји увре­ду на­не­су на­ма лич­но. Да је реч увек о пра­шта­њу лич­ним увре­ди­о­ци­ма, по­ка­зу­ју при­ме­ри: „Го­спо­де, ко­ли­ко пу­та, ако ми згри­је­ши брат мој, да му опро­стим? До се­дам ли пу­та?“ – пи­та апо­стол Пе­тар (Мт 18, 21). Го­спод му од­го­ва­ра: „Не ве­лим ти до се­дам пу­та, не­го до се­дам­де­сет пу­та се­дам“ (Мт 18, 22). За­тим Хри­стос го­во­ри уче­ни­ци­ма сво­јим: „А ако ти са­гри­је­ши брат твој, по­ка­рај га; па ако се по­ка­је, опро­сти му“ (Лк 17, 3).

Увре­ђе­ни мо­же, и ду­жан је да опро­сти уко­ли­ко се онај ко­ји га је увре­дио по­ка­је. Хри­шћа­нин не­ма ни мо­гућ­но­сти ни пра­ва да пра­шта увре­ду ко­ја је на­не­се­на дру­го­ме (са­мо све­ште­ник мо­же да пра­шта гре­хе они­ма ко­ји се ка­ју и вр­хов­ни др­жав­ни ор­ган да да­је ам­не­сти­ју). Ни­ко не да­је пра­во да се опрости зло­чин­цу ко­ји скр­на­ви све­ти­њу, угро­жа­ва бес­по­моћ­не и отаџбину. То се не мо­же пред­ста­вља­ти као хри­шћан­ско пра­шта­ње по­зи­ва­њем на је­ван­ђе­ље. Лич­но пра­шта­ње не зна­чи да је зло по­бе­ђе­но. Пра­шта­ње је пр­ви услов бор­бе про­тив зла, али не и крај и по­бе­да.

Православље и теорија праведног рата

Основ­на иде­ја у вези са ратом ко­ја про­из­ла­зи из Ста­рог за­ве­та је­сте да Бог упра­вља ра­том и ми­ром. Из­вор ра­та је пр­во­род­ни грех. Пр­ви рат на земљи је рат Ка­и­на про­тив Аве­ља, што је по­сле­ди­ца гре­ха њи­хо­вих ро­ди­те­ља и њих лич­но, а за­тим се на­ста­вља­ју сви ра­то­ви у исто­ри­ји. Ако „иза­бра­ни на­род“ не жи­ви по Бож­јим за­ко­ни­ма уколико не поштује и не држи се завета, „Бог на ње­га мо­же до­пу­сти­ти и рат“. Све у ве­зи са ра­том је у Бож­јим ру­ка­ма. Уко­ли­ко „иза­бра­ни на­род” вер­но слу­жи Бо­гу, има­ће мир. Према библијском схватању, рат по­чи­ње по Бож­јој во­љи и по њој „иза­бра­ни на­род” по­бе­ђу­је или гу­би у ра­ту. Уз Ње­го­ву по­моћ не­у­по­ре­ди­во ја­чи про­тив­ник мо­же се уни­шти­ти. „Када отидеш на војску на непријатеља својега и видиш коње и кола и народ већи од себе, немој се уплашити од њих, јер је с тобом Господ Бог твој, који те је извео из земље Мисирске” (5 Мој 20, 1). Зато према Јеврејском закону о рату, пре него што се крене у рат потребно је да свештеник приступи народу и каже: „…ви полазите данас у бој на непријатеље своје, нека не трне срце ваше, не бојте се и не плашите се, нити се препадајте од њих. Јер Господ Бог ваш иде с вама и биће се за вас с непријатељима вашим да вас сачува” (5 Мој 20, 3,4).

Делимо оно становиште према коме у православљу не налазимо развијање теорије праведног рата као што је то случај на Западу, у оквирима римокатолицизма, односно навођење потребних услова за улазак у рат. За разлику од Запада, у православљу доминира схвтање да је рат нужно зло. Истичући мир као идеал не налазимо теоријска образложења која би рат оправдавала и сматра позитивним. Према томе, у православљу се није развијала теорија праведног рата. Критеријум према коме можемо оценити када је мач праведан, а када неправедан у православљу је одсуство злобе, које уопште не претпоставља одсуство праведног гнева јер постоји веома велика, суштинска, разлика између злобе и праведног гнева. Други услов, или, тачније, друга страна истог овог принципа – то је љубав, која се на социјалном плану изражава првенствено у праведности и некористољубљу.

