Јесмо ли националисти и треба ли тога да се стидимо ?

Неретко се као синоним за реч родољубље употребљава реч патриотизам,иако се род и отаџбина (држава) не поклапају у свему.

Патриотизам долази од латинске речи patria,грчки patris ( πατρίς) што у преводу значи отаџбина, и у најширем смислу означава позитиван однос према својој отаџбини.Изражава се кроз осећај поноса према достигнућима и култури своје земље, и настојању да се очува њен карактер и идентитет, али и кроз спремност да се за отаџбину жртвује и сопствени живот.Ово и стога што патриотизам претпоставља да појединац увек треба да своје интересе подреди интересима шире заједнице.

Родољубље је шири појам и подразумева свест о припадности роду и љубав према роду, односно народу.

лоза немањића
Лоза Немањића

Спремност да се жртвује и свој живот проистиче из љубави према свом роду (народу) и у складу је са учењем Господа нашег Исуса Христа и Светих Отаца.
У Јеванђељу су написане Његове речи: нову вам заповест дајем:да љубите један другог као што ја вас љубих (Јов 13,34), и на другом месту : Од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15,13).

Постоји велики број примера у историји српског народа, све до данас, оних који су својим делима и целокупним животом исказали и потврдили своје родољубље.

генерал Михаиловић.jpg
Патриотизам,родољубље и национализам су синоними, међутим појму национализам се придаје сасвим друго значење,које одговара појму шовинизам,а од стране оних који врше етикетирање се националисти често означавају и појмом фашисти. Ово се не ради случајно.
Етикетирање представља у суштини социолошки термин и најчешће се састоји у томе да се појединцу или групи приписује конотација негативнога,девијантнога у односу на општеприхваћени стандард.Др. Богољуб Шиљаковић каже: ”Етикета-клевета је перформативни исказ: она има интенције не само да некоме припише извјесно друштвено непожељно својство, већ да га принуди да се у складу с њим влада да би потврдио своју дисквалификацију (…) Онај ко има моћ да етикетира хоће да етикету учини стварном.Он једну жељену форму перцепције другог, претвара у реалност другог.”
Према речнику САНУ национализам је свест о припадности одређеној нацији,национални дух,родољубље,патриотизам, док је националиста онај који има развијену свест о припадности одређеној нацији,родољуб,патриот.
Шовинизам је уверење о надмоћности сопствене групе или народа над другима,чине га изузетно позитивне предрасуде о вредности сопствене нације уз истовремене негативне предрасуде према другим нацијама,повезане са мржњом,презиром,нетолеранцијом и агресивношћу што може довести до политике прогоњења,истребљивања и угњетавања припадника друге нације.
Да ли смо спроводили овакву политику или смо били њене жртве, мислим да нам је свима познато, и из свега наведеног није тешко извести закључак да ли смо националисти или шовинисти.
И на крају,одговор на питање шта је то србски национализам даје нам Свети Владика Николај :
”То је рам у коме је икона Христова.
То је дом у коме је Христос домаћин.
То је брак у коме је Христос благословитељ.
То је село и град у коме је Христос начелник.
То је држава у којој је Христос цар.
То је уметност у којој је Христос чаробност.
То је школа у којој је Христос учитељ.
То је Црква у којој је Христос првосвештеник.
То је борба у којој је Христос војсковођа.
То је страдање у коме је Христос главни страдалник.То је мрак у коме је Христос једина свећа.
То је устанак против неправде са барјаком Христовим.
То је победа са певањем: Христос воскресе.
То је весеље где анђели Христови са људима играју.
То је ткиво историје србског народа коме је основа Христос,
а потка свеци, светитељке, јунаци
и мученици Христови.
То је молитва до последње сузе
и последње капи зноја.
То је срећа у самоћи, срећа у браку,
срећа у друштву,
срећа у побратимству, срећа у колиби,
и на престолу.
Ето због чега је речено да је тешко бити Србин.
А то је речено комшијама Србским и
издајницима Србским,
којима је национализам рам у који они
стављају другу слику,
коју им противници Христови ставе у руке.”

