Чеси увек уз Србе

У организацији Покрета Реци не ЕУ а у сарадњи са пријатељима из Чешке, још једном је прикупљена помоћ за Србе на Косову и Метохији.
Помоћ се састојала у новој и коришћеној одећи за децу и одрасле, намирницама, средствима за хигијену, новцу и слично. Један део је прикупљен у Србији а други у Чешкој.Помоћ су на Косово и Метохију однели Димитрије Марковић из Покрета Реци не ЕУ, и пријатељи из Чешке Давид Млинек, Јан Урбанчик и Петер Кеснер.
Давид, Јан и Петер већ неколико година у Чешкој организују различите акције подршке и помоћи српском народу. Давиду и Јану је ово већ други долазак на Косово и Метохију а Петеру трећи.
Приликом уласка из Хрватске у Републику Српску (пошто смо овај пут акцију почели у Бања Луци) хрватски цариници су им пронашли налепнице ,,Косово је Србија – подршка из Јаблонца” тако да им је тек након детаљне контроле и испитивања дозвољено да наставе пут.
Пре поласка на Косово смо, у недељу 19. априла, присуствовали литургији у цркви Светог пророка Илије у Бајиној Башти.Након литургије отац Владимир Васиљевић нас је позвао у госте тако да су наши пријатељи из Чешке искористили прилику и питали га све оно што их је интересовало у вези православне вере.
Хвала оцу Владимиру на гостопримству.

Испред цркве Светог пророка Илије у Бајиној Башти.
Испред цркве Светог пророка Илије у Бајиној Башти.

На Косово смо кренули у понедељак 20. априла рано ујутро.Први циљ нам је био Лепосавић, где смо се на кратко зауставили да се поздравимо са новинарком СРБског ФБРепортера Миром Радосављевић и разменимо поклоне.

Петер Кеснер, Давид Млинек, Мира Радосављевић и Јан Урбанчик
Петер Кеснер, Давид Млинек, Мира Радосављевић и Јан Урбанчик

Одатле смо се упутили у контејнерско насеље у Грачаници где смо затекли само две породице и уручили им скромну новчану помоћ.

DSC_1102DSC_1107
Део прикупљене одеће смо у договору са секретатаром Светом Живићем оставили у Црвеном крсту у Грачаници који ће је расподелити онима којима је потребна.

DSC_1182
Прволигашки фудбалски клуб Јаблонец из Чешке је послао шест професионалних фудбалских лопти и дресове које смо однели као поклон у ФК Грачаница који је прошле године прославио четири деценије постојања.

DSC_1195DSC_1193
Посетили смо и манастир Грачаницу коју је саградио краљ Милутин 1321. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице.Манастир Грачаница је један од најзначајнијих споменика српске културе.Након 1999. године у манастир Грачаницу је пренето седиште епископа рашко-призренског који је морао да напусти Призрен.

DSC_1127DSC_1135
Преноћили смо у близини Грачанице, у Доњој Гуштерици, и сутрадан наставили ка Штрпцу где смо се срели са нашим пријатељем Звонком Михајловићем из СРС-а.

Звонко је био председник општине Штрпце у два мандата.Након потписивања тзв. Бриселског споразума и укидања српских инститција на Косову и Метохији, од власти у Београду му је понуђено да следи званичну политику Владе или ће бити разрешен дужности. Између власти и части, Звонко је изабрао – част.

Звонко Михајловић СРС и Димитрије Марковић Покрет Реци не ЕУ
Звонко Михајловић СРС и Димитрије Марковић Покрет Реци не ЕУ

Заједно смо се упутили у Призрен где смо се срели са Милицом Ђорђевић, јединим српским дететом у овом граду.Милица је васпитано, паметно и озбиљно дете.Пре ручка смо заједно, наглас, очитали Оче наш.

Петер Кеснер, деда, Давид Млинек, Милица, димитрије Марковић, Евица Ђорђевић,учитељ Вуко, Јан Урбанчик
Петер Кеснер, деда, Давид Млинек, Милица, димитрије Марковић, Евица Ђорђевић,учитељ Вуко, Јан Урбанчик

И она је од нас добила поклон у новцу, игрицу и неколико цртаних филмова, а договорили смо се и да на лето дође на неколико дана у Бајину Башту.

Милица Ђорђевић и Димитрије Марковић
Милица Ђорђевић и Димитрије Марковић

Након заједничког ручка смо се на путу ка Штрпцу зауставили у порушеном манастиру Светих Архангела.