Једно од очитих обележја по којима се може судити о праведности, односно неправедности оних који ратују јесте начин на који се водират, као и однос према заробљеницима и цивилном становништву непријатеља, пре свега према деци, женама, старијим људима. Чак се и приликом одбране од агресије у исти мах могу чинити свакојака зла те због тога по свом духовном и моралном стању не бити изнад нивоа самог освајача. Рат мора да се води уз праведни гнев, а не са злобом, похлепом, похотом (1. Јн. 2. 16) и другим породима ада.Најисправније мишљење о рату – да ли је то подвиг или, напротив, разбојништво – могуће је дати једино ако се буде полазило од анализе моралног стања оних који ратују: „Не радуј се смрти човековој, иако је тај и био најзлонамернији према теби. Памти да ћемо сви умрети” (Сир. 8, 8). Код хришћана се хумани однос према рањеницима и заробљеницима темељи на речима апостола Павла: “Ако је дакле гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер чинећи то угљевље огњено скупљаш на главу његову. Не дај се злу надвладати, него надвладај зло добром” (Рим. 12, 20-21).

Закључак

У хри­шћан­ству се то­ком исто­ри­је раз­ви­ја схва­та­ње о ра­ту у сми­слу при­ла­го­ђа­ва­ња оног пр­во­бит­ног схватања из вре­мена гоњења хри­шћа­на, ко­је је спроводи­ла Рим­ска им­пе­ри­ја, и ап­со­лут­но не­га­тив­ног ста­ва пре­ма ра­ту, до одо­бра­ва­ња ра­та у вре­ме фор­ми­ра­ња и тра­ја­ња хри­шћан­ских др­жа­ва. У по­чет­ку, ис­кљу­чи­во ра­ди од­бра­не, док се ка­сни­је чи­не ве­ли­ка од­сту­па­ња од из­вор­них на­че­ла, по­себ­но у за­пад­но­е­вроп­ском хри­шћан­ству, од­но­сно ри­мо­ка­то­ли­ци­зму и про­те­стан­ти­зму. Та­ко су као крај­ност, су­прот­на оној ко­ја пот­пу­но од­ри­че рат, во­ђе­ни ра­то­ви у име Хри­сто­во, ко­ји ни­су има­ли ни­чег за­јед­нич­ког са хри­шћан­ством.

У окви­ру хри­шћан­ства рат се схва­та као: а) ап­со­лут­но не­про­ти­вље­ње злу на­си­љем по „сва­ку це­ну“, од­но­сно ап­со­лут­но про­ти­вље­ње да се рат води; б) па­си­ван от­пор злу ко­је се тр­пи; в) по­и­ма­ње ра­та као ну­жног зла, ко­је је до­пу­сти­во у од­ре­ђе­ним си­ту­а­ци­ја­ма и због од­ре­ђе­них по­во­да, али ипак као зло, „тра­гич­на мо­рал­на оба­ве­за”; г) рат за пра­вед­не свр­хе, до ме­ре да се жр­тву­је и соп­стве­ни жи­вот ра­ди оства­ри­ва­ња по­зи­тив­них вред­но­сти бли­жњих.

