Мирослав Мика Микеревић, српски Рамбо – сам против свих

Мирослав Мика Микеревић
Мирослав Мика Микеревић

Радујте се, јер су имена ваша написана на небесима (Лк. 10. 20).

Дервента је у првој половини 1992 године била под контролом хрватско-муслиманских јединица – ХВ из Хрватске и ХВО.
У окружењу хрватско-муслиманских снага се 10. априла 1992. године нашло и 38 српских војника у војном објекту ”Рабић” код Дервенте, а непријатељ је тражио њихову предају и предају објекта.

Како је време пролазило опкољени војници су почели да верују у то да су жртвовани.Остали су и без хране.
Српска команда тада доноси одлуку да у акцију спашавања пошаље – једног човека.Мирослава Мику Микеревића.

Војни објекат ''Рабић''
Војни објекат ”Рабић”

Мика у цивилном оделу креће ка војном објекту а опкољени војници од команде добијају информацију о томе.
Ухапшен је пре него што је стигао до објекта али је успео да их убеди да је дошао као преговарач да наговори српске снаге да се предају.По договору, сутрадан ујутро у 8 сати требало је да се изврши примопредаја објекта.Опкољеним војницима је обећана пратња до Тромеђе удаљене десетак километара од Дервенте,а Мики именовање за заповедника хрватско-муслиманских снага из Бишње и Тетиме.
Одмах након уласка у објекат Мика је са опкољеним војницима уместо предаје почео израду плана за пробој.Пре поласка извршили су минирање објекта. Са собом су понели лично наоружање, десет сандука метака, 6 сандука бомби, 50 ручних ракетних бацача и другу опрему.
Отежавајућу околност би представљала месечина која би омогућила непријатељским снагама да их лакше примете.
Колона од 38 српских војника на челу са Мирославом Микеревићем кренула је у пробој око 3.30 сати.Након изласка из објекта кроз четири линије бодљикаве жице уследио је марш према територији коју су контролисале српске снаге који је трајао више од четири сата.На врх Дебеле обале су стигли око 8 сати, баш у време кад су их хрватско-муслиманске снаге очекивале на главној капији.
Стигли су у слободу.
Без мртвих, без рањених, без и једног испаљеног метка.
Од 26. априла 1992 године почело је заробљавање грађана српске националности који су затварани у зграду Дома ЈНА у Дервенти,у којој је у то време било седиште Војне полиције ХВО-а.Највећи број заробљеника премештен је у војни објекат ”Рабић”.

''Рабић''
”Рабић”

О томе шта би чекало опкољене српске војнике у овом објекту да су у њему остали,можемо да закључимо из сведочења Владе Марковића, једног од заробљеника у овом логору:
”Једног дана у хангар логора Рабић донели су школску клупу. На њу смо морали да прислонимо три прста, а потом су следили Алмазови ударци палицом. Уживао је, хистерично и сулудо се смејући, слушајући како крцкају и пуцају наше кости, док смо ми падали у несвест! У ушима ми одзвањају његове злокобне и заглушујуће речи “да нам прсте ломи зато што се ми Срби не молимо као алахови и папини поданици”. ”

Алмаз Незировић
Алмаз Незировић

Након тога Дервенту је, као и највећи део Босанске Посавине заузела Војска републике Српске.
Мирослав Мика Микеревић је за овај чин одликован Медаљом мајора Милана Тепића.
Предао је своју душу Господу на Богојављење, 19. јануара 2014 године.Сахрањен је у селу Доња Лупљаница код Дервенте.
Вечан му спомен у Царству Небеском !

Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

.

Ново понижење усред Србије

Мапа Велике Албаније,Исмаил Ћемали (лево) и Иса Бољетинац (десно) на утакмици Србија - Албанија
Мапа Велике Албаније,Исмаил-Кемал Вљора (лево) и Иса Бољетинац (десно) на утакмици Србија – Албанија