Владика Николај.jpg

Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

Ширење дефетитистичког мишљења

Овде би смо хтели да упозоримо на једну веома штетну и опасну појаву,која се често превиђа, а то је ширење дефетистичког мишљења.

Милош Обилић
Милош Обилић

Иако је више него јасно да је дошло до промене снага у свету, уместо да имамо све активнији став и конкретније предлоге опозиционих политичара по питању Косова и Метохије,у смислу покретања питања ревизије решења наметнутог од стране САД и ЕУ ,а у складу са промењеним околностима, све ређе,или готово никако, се могу чути речи,као што су оне, на пример,да ћемо ”силом отето,силом вратити”.Иако ове речи не говоре много,у смислу некаквог конкретнијег плана и временских оквира, ипак су давале некакву наду.Уместо тога се о ослобађању Косова и Метохије, онда када се то и помене,говори апстрактно у неодређеном,неком будућем времену, а није потпуно јасно ни на који начин ће се то остварити,па понекад чак ни ко ће то остварити.Неки говоре о ратовима будућности који се неће водити оружјем (!?) као начину,док други слично томе,предлажу ”хумане видове борбе”, ”где култура представља нашу највећу снагу” !? (не разумем шта ово значи).Нису ретки ни они који говоре о мирном решењу (ослобођењу,враћању Косова), при чему, наравно, изостаје било какво даље објашњење на који начин би се то мирним путем остварило (никакво објашњење се и не може очекивати, јер то,нажалост,и није могуће).А не треба свакако заборавити ни (опет мирно) ”решење” у виду некакве геополитичке трансферзале (!?) која би укључивала и Албанију. Имамо и оне који наизглед имају јасан став по питању Косова и Метохије: свима треба да се стави до знања да ниједна власт неће званично признати независност Косова.Прво,из оваквог става је једино јасно то да се неће званично или DE IURE признати.А незванично,или DE FACTO ? Друго, већ и сама логика нам каже да не признати независност Косова и Метохије,са једне стране, и вратити Косово у уставно-правни поредак и територијалне оквире Републике Србије са друге стране није исто.У првом случају имамо пасиван став који можемо протумачити и као тежњу да се одржи status quo,што значи одржати стање онаквим какво тренутно јесте, а нама је у овом тренутку потребно управо супротно.)
Да ли је овде реч само о безидејности или о нечем другом, укључујући недостатак личне и политичке храбрости,или овакве приче служе само за умиривање (сопствене) савести можемо само претпостављати, међутим, било како било, резултат је исти.

Nikolić
Томислав Николић на војној вежби на Пасуљанским ливадама

Да подсетимо и на речи Томислава Николића.На Правном факултету у Београду, на догађају којим је обележено 100 година од Првог балканског рата, Николић је изјавио да се ”данас борба за истину и правду води речима … не треба да водимо ратове…”.Која је разлика између Николићевог става и оних горе наведених ? Једино у томе што је он био експлицитан, и ,вероватно, у мотиву.Интересантно је да ове речи долазе у тренутку када су САД и западноевропске земље ЕУ војно присутне у свим деловима света и када је војни буџет САД већи од буџета Русије,Кине и других земаља заједно.Зашто, ако се ”данас борба за истину и правду води речима” ?