Трај­ни са­др­жај у схва­та­њи­ма о ра­ту у пра­во­сла­вљу је­сте оправ­да­ва­ње са­мо стро­го од­брам­бе­них и осло­бо­ди­лач­ких ра­то­ва, уз ин­си­сти­ра­ње да при­ме­на на­си­ља бу­де ли­ми­ти­ра­на сте­пе­ном ну­жно­сти, а по­на­ша­ње у њи­ма ори­јен­ти­са­но ве­о­ма стро­гим си­сте­мом ја­сно де­фи­ни­са­них вред­но­сти. Од­брам­бе­ни и осло­бо­ди­лач­ки ра­то­ви за­сни­ва­ју се на сле­де­ћим бит­ним вред­но­сти­ма: рат и рат­на на­си­ља је­су по­след­ње сред­ство ко­је сле­ди тек ка­да су ис­цр­пе­на сва дру­га сред­ства од­вра­ћа­ња од ра­та (са­вет, мол­ба, ука­зи­ва­ње, упо­зо­ре­ње, про­тест, ра­зум­на по­ну­да пра­вед­них до­го­во­ра и дру­го); раз­ло­зи и ци­ље­ви ра­та мо­ра­ју да бу­ду пра­вед­ни, са­гла­сни са Бож­јом прав­дом; рат се мо­же во­ди­ти са­мо за од­бра­ну ча­сти и сло­бо­де на­ро­да, зе­мље и за од­бра­ну ве­ре („за крст ча­сни и сло­бо­ду злат­ну”); рат мо­ра да бу­де отаџбин­ски и ви­те­шки; рат мо­ра да бу­де на­род­ни; рат не сме да бу­де ра­ди уни­ште­ња би­ло ког на­ро­да или ве­ре, и не сме да бу­де пљач­ка­шки и упе­рен про­тив до­сто­јан­ства чо­ве­ка.

По­бро­ја­не вред­но­сти у су­шти­ни за­бра­њу­ју су­ви­шно на­си­ље, му­че­ње, ма­сов­но уни­шта­ва­ње, си­ло­ва­ње, ге­но­цид­но по­на­ша­ње, уни­шта­ва­ње ма­те­ри­јал­них усло­ва за жи­вље­ње итд. Овакво схва­та­ње има изузетно ве­ли­ку мо­рал­ну и ин­стру­мен­тал­ну вред­ност. Мо­рал­ну, јер по­сто­је­ћи си­стем вред­но­сти не до­зво­ља­ва да се ни у нај­же­шћој бор­би и нај­ве­ћим стра­хо­та­ма из­гу­би људ­скост и по­чи­не не­ча­сна и без­бо­жна де­ла. Ин­стру­мен­тал­ну, јер уве­ре­ње о пра­вед­но­сти бор­бе и ча­сном по­на­ша­њу ја­ча бор­бе­ну спо­соб­ност рат­ни­ка, спре­ча­ва ра­си­па­ње енер­ги­је и обез­о­ру­жа­ва не­при­ја­те­ља. У окви­ру да­тог схва­та­ња и си­сте­ма вред­но­сти рат­ни зло­чи­ни су ис­кљу­че­ни.

Као православно могло би да се исакне становиште да је не са­мо до­пу­ште­но, већ и нео­п­ход­но спре­ча­ва­ти зло фи­зич­ким при­си­ља­ва­њем, од­но­сно пра­вед­ном си­лом, све­сно иду­ћи на опа­сност, пат­њу, смрт уко­ли­ко по­сто­ји истин­ско зло, а не не­ки при­вид зла; ако је то зло не­сум­њи­во уоче­но; за­тим, ако су љу­бав и во­ља у ду­ши оно­га ко­ји се злу су­прот­ста­вља и, нај­зад, уко­ли­ко је по­треб­но ње­го­во прак­тич­но спре­ча­ва­ње.

Убиство у рату је хотимично, значи намерно убиство, и према Црквеним канонима представља грех за који следује одређена епитимија. Правило светог Василија Великог регулише да војник који у рату „целомудрија и благоверија ради“ убије, три године не би требало да се причести, а свештеник би требало да се рашчини.

Хри­стово по­зи­вање на љу­бав пре­ма не­при­ја­те­љи­ма и пра­шта­ње увре­де, има у ви­ду лич­не не­при­ја­те­ље чо­ве­ко­ве, који су само лични груби пријатељи а не и на непријатеље Божије творевине на овом свету. Увре­де и злодела мо­же­мо да опро­сти­мо само уколико су учињена нама лично, изван тога једноставно немамо права.

ДР. БОРИСЛАВ Д. ГРОЗДИЋ, ДР. ИЛИЈА КАЈТЕЗ

 

Литература:

1. Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, превео и приредио М. М. Петровић, Епархија жичка – манастир Жича, Манастир Жича, 2004.

2. Илъин Александрович Иван, О сопротивлении злу силой, Pro et contra, Айрис-пресс, Москва, 2005.