Отворена провокација у (српском ?!) листу Политика професора политичких наука Неџмедина Спахиуа: текст у коме се пише о најважнијем датуму косовских Албанаца (10. јун, дан ”када је одржана Прва призренска лига (1878), кад је усвојена резолуција Савета безбедности УН (1999) и када је Џорџ В.Буш најавио (2007) независност Косова.”), износе оптужбе за наводно скрнављење муслиманског гробља у Подгорици, Иса Бољетинац представља као пријатељ Срба (?!) који су га упркос томе убили а његови посмртни остаци се називају МОШТИМА !
http://www.politika.rs/rubrike/Komentari/Mosti-Ise-Boljetinija-dele-Albance.sr.html
Несумњиво је да је једном професору политичких наука у Приштини, рођеном у Косовској Митровици, познато значење речи ”мошти”.Кренимо најпре од тога шта значи реч мошти ?
” СВЕТЕ МОШТИ (грч: Αγια λείψανα); земни остаци светитељских тела; одуховљена телесна пребивалишта Божија; осведочени храмови Светог Духа, у облику целокупног тела, делова тела или честица…Код Срба, израз “мошти”… коришћен је у народу и за мошти као извор извесних натприродних, чудотворних снага – моћи, превасходно исцелитељских, па је стога и посебан однос према њима изражаван кроз целивање, поклоне, молитве…Као предмет поштовања Цркве, са посебном пажњом, мошти су чуване током историје.” (http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5_%D0%BC%D0%BE%D1%88%D1%82%D0%B8).
Да овај термин није употребио случајно већ са врло јасном намером да се укаже на то које место заузима Иса Бољетинац код косовских Албанаца да показује и поређење преношења моштију Светог Кнеза Лазара Косовског са посмртним остацима Исе Бољетинца.Другим речима, оно што је за нас Свети Кнез Лазар, за њих је Иса Бољетинац.Немамо ништа против тога да га сматрају за свог хероја (Ибрахим Ругова му је 2004 године посмртно доделио орден хероја косова) али је несхватљиво да о томе читамо у српском (?!) дневном листу.Заправо то и није толико несхватљиво ако узмемо у обзир карактер власти у Београду, а ни ново ако узмемо у обзир сва досадашња понижења, проблем је заправо што на ово НИКО НЕ РЕАГУЈЕ.
Успут, у делу текста у коме пише о преносу моштију Светог Кнеза Лазара Косовског, Неџмедин Спахиу нас индиректно оптужује за ратове у бившој Југославији.
Ко је био Иса Бољетинац кога нам Спахиу представља као пријатеља кога смо ми убили? У књизи „Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку/Документа Архиве Епархије рашко-призренске и косовскометохијске“ се наводи:
“Документацију о злочинима над српским народом, Министарство иностраних дела Краљевине Србије објавило је 1899. године, под насловом „Преписка о арбанашким насиљима у Старој Србији 1898-1899“.[4] Дипломатски напори да се како-тако заштити српски народ и спречи масовно исељавање са Косова нису уродили плодом; у акцији разоружавања Срба 1901. године дошло је до великог покоља наших сународника, при чему је Иса Бољетинац имао најистакнутију улогу.[5] ”
У јеку злочина над Србима, Русија је одлучила да помогне и поред тадашњих конзулата у Скопљу и Призрену, одлучила је да отвори и конзулат у Косовској Митровици.Међу највећим противницима отварања конзулата био је и Иса Бољетинац.Изјавио је да ће радије погинути него дозволити да дође до отварања конзулата и отворено је претио да ће запалити кућу свакоме ко се усуди да изнајми стан руском конзулу.Након притиска српске дипломатије Иса Бољетинац је протеран у Цариград.
Приликом ослобођења Косова и Метохије 1912 године Иса Бољетинац је код Призрена командовао јединицама које су се бориле против Треће армије српске војске.
Призренска лига је скраћени назив војно-политичке организације под називом ”Лига за одбрану права Албанског народа” које је основано 10. јуна 1878 године у Призрену, са циљем борбе за аутономију и уједињење свих територија на којима у Османском царству живе Албанци, без обзира на то да ли су на тим територијама у већини или нису.Учесник Призренске лиге је био и Иса Бољетинац.
Није тешко извести закључак да идеја стварања Велике Албаније о којој се данас говори и на којој се ради није нова већ има корене у Призренској лиги.
Оптужбе за наводно скрнављење муслиманског гробља у Подгорици се износе вероватно како би се оправдало уништавање српских културно-историјских споменика на Косову и Метохији од стране Шиптара.Да подсетимо, од 1999 године уништено је или оштећено укупно oко 150 цркава и манастира и других објеката од којих чак 61 имају статус споменика културе, а од тога 18 су од изузетног значаја за државу Србију.Такође оштећено је и уништено 5.261 надгробних споменика на 256 српских православних гробаља, док на више од педесет гробаља не постоји ниједан читав споменик, чак су из гробова ископаване и разбациване кости.
Као што рекох, не чуди ме што је овај текст објављен, али је невероватно и жалосно да овакве провокације и понижења остају без било какве реакције.
Племе моје сном мртвијем спава …

Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

Помирење

Равна Гора

Господ је рекао:
” Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач.” (Матеј 10, 32-42, 1; Зач, 38, 39).
Свети Владика нам даје објашњење ових речи Господњих:
” Читај као да је речено: нисам дошао да измирим истину и лаж, мудрост и глупост, добро и зло, правду и насиље, скотство и човечност, невиност и разврат, Бога и мамона; него сам донео мач да расечем и одвојим једно од другога, да се не мешају.”
Они, попут Ивице Дачића, који кажу да рехабилитација генерала Михајловића ,,продубљује поделе” односно да ће рехабилитација ,,дубоко поделити српско друштво” (Демократска странка) нису у праву иако циљ поступка за рехабилитацију генерала Михајловића није био да донесе мир, да измири истину и лаж, да измири добро и зло, правду и насиље, већ управо супротно.
Ми јесмо за измирење, али јединим исправним путем који до тога води, на једини исправан начин.
Основни услов, и једини пут који води до помирења идеолошких наследника и биолошких потомака једне и друге стране јесте утврђивање истине. Утврђивање и прихватање истине и на њој засновано помирење јесте једини пут који даје наду да ће измирење бити искрено и трајно.
У Цркви се као услов за опроштај греха и повратак на исправан пут тражи исповест, покајање и епитимија.
И када је у питању световно право главни циљ је утврђивање истине, а приликом одређивања висине казне узимају се у обзир и признање и покајање.
Разумљиво је да Ивици Дачићу и осталим идеолошким наследницима Комунистичке партије Југославије , или биолошким потомцима   не одговара утврђивање истине, јер утврђивање истине о улози Комунистичке партије у Другом светском рату, и грађанском рату који је у току њега вођен у Југославији, подразумева откривање и лажи, и злочина . Лажи о себи, са једне, и о генералу Михајловићу, Југословенској војсци у Отаџбини и Равногорском покрету са друге стране, и злочина, у највећој мери над српским народом.
Комисија за тајне гробнице убијених после 12.септембра 1944 године, која је основана Одлуком Владе Републике Србије, до сада је пописала више од 55.000 особа убијених од стране комуниста после 12. септембра 1944. године, при чему је реч само о жртвама са територије Републике Србије.Откривено је и 211 масовних гробница,а тела су до сада ексхумирана из три гробнице. Овде је реч само о убијенима од 12. септембра 1944 године,иако су комунисти су са убиствима почели раније, убиством министра Милорада Драшковића 1921 године, који је као министар унутрашњих дела 30. децембра 1920. донео Обзнану којом је рад КПЈ забрањен, а наставили убиством српских жандарма Богдана Лончара и Миленка Браковића  7. јула 1941. у Белој Цркви, убиствима српских домаћина, свештеника,монаха, и других који су сматрани идеолошким противницима Комунистичке партије и препреком за успостављање комунистичке власти (тзв. ,,класни непријатељи”). Према проценама Срђана Цветковића, сарадника Института за савремену историју, на територији некадашње Југославије од септембра 1944 године па до половине 1945 године , убијено је од 180.000 до 200.000 људи.

Решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију генерала Михајловића, Закон о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица и Уредба о начину остваривања права Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета из 2005 године, којима су делимично рехабилитовани Југословенска војска у Отаџбини и Равногорски покрет је део процеса утврђивања истине.

Од тога да ли ће, и како ће, они којих се ово тиче прихватити утврђену истину зависи и то да ли ће поделе опстати, продубити се или ће нестати. Не зависи од нас.
Ми желимо помирење.

Овде је још важно скренути пажњу на то да не треба мешати тзв. Народноослободилачку војску и партизанске одреде Југославије са Комунистичком партијом. Не само да то што је неко био припадник НОВ и ПОЈ не значи да је истовремено био и члан Комунистичке партије, већ неки од њих нису ни били добровољно у овим јединицама.
Само слога србина спасава.

Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

Не заборавимо: шта је то подразумевало и какве су биле последице када су нам 1992 године САД и Европска унија увеле санкције.