DSC_1460
У Штрпцу смо купили намирнице за породице Срећка и Влада Коцинца.Срећко има петоро деце а Владо седморо.
Пошто је већ било касно, договорили смо се да Звонко преузме на себе да у наредним данима расподели остатак помоћи вишедетним и угроженим породицама.

Звонко Михајловић, Јан Урбанчик, Петер Кеснер
Звонко Михајловић, Јан Урбанчик, Петер Кеснер

DSC_0082
У међувремену су помоћ добиле породице Стојчетовић и Стојановић а остатак ће бити расподељен наредних дана.

СтојановићСтојчетовић
Захваљујемо се Звонку Михајловићу на гостопримству,сарадњи и корисним информацијама о ситуацији на Косову и Метохији.
Захваљујем се овом приликом и осталима који су учествовали у овој акцији: породица Подкоњак, Тања и Божидар Александровић, Микица Глишић, Зора Ракић, Драган Петровић.
Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

Не заборављамо – у посети Цветку Ристићу

Дана 19. априла 2015 године, Димитрије Марковић, Давид Млинек, Јан Урбанчик и Петер Кеснер посетили су Цветка Ристића у Кушићима код Скелана и уручили му скромну новчану помоћ.

DSC_0919

Цветко Ристић је у нападу јединица под командом Насера Орића, у једном дану, 16. јануара 1993 године изгубио целу породицу – оца Новака, мајку Иванку, брата Мићу и сестру Митру.

DSC_0910

Отац, мајка и сестра су сахрањени на гробљу у Скеланима, али тело његовог брата никад није пронађено.

DSC_0934

“ Само да ми је наћи Мићине кости да га сахраним.Било би ми бар мало лакше” прича Цветко.(НСПМ, 21. јануар 2013)

И кућа му је запаљена.

Након рата одлази у Дом за незбринуту децу у Ужицу, а у Кушиће, где и сада живи,се враћа тек након што му је кућа обновљена.

Пре неколико година се и оженио.

Туга у очима је остала.

Насер Орић је 3. јула 2008 године, после жалбе,у Хашком трибуналу, правоснажно ослобођен кривице за злочине над Србима.

Посета Цветку Ристићу је део хуманитарне акције у организацији Покрета Реци не ЕУ а у сарадњи са пријатељима из Чешке, у току које је помоћ уручена већем броју породица у Републици Српској и на Косову и Метохији.

Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

”Немам оца, немам мајке, немам никог” – браћа Чеси посетили гроб Споменка Гостића.

Не плаче се за јунаком !

Према информацијама којима сам располагао до гробља у засеоку Јовићи на коме је сахрањен Споменко Гостић не постоји пут, већ се мора ићи пешке кроз шуму, а уз то се Јовићи налазе у близини села Бочиње које се помиње као упориште вехабија о чему се писало не само код нас него, како се касније испоставило, и у Чешкој.Никаквих ближих података о томе како доћи до Јовића и сеоског гробља није било. Због тога сам, иако је било планирано да са пријатељима из Чешке посетим гроб Споменка Гостића у петак 17. априла, кренуо дан раније, како бих нашао пут.
Одлука се показала као исправна јер ми је било потребно неколико сати да руководећи се добијеним информацијама коначно дођем до Јовића.Најпре сам се упутио у Доњу Бочињу, одатле у Горњу Бочињу па у Бакотић. Тек у Бакотићу сам добио тачну информацију како да дођем до Јовића. А до Јовића најкраћи пут заправо води из Маглаја.Сва ова села, укључујући и Маглај припадају Федерацији БиХ.Са пута који долином реке Босне води ка Завидовићима се кроз муслиманско гробље

DSC_0706

скреће ка ресторану ”Борик” а онда даље узбрдо, шумским путем ка Јовићима. У Бакотићу су ми дали савет да у случају потребе питам за пут до Стјепановића, и кажем да идем код њих, јер су две куће Стјепановића једине српске куће у Горњем Улишњаку, недалоко од Јовића.
Тако сам и урадио и коначно дошао до куће Рајка Стјепановића. Поред пута су постављене табле са мапама које упозоравају на минска поља.

DSC_0732
Иако је сезона почела, и имали су много посла Рајков син Дејан је одлучио да крене самном и одведе ме до гробља.Од куће Стјепановића па до гробља, мора да се иде пешке јер је пут у лошем стању.

Дејан Стјепановић
Дејан Стјепановић

Гробље је подељено на два дела – десно, ниже, су сахрањени цивили а лево,, мало вишље, војници и међу њима Споменко Гостић.

На гробљу косе траву и одржавају га Рајко и његов син Дејан.
Сутрадан сам на исто место дошао са пријатељима из Чешке како бисмо одали пошту Споменку Гостићу, положили цвеће на његов гроб и прислужили свеће.