3. Петровић М. Миодраг, Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила – српског Номоканона, Историјски часопис, књ. XLIX (2002), Београд, 2003.

4. Свето писмо Нови завјет, изд. Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990.

5. Иљин Иван, О супротстављању злу силом, ZEPTER BOOK WORLD – НИЦ Војска, Бееоград, 2001.

6. Библија или Свето писмо старога и новога завјета, Београд, 1974.

7. Милаш Никодим, Правила православне цркве с тумачењима, I-II, Наклада књижаре А. Пајевића, Нови Сад, 1895.

8. А. А. Скворцов, Этические проблемы войны в русской религиозной философии XX века, Сектор этики Института философии РАН, Этическая мысль, Вып. 2.-М.: ИФ РАН. 2001.

9. Гроздић Д. Борислав, Православље и рат, НИЦ „Војска“, Београд, 2001.

10. Гроздић Д. Борислав, Војевање за веру и отаџбину, ВИЗ, Београд, 2003.

11. Берђајев Николај, О човековом ропству и слободи, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1991.

12. Велимировић Николај, Рат и Библија, Светосавска књижевна задруга, Београд, 1993.

13. Соловјов Владимир, Три разговора, Дом културе Чачак, Градац, Чачак, 1989.

[1] И. Иљин, О со­про­тстављању злу си­лом, ZEPTER BOOK WORLD – НИЦ Војска, Београд, 2001, 9-47.

[2] И. Иљин, О со­про­тстављању злу си­лом, 14-20.

[3] Исто, 19-20.

[4] И. Иљин, О со­про­тстављању злу си­лом, 27.

[5] И. Иљин, О со­про­тстављању злу си­лом, 47-53.

[6] Занимљиво је како ову заповест тумачи Исак Асијел, врховни рабин Републике Србије: „У Декалогу (2 Мој 20, 13) налази се заповест, ‘не убиј’, на хебрејском lo tircah, што у преводу значи не ‘почини злочин убиства’. Овде је реч о злочину убиства и стога је употребљен глагол lircoah, а не laarog, што значи убити“, Војска и вера, НИЦ „Војска“, Београд, 2000, 150.

[7] Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, превео и приредио М. М. Петровић, Епархија жичка – манастир Жича, Манастир Жича, 2004, 204; Правило 22. Н. Ми­лаш, Пра­ви­ла пра­во­слав­не цр­кве с ту­ма­че­њи­ма, I, Наклада књижаре А. Пајевића, Нови Сад, 1895, 22.

[8] Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, 204.

[9] Исто.

[10] Правило 1. Правило 1. Н. Ми­лаш, Правила православне цркве с тумачењима, књ. II, 330.

[11] Исто, 407.

[12] Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, 531, Правила Светог Василија великог: Правило 15. Ко хотимично убије – 20 година да се каје. Правило 16. Ко је нехотимично убио – 12 година да се каје и свештено лице да не буде. Исто, 548.

[13] Правило 1. Н. Ми­лаш, Правила православне цркве с тумачењима, 531-532.

[14] Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, 532.

[15] Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, 509. У Пра­ви­ла пра­во­слав­не цр­кве с ту­ма­че­њи­ма, Никодима (Милаша) у 13. пра­ви­лу све­тог оца Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког сто­ји: „Убиј­ства у ра­то­ви­ма ни­је­су оци на­ши сма­тра­ли за убиј­ства, снис­хо­де­ћи, ка­ко се ме­ни чи­ни, бра­ни­о­ци­ма скром­но­сти и бла­го­ча­сти­ја. Уоста­лом вр­ло би до­бро би­ло по­са­вје­то­ва­ти да се та­кви, по­што су им ру­ке не­чи­сте, за три го­ди­не уз­др­жа­ва­ју од при­че­шћа“. Н. Ми­лаш, Пра­ви­ла пра­во­слав­не цр­кве с ту­ма­че­њи­ма, књ. I, 368.