eu kukasti krst
Санкције против СР Југославије, са тежиштем на Србији, уведене су под етикетом УН, а иза те одлуке стајали су САД,КЕБС и Европска унија.
Наведеним резолуцијама спроведена је херметичка економска изолација СР Југославије, уз претњу војном силом и бомбардовањем.Затворени су сви прилази морским лукама и ваздушним пристаништима, забрањена је пловидба Дунавом, сем за стране бродове уз специјално одобрење.Тим путем,под блокадом су се нашле и све приобалне земље.Транзит преко Југославије био је забрањен, замрзнута су финансијска средства у иностранству, блокирана транспортна средства у државној својини, чак и приватној, забрањена трговина, увоз и извоз сировина и производа који воде порекло из СР Југославије, свако пословање страних држављана са СР Југославијом, укључујући и финансијске трансакције.Југославија је претворена у концентрациони логор по узору на рани колонијални период, када је за време Бурског рата 1899 командант британских империјалних снага жицом оградио огроман регион у јужној Африци и ту спровео породице бурских бораца и остало становништво које је умирало од изгладњивања.Санкције Југославији конципиране су по систему кажњеничких колонија.
Санкцијама је обухваћена културна, просветна и научна сарадња, отказани су сви пројекти, обустављено је достављање научних часописа и литературе, што је имало за циљ стварање духовне клаустрофобије на простору где живи српски народ.То је, ван сваке сумње, оригинална замисао, коју нису чак примењивали ни тоталитарни системи, јер се полазило од тезе да је то контрапродуктивно са становишта промена које они желе да остваре.Тај сегмент не припада правној науци, него психологији која се бави изучавањем последица менталне затворености.
Цена санкција за српски народ је огромна и тешко је дати њену коначну процену.Крајњи биланс мораће да укључи неколико димензија: економску, политичку, стратешку и психолошку.Економске последице санкција су катастрофалне и то је ван сваког спора; производња је опала за више од 50 процената, незапосленост је достигла критичну тачку, уз енормну инфлацију.Животни стандард грађана је опао, што је, логично, изазвало последице у социјалној сфери.Смртност је повећана за 10 процената, а код новорођенчади неупоредиво више.Тако су се економске санкције претвориле у нечувени терор над читавим народом, угрожавајући његову биолошку егзистенцију.
Питање које се намеће гласи: Да ли се те мере могу подвести под правни појам санкција ?
Извор: Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије ( стр. 356 и 357)

Улога Европске уније (онда под називом Европска заједница, или скраћено ЕЗ) у распаду (разбијању) Југославије

19851_1284327501157_1019195570_855468_3992779_n
Сецесионистичке републике признате су на основу директива које је усвојила ЕЗ , у смислу вођења јединствене спољне политике.Међутим, не ради се овде о колективном признању; путем индивидуалних аката појединих држава уследило је признање, што другим речима значи да је и овога пута признање било једнострани политички чин.
У свим нотама о признању , чланице ЕЗ прибегле су једној, за правнике, непојмљивој формули преузетој од Арбитражне комисије; нове државе признате су ”у међунарадно признатим границама”. Никада ни у једном међунарадном акту нису административне границе унутар Југославије обележене, а понајмање признате као међународне.Не постоји чак ни унутрашњи правни акт који прецизира те границе.Социјалистичка Југославија од 1945 до 1991 била је партијска, а не правна држава, и територије федералних јединица поклапале су се са организационом структуром Комунистичке партије Југославије.Све док се не отворе тајне архиве неће се сазнати како је ЕЗ упала у апсурдну ситуацију да прихвати један дубиозни револуционарни легитимитет, и подигла га на ниво своје званичне политике, тешко кршећи уговоре у којима е њене чланице појављују као гаранти.Жерар Бодсон је умесно приметио да се ”Европска заједница понашала приликом разбијања Југославије као Титов тестаментарни извршилац”.
Председништво СФРЈ у ноти упућеној Арбитражној комисији Конференције о Југославији 27 децембра 1991, оспорило је тезу о међурепубличким границама као државним.Дајући историјат територија које су ушле у састав Краљевине Југославије 1918, Председништво је указало да су државне границе, у правном смислу, имале само Србија и Црна Гора, а затим се у ноти додаје да су данашње административне границе утврђене ”у специфичним ратним и другим неповољним условима, тако да нису могле бити резултат демократског поступка и историјског споразума између југословенских народа… Проблем међурепубличких граница сматран је неважним и оне су увек третиране као административне.Никад није утврђено ко је, уствари, одредио те границе.О томе не постоји ни један правни, ни било који други акт… Одлука о њима донета је у најужем кругу најодговорнијих људи Комунистичке партије.На то упућује територијална околност да је територијална подела Југославије извршена практично копирањем територијалне организације Комунистичке партије Југославије.Сва правна документа која су касније донета само су санкционисала овако успостављено правно нелегализовано стање … С обзиром на то да ”границе” између федералних јединица представљају искључиво линије административне поделе , које одређује сама савезна држава, ниједна федерална јединица не може једнострано те линије преквалификовати у међународне границе.”Председништво је заузело став да проблем граница представља ”отворено питање”’ и један од елемената ‘у преговарању о отцепљењу неких народа”.Не оспоравајући право на самоопредељење и сецесију.Председништво је сматрало да се ово право ”не може одвојено посматрати од проблема територија и са тим у вези граница”’.
Извор: Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије (стр. 225 и 226)