Петер Кеснер, Димитрије Марковић, Јан Урбанчик
Петер Кеснер, Димитрије Марковић, Јан Урбанчик

 

Јан Урбанчик, Петер Кеснер и Давид Млинек
Јан Урбанчик, Петер Кеснер и Давид Млинек

Споменко Гостић је рођен 15. августа 1978 године у Добоју. Основну школу јепохађао у Маглају, али је због избијања рата у Босни и Херцеговини није завршио. На почетку рата, тачније у месецу априлу 1992 године умрла му је мајка Милена, па је остао да живи са баком која је септембра исте године погинула у гранатирању села од стране тзв. АРБиХ.
Убрзо се пријављује у Војску Републике Српске.
,, Сарађујем са војском, храним се с војском, спавам … Немам оца, немам мајке, немам никог”. (RTS SAT, ТВНС)
Био је најмлађи војник Војске Републике Српске. Два пута је био рањаван.
,,Имало је случајева да сам нагазио на мину, наишао сам и одбило је први точак. Овог ми је друга ранило, мене је бацила детонација, али опет се то све савлада. Тукли су ме мецима 84 -ом, морао сам пузити кроз канал, али и то сам издржао. Немам оца, немам мајке, немам никог. Остао сам с бабом био и баба ми је погинула.” (RTS SAT, ТВНС)
Упркос томе није мислио на себе:
,, Нама војницима је лако, имамо шта обући,јести,а на Озрену има много дјеце која не иду у школу, која немају шта обући и јести, апелујем својим друговима и вршњацима из Србије да пошаљу помоћ.Поред хране, у одјећи и обући, и лијековима.” (RTS SAT, ТВНС)

Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ
Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

У нападу муслиманских снага на планину Озрен народ се повукао из Јовића, а Споменко је са неколико војника остао да брани село.

Имао је могућност и да оде. На питање : ”А зашто нећеш одавде ?” одговорио је: ,, Ето, зато што ово не могу напустити док год се не ослободи … све.” (RTS SAT, ТВНС)

По кафићима у Београду, Новом Саду и другим градовима Србије безбрижно проводе време многи способни за борбу а ти си ипак остао овде са својим борцима.Шта мислиш о људима који нису са вама ?
,, То су кукавице, издајице свог народа. Ја сам се јавио добровољно да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља.”

У марту 1993, у гранатирању положаја српске војске, пет војника је погинуло, а Споменко је тешко рањен. Умро је 20. марта 1993 године и сахрањен са погинулим саборцима на сеоском гробљу.
Имао је 14 година када је изашао пред Милоша и остале српске витезове.
Ниједна школа, ниједан трг и ниједна улица у Републици Србији и Републици Српској не носе његово име.
Постхумно је одликован Медаљом заслуга за народ.
”Милион суза за тобом је мало – храбро срце дечака за српство је пало.”
Споменко Гостић – у Царству Небеском.

споменко гостић
15.08.1978 – 20.03.1993

Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

Посетили смо Николу – сина Мајке Храбрости

У петак, 17. априла 2015 године, Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ и Давид Млинек, Јан Урбанчик и Петер Кеснер,

Петер Кеснер, Јан Урбанчик, Никола Дуновић и Димитрије Марковић
Петер Кеснер, Јан Урбанчик, Никола Дуновић и Димитрије Марковић

пријатељи српског народа из Чешке који су до сада организовали велики број акција помоћи и подршке српском народу, посетили су двоипогодишњег Николу Дуновића из Приједора у уручили му поклон у виду новца,одеће, играчака и слаткиша.

Никола Дуновић, Давид Млинек и Љиљана Мудринић, новинар Вести.
Никола Дуновић, Давид Млинек и Љиљана Мудринић, новинар Вести.

Одећу, обућу, али и играчке и слаткише су послале Александра Јанковић и Тања Александровић-Димитријевић из Бајине Баште, којима се овом приликом захваљујемо.

Никола Дуновић
Никола Дуновић

Никола Дуновић из Приједора је рођен 9. октобра 2013 године. Његова мајка, Дрварчанка, Јелена Трикић, Мајка Храброст умрла је 18. новембра 2012. у Клиничком центру у Бањалуци, пошто је одбила лечење цитостатицима да би га родила.Јелена се од 2007 године борила са тешким обликом тумора на мозгу. Упркос тешкој болести, и иако су јој онколози препоручили интензивнију терапију цитостатицима, она је то одбила јер би то уништило њену способност да има потомство.Била је из избегличке породице.