[16] Раз­лог за­што ре­ли­ги­о­зни љу­ди, хри­шћан­ски вер­ни­ци у прин­ци­пу лак­ше при­хва­та­ју рат и ма­ње се пла­ше фи­зич­ке по­ги­би­је у ње­му је у то­ме што они ве­ру­ју у уз­ви­ше­ни сми­сао људ­ског жи­во­та, у веч­ни жи­вот ко­ји се не за­вр­ша­ва фи­зич­ком смр­ћу. Истина је да фи­зич­ко уби­ство у ра­ту, у начелу, ни­је окре­ну­то ка не­га­ци­ји и уни­ште­њу људ­ско­га ли­ка, од­но­сно лич­но­сти, и да љу­ди иду у рат да умру, а не да уби­ја­ју. Рат зна­чи да су љу­ди пре­о­бра­же­ни у објек­те. Ако би чо­век у не­при­ја­те­љу ви­део лич­ност, са име­ном, по­ро­ди­цом, рат би по­стао не­мо­гућ. У ра­ту се не уби­ја због мр­жње пре­ма дру­гој лич­но­сти, јер не­ма лич­но­сти, она је све­де­на на објект.

У ћелији Гаврила Принципа у Терезину

Терезин је (чешки Terezín, немачки Theresienstadt) је некадашње мало утврђено место које се налази у општини Литомержице (чешки Litoměřice) на реци Охрже (Ohře), недалеко од његог спајања са Лабом. Место лежи на обе обале реке која га дели на Малу и Велику тврђаву Терезин.

20160623_100526
Тврђава је основана 1780 године од стране Јозефа II који јој је дао име у част своје мајке Марије Терезије.
Током Другог светског рата Велика тврђава је служила нацистичкој Немачкој као јеврејски гето, док је Мала тврђава служила као затвор прашког гестапа.

20160623_103823
Данас је у Малој тврђави уређен Меморијал Терезин а објекат је такође национални споменик културе.
Управо у Малој тврђави су били затворени Видовдански хероји који су извршили атентат на Франца Фердинанда у Сарајеву 1914 године.
Већ на самом улазу у Малу тврђаву, у просторијама у којима се налази стална поставка Меморијала Терезин посвећена периоду од 1780 до 1939 године, један део је посвећен Саравском атентату.

20160623_100532Ту су изложене фотографије учесника атентата, Гаврила Принципа, унутрашњости његове ћелије, помена на њиховим гробовима у Чешкој након рата и друге, писмо Гаврила Принципа, његова смртовница и др.

20160623_103139
Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ у Терезину, испред поставке посвећене Сарајевском атентату
20160623_103200
Смртовница Гаврила Принципа од 28. априла 1918 год. у којој је наведен узрок смрти

 

20160623_103151
Писмо Гаврила Принципа

Ћелија (самица) у којој је био затворен Гаврило Принцип налази се у дворишту број I, где су се осим самица налазиле и заједничке ћелије.

20160623_104923
Улаз у објекат у коме се назали самица Гаврила Принципа, Димитрије Марковић

У време кад се догодио атентат, Гаврило Принцип је био сувише млад за смртну казну, па је осуђен на двадесет година затвора.Због лоших услова и поступања је веома ослабио и пред смрт имао само око четрдесет килограма.

 

Принцип
Српски јунак Гаврило Принцип 1914 године
принцип у затвору
Гаврило Принцип у затвору

Умро од туберкулозе у војној болници у Терезину 28. априла 1918 године,пред крај Првог светског рата.
На зиду испред његове ћелије, у којој је био затворен од 05. децембра 1914 године,налазе се две табле, једна на чешком и једна на српском језику са основним информацијама за посетиоце.

20160623_104454
Испред самице

Између осталог, на таблама је написано: ” За већину словенског становништва Аустро-угарске Гаврило Принцип био је један од симбола борбе против Хабзбуршке монархије. У Србији је постао национални јунак а у Чешким земљама успомена на њега чувана је нарочито у периоду Чехословачке Републике (1918-1938) али и након Другог светског рата.”
У унутрашњости ћелије, данас само у зид уграђени окови за које је био везан сведоче о његовој мученичкој смрти.

20160623_104436
Унутрашњост ћелије у којој је био затворен Гаврило Принцип.