 

Цар Душан, фреска, манастир Лесново
Цар Стефан Душан Силни
Црпско царство
Српско царство за време Душана Силног обухватало је и целу Албанију, али и Свету гору

И коначно,најчешће се понавља како ћемо Косово и Метохију вратити кад-тад,па макар и за педесет,сто година.Прво, сетимо се убиства 14 српских жетелаца у Старом Грацком, убиства породице Столић у Обилићу, терористичког напада на децу која су се купала на реци Бистрици у Гораждевцу , терористичког напада у Пећи ,и других бројних терористичих напада.Да ли мислите да ће се они који су остали да живе на Косову и Метохији осећати мирније и безбедније када им кажете да ћемо се тамо вратити за педесет,сто година ? Нарочито они који живе на југу Косова и Метохије и у енклавама? Да ли ћемо их на тај начин мотивисати да остану на Косову и Метохији ?
Друго,2007 године је од укупног броја становника на Косову и Метохији било 92% Албанаца, 5% Срба и 3% осталих.Колико ћемо тамо Срба затећи за 50-100 година ? Шта ћемо тамо затећи у материјалном смислу ако знамо да је од доласка међународних снага 1999 године порушено или оштећено преко стотину православних цркава и манастира и других културно-историјских споменика ? Да ли је исправно свесно остављати нерешене проблеме деци и унуцима ? Ако ми нисмо спремни данас да жртвујемо нашу удобност или животе да би смо ослободили Косово и Метохију,зашто мислимо да би то била спремна да уради нека генерација после нас ? И коначно,према попису становнишва из 2002 године у Србији је живело 7.498.001 становника а 2011 7.120.666 што је апсолутни пад од 377.335 становника.Простом рачуницом, ако би се овај тренд наставио,долазимо до податка да би нас за 50 година било за преко 2 милиона мање,а за 100 година за преко 4 милиона.Ко би онда ослобађао Косово и Метохију ?
Не заборавимо да се не спасавамо само вером него и делима.Да ли је исправно не чинити ништа док наш народ убијају на Косову и Метохији,мушкарце,жене, ДЕЦУ, ваде им органе,отимају и уништавају имовину,протерују их … ? Када немају ни основна од оних људских права о којима се толико прича ?

Живојин Мишић.JPG
Дакле,као што је речено у уводу,јасно је да ово све може да се означи само као ширење дефетистичког мишљења и на то треба упозоравати и у складу са тим деловати,јер то као директну последицу има апатију и малодушност народа о којој се толико прича . Потребна су нам решења и потребно је деловати одмах а не за пола века или за један век.
Дефетизам долази од француске речи défaitisme, односно défaite што значи пораз,користи се најчешће у контексту рата али и у осталим областима као што су политика,економија, култура или спорт. Често се поистовећује са песимизмом и њиме се означава малодушност,неповерење у сопствене снаге,изгубљеност, одрицање од активности условљено претрпљеним поразом,односно представља прихватање и помирење са поразом без борбе проузроковано веровањем да ће борба сигурно бити изгубљена.
Ништа није изгубљено ! Напротив. Претрпели смо неколико пораза, али још није крај.
Па шта нам је онда чинити ?
Покушали смо мирно да решимо проблем Косова и Метохије (дипломатске активности у складу са резолуцијом СБ УН 1244 и  тражење саветодавног мишљења Међународног суда правде), и нисмо постигли никакав резултат (не улазећи у подробно разматрање због чега).Јасно је које нам још решење преостаје.
Питање је само – хоћемо ли ?
Имамо ли разлога за претпоставку да ће се албанци задовољити садашњим стањем и да неће кренути на север Косова а онда и на југ Србије ? Немамо,напротив. Баш као што немамо ни једног разлога за претпоставку да је ”српско питање” у данашњој Хрватској решено и да неће поново доћи до етничког чишћења уколико се створе околности.У Војводини је процес отцепљења већ полако почео иако ми то на жалост не (желимо да) видимо, баш као и у Рашкој области.

Дакле,овде више није реч само о Косову и Метохији већ уопште, о нашем опстанку.Косово је само место на коме ће се (или неће) наша будућност определити.

Или ћемо се дићи и победити или ћутати и нестати.Oдлука је на нама.
С вером у Бога – од нас је борба а од Господа победа !

П.С До сада смо једини који смо представили свеобухватно, трајно и одрживо решење за Косово и Метохију:

Решење за Косовo и Метохију по примеру Чешких Судета

Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