Песма коју је урезао у зид ћелије више није видљива…
”Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све к’о јуче
Сутра се исто спрема.
И место да смо у рату
Док бојне трубе јече,
Ево нас у казамату,
На нама ланци звече.
Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт.
Ја нијесам идијот-
Па то је за мене смрт.
Ал’ право је рекао пре
Жерајић соко сиви:
”Ко хоће да живи нек’ мре,
Ко хоће да мре нек’ живи!”
Песма је први пут објављена 17. марта 1919 године под насловом ”Сарајевски атентат 1914”.
Аутомобил, пиштољ којим је Гаврило Принцип извршио атентат, окрвављена униформа Франца Фердинанда,насловне стране новина и други предмети налазе се у војноисторијском музеју у Бечу.


Посмртни остаци Видовданских јунака су након Првог светског рата 7. јула 1920. године пренесени и сахрањени у заједничкој гробници у Сарајеву.
Посмртни остаци Владимира Гаћиновића су накнадно из Лозане у Сарајево пренесени 1934. године и положени у заједничку гробницу Видовданских хероја.
Тек 1939. године након што је завршена капела Светог Арханђела, позната и као капела Видовданских хероја, у Старом српском православном гробљу Свети Михајло у Кошеву, у Сарајеву, њихови посмртни остаци су били коначно положени у њу, где се и сада налазе.
На плочи уграђеној у капелу на којој се налази натпис „Видовдански хероји“ са именима Видовданских хероја стоје и Његошеви стихови: „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити“.

капела1
Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ испред капеле Видовданских хероја 2014 године,на стогодишњицу атентата

Молим ти се Преблаги Господе прими у миру душе слугу Твојих Гаврила Принципа и видовданских јунака, отишлих к Теби, у заједницу са војницима Небеских сила, прими их милошћу Твојом јер су страдали за слободу земље Српске. Твојим милосрђем, опрости им сва сагрешења која учинише у животу речју, делом у знању и незнању.
Погледај милосрђем Твојим, Господе, на њихове ране, мучења, јауке и страдања, и све им то урачунај у подвиг добри и Теби благоугодан.
Помени Господе и све који се добрим подвигом подвизаваху од давнина чувајући Православље, за освећену и Тобом изабрану земљу Српску, од непријатеља Крста и Православља који доношаху и огањ и мач.
Спаси, Господе, народ свој.
Амин.

Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

Туга… српско гробље у Јиндриховицама.

У уторак, 21. јуна 2016 године, представник Покрета Реци не ЕУ Димитрије Марковић, посетио је српско гробље у Јиндриховицама у Чешкој.

20160622_101645
Димитрије Марковић испред спомен костурнице у Јиндриховицама

Јиндриховице (чешки: Jindřichovice, немачки Heinrichsgrün) су мало село, са мање од 500 становника, у општини Соколов, у Чешкој, недалеко од познате бање Карлови Вари и близу границе са Немачком. У Јиндриховицама се налази спомен-костурница (маузолеј) и Српско гробље где је сахрањено 7100 српских заробљеника из времена Првог светског рата.

20160622_102418
Поглед на маузолеј са прилазног пута

Српко гробље у Јиндриховицама је према званичним подацима после Зејтинлика највеће српско гробље изван граница Србије.

20160622_101951
Испред улаза у спомен костурницу, Димитрије Марковић

Међутим, према подацима Видоја Голубовића, научног сарадника Института за међународну политику и привреду, и Славољуба Стојадиновића, етнолога, изнетим у раду под насловом „Јиндриховице (Хајнрисгрин) – аустроугарски логор 1915–1918” у Јиндриховицама је сахрањено чак 8700 Срба.
У Јиндриховицама се за време Првог светског рата, у периоду од 1915. до 1918. године, налазио највећи концентрациони логор на територији Аустроугарске, а највише је било заробљених Срба.Осим војника, овде су били затворени и српски цивили.
Изградња логора је почела 1915 године, и изграђено је укупно 170 објеката (100 за заробљенике, 6 за официре, 13 инфективних одељења…) Цео ареал је био ограђен бодљикавом жицом, која је била под напоном.
” У Јиндриховицама није било стрељања, али је било исцрпљујућег даноноћног рада уз слабу исхрану. Заробљеници су ангажовани у каменолому и погонима за производњу артиљеријске муниције, конзерви, војничких тањира… До појединих постројења ишло се пешке 30 километара у једном правцу. Од исцрпљености и неухрањености јављали су се пегави тифус, дијареја и дошло је до масовног умирања. Логораши су сахрањивани на источној страни комплекса, на два хришћанска гробља, једном поред другог: православном за Србе и Русе и католичком за Италијане”, – пишу Голубовић и Стојадиновић.
Логор је касније у потпуности разграђен.
У спомен костурници су у највећем броју сахрањени посмртни остаци Срба који су били затворени у логору Јиндриховице, али и оних пренетих из других места (логор у Брумову итд.).
Спомен костурница се налази у парку,у самом селу, и до ње је могуће доћи пратећи путоказе. Када смо дошли, простор око маузолеја је био чист и уређен,а трава покошена.

20160622_102513
Прилазни пут до спомен костурнице

У њој се налазе посмртни остаци 7100 српских и 189 руских заробљеника.
Прво што ме је разочарало јесте натпис на горњој страни спомен костурнице: ” Овде почива 7100 ЈУГОСЛОВЕНА…”
Чији посмртни остаци су сахрањени у спомен костурници, Срба или Југословена?
Против кога је Аустро-угарска ратовала? Против Југославије или против Србије? На којој страни су се налазили Хрвати и Словенци и којој држави су припадали?
Је ли у периоду у коме је логор био у функцији (1914 – 1918 године) уопште постојала држава Југославија?
Са којим правом се страдалници затворени у овом логору и на другим местима, рођени и умрли као Срби, без изражене њихове воље, називају Југословенима?
Читајући, касније, натписе на споменицима на гробљу у шуми, имена и презимена мученика (Божидар Рајковић, Стеван Недељковић,Чедомир Глишовић…) нисам могао а да се не запитам: чија су ово имена ? Хрватска? Словеначка? Југословенска? Или српска?
Исто је и са називима места (Пожаревац, Ваљево, Крушевац…). Где се налазе ова места? У Хрватској? У Словенији? У Југославији? У Европској унији? Или у Србији?
Оно чему можемо да се радујемо јесте да ови мученици нису заборављени. На улазним вратима, са доње стране спомен костурнице, било је истакнуто обавештење, на српском, руском и чешком језику да ће се у суботу 25. јуна 2016 године са почетком у 10 часова служењем литургије и парастоса у спомен костурници у Јиндриховицама обележити Видовдан.

20160622_101834
Друго, и још веће, разочарање је уследило када смо се упутили ка српском гробљу које се налази неколико километара даље, у шуми.Наиме,о гробља не постоји никакав путоказ.
До гробља смо дошли, тачније нашли га после дугог времена следећи упутства мештана, идући једним делом шумским путем, а она пешке лутајући и тражећи га по шуми.
Пажњу су ми најпре привукли бетонски стубови на које сам наилазио у шуми, а за које се касније испоставило да представљају остатке ограде око гробља.

20160622_110328
Само место није ни на који начин обележено ако се изузмеме високи бетонски крст који се ту налази, вероватно, још из тог времена.

20160622_110221
Гробље је, заправо, на сличан начин, Божијом промисли, и откривено. Открио га је Дејан Ранђеловић, Србин који живи у недалеким Карловим Варима. Он прича: “Берући печурке у тој шуми, наишао сам на камен, сав зарастао у траву, на коме је, на српском језику, јасно писало: Овде почива Глишовић из Чачка!”

20160622_105325
Дејан Ранђеловић је наставио да се брине о спомен костурници и гробљу.
Споменици се налазе груписани око крста, али сам на остаке споменика наилазио и даље,међу дрвећем.

20160622_105459А на њима натписи: ”Овде почива далеко од своје миле отаџбине Чедомир Глишовић, учитељ и резервни подпоручник…”, ”Овде почива Божидар Рајковић из Пожаревца…”…

20160622_10530320160622_10531120160622_10531620160622_10533520160622_10535420160622_105345

Сетио сам се стихова Владимира Станимировића:

“На хумкама у туђини
Неће српско цвеће нићи.
Поручите нашој деци:
Нећемо им никад стићи.
Поздравите отаџбину,
Пољубите родну груду.
Спомен борбе за Слободу
Нека ове хумке буду.”

Не знам да ли ме је више болело то што су умрли толико далеко од своје земље, куће,породице… или то што се гробље налази у таквом стању.

Туга, туга, туга…
”Увидом у документацију у Прагу, утврђено је да 1.600 интернираца у заједничким гробницама није ексхумирано. Та тела нису пренета, јер места у костурници није било” кажу Голубовић и Стојадиновић.
Покопи су, како они наводе, најпре обављани у појединачне гробнице са дрвеним крстовима а од 1916, када умире и до 40 логораша дневно, почињу сахране у масовне гробнице.
Остаци ових масовних гробница су и данас видљиви на пропланку окруженом шумом.
Српски заробљеници у Јиндриховицама изградили су за време рада логора и цркву. Она је срушена, али је утврђено, како се наводи, да се налазила код капије логорског гробља.
Помолили смо се за душе српских мученика и кренули даље…

Након Јиндриховица посетили смо и тврђаву Терезин и у њој ћелију-самицу у којој је био затворен српски јунак Гаврило Принцип, а онда и српско војничко Гробље у Великом Међеру у Словачкој, на коме је сахрањено 5153 српских мученика.
О гробљу је најпре бринула Краљевина СХС, која је означила гробове и саградила малу капелу, а затим држава Чехословачка.

20160624_084023
Димитрије Марковић испред капеле у Великом Међеру у Словачкој

У међувремену гробље је било запуштено и заборављено све док га 2002 године нису уредили Срби из Словачке и изградили спомен-плочу на којој пише:
”На овом месту почива 5135 српских мученика и војника који су живот изгубили у заточеништву у логору Велики Међер
1914 -1918
Вечна слава !
Велики Међер 2003 г.
Српски народ”

20160624_083729
Осим у Великом Међеру, српска гробља у Словачкој налазе се још и у Комарну, Трнави, Жилини, Илави,Банској Бистрици, Шаморину и Тренчину.

20160624_083618
Споменик српским мученицима у Великом Међеру

О страдању Срба први је писао историчар Ристо Ковијанић, који је и сам тамновао у два концентрациона логора.Један од њих био је управо логор у Великом Међеру , односно Нађмеђеру како гласи мађарски назив овог места , у коме је био од 1916 до 1918.Искуства из тог времена описао је у књизи ”Нађмеђерска долина смрти”, а саставио је и први списак жртава овог логора.

20160624_08431220160624_084336
О условима, патњама и умирању у аустругарским логорима пише и научник Милутин Миланковић који је и сам био заробљеник у недалеком Нежидеру:
”На северном крају Нежидерског језера лежи мала варошица истога имена, а сада је Аустријанци зову Нојсидел.У њој је још за време владавине Марије Терезије и њеног сина Јосифа подигнута велика касарна за пук број два мађарских хусара.Када, августа 1914, тај пук одјаха на бојна поља Галиције, а његова касарна остаде празна, претворише је у заточенички логор држављана Србије који се при почетку рата затекоше у Угарској половини монархије и оних небораца Србије који у току рата падоше у ропство.У тај логор доведоше и мене и уврстише ме у заробљенике./…/
Она уска капија пред којом су стајали стражари и оне решетке на спољним прозорима подсећали би ме на моје ропско стање.Па неизвесност докле ћу тако чамити./…/
Аустријска војска продрла је поново у Србију, а нови заробљеници почеше пристизати у наш логор.То су били српски сељаци из Мачве и околине Шапца.Измучени ратним догађајима, исцрпени мукама транспорта у забрављеним фургонима, изгледали су као авети.Стрпаше их у приземље касарне где су се пре тога налазиле коњске штале./…/ Почеше умирати као мушице, спочетка по један два дневно, а касније њих све више и више.Њихова причања убише у нама сваку наду и осетисмо сву тежину робовања./…/
Живот у логору бивао је све тежи.Онде се болест угњездила, а смрт косила.Било је дана када из нашег круга однесоше у извесним временским размацима један за другим десет лешева да их баце у јаму.Тек што би се у нама стишао ужас таквог јадног призора, следовао би му идући.Зато нам се причињавало да је број умрлих још већи.”(Милутин Миланковић, Сећања)

Молитва за упокојене

Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење, хотимично и нехотимично, што сагрешише речју, или делом, или мишљу. Усели их у места светла, у места свежине, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање Лица Твога весели све од века свете Твоје. Даруј им Царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу. Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и животборним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