Јелена Трикић - Мајка Храброст
Јелена Трикић – Мајка Храброст

У томе је и успела. Жртвујући себе у жељи да постане мајка, на свет је донела здравог дечака Николу. Последња жеља Мајке Храбрости била је да са сином прослави први рођендан. Жеља јој се није испунила. Нажалост – смрт је била бржа.

Никола живи са оцем Гораном, у Приједору.

Никола ме је, држећи ме за руку,  одвео у собу у којој се, изнад његовог кревета, налази фотографије његове мајке.
Никола ме је, држећи ме за руку, одвео у собу у којој се, изнад његовог кревета, налази фотографије његове мајке.

Нека је покој души и вечан помен храброј српској мајци Јелени Трикић.

Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13)

Димитрије Марковић, Реци не ЕУ

Чеси посетили споменик 12 српских беба у Бања Луци

У петак, 17. априла 2015 године, Димитрије Марковић и Никола Петровић, представници Покрета Реци не ЕУ су заједно са пријатељима из Чешке Давидом Млинком, Јаном Урбанчиком и петером Кеснером, који већ годинама организују различите акције помоћи и подршке српском народу, посетили споменик 12 беба у центру Бања Луке, и заједнички гроб у којем су сахрањене где су положили цвеће и прислужили свеће.

Димитрије Марковић и Никола Петровић, Покрет Реци не ЕУ испред спменика 12 беба.
Димитрије Марковић и Никола Петровић, Покрет Реци не ЕУ испред спменика 12 беба.

Циљ нам је био да подсетимо на овај догађај за који су одговорне земље Запада.

Давид Млинек, Димитрије Марковић, Петер Кеснер и Јан Урбанчик.
Давид Млинек, Димитрије Марковић, Петер Кеснер и Јан Урбанчик.

Смрт 12 бањалучких беба је догађај који се десио 1992 године, када је на одељењу за интезивну негу у бањалучком породилишту умрло 12 новорођенчади услед недостатка кисеоника.

Заједнички гроб у којем је сахрањено 12 беба.
Заједнички гроб у којем је сахрањено 12 беба.

У то време су хрватске и муслиманске војне снаге под блокадом држале „посавски коридор“, који је повезивао западни део Републике Српске и Републику Српску Крајину са источним делом и Србијом. Овим је било онемогућено да се потребан кисеоник до Бања Луке достави копном.Једини пут којим је кисеоник било могуће доставити био је ваздушни, али због забране лета над територијом РБиХ од стране Савета безбедности УН, тачније САД и ЕУ, авиону који је требао да из Београда достави кисеоник за Бању Луку није био дозвољен лет
Смрт 12 беба као и све већа несташица основних животних потрепштина су биле разлог за војну операцију “Коридор 1992” коју су извеле здружене јединице Војске Републике Српске и Српске војске Крајине против муслиманско-хрватских снага.
Циљ ове операције био је успостављање копнене везе између западног дела Републике Српске и Републике Српске Крајине са источним делом Републике Српске – Семберијом и Србијом, која је прекинута након што су припадници Хрватског вијећа одбране 31. маја 1992. године заузели Модричу.Војна операција пробоја коридора трајала је од 14. до 28. јуна на просторима читаве Посавине, чиме је окончана 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада западног дијела Републике Српске и Републике Српске Крајине.

У акцији “Коридор 1992” погинула су 273 борца Војске Републике Српске, 70 бораца Министарства унутрашњих послова Републике Српске и 70 бораца Војске Републике Српске Крајине. Рањено је 1.918 бораца.
Овом операцијом ослобођени су Дервента, Модрича, Оџак и Брод, након чега је успостављена копнена веза са осталим делом територије Српске и са Србијом.
Комплетна војна операција пробоја и осигурања коридора завршена је 6. октобра 1992. године изласком српске војске на реку Саву у Броду.

DSC_0646

DSC_0648

„Нека знају сви да ниједну ноћ у ових 20 година нисам заспала мирно, а да нисам помислила на своје уснуло чедо. Ми, мајке настрадале дјеце, држаћемо се заклетве и док смо живе причаћемо о страхоти која нам се десила, како би људи сазнали о злу и нечовјештву страних моћника, поруила је једна од мајки страдалих беба. “

(Жељка Тубић, за “РТРС” 22. мај 2012.)
DSC_0634

Скулптура која представља централни део споменика је названа „Живот“, и дело је српске вајарке Маје Милић-Алексић, а представља мајчину утробу и прекинути круг живота. Унутар круга се налази дванаест покретних листова који симболизију дванаест срца умрлих беба.

Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

Петиција

позивница (3)

Поштовани суграђани,
обавештавамо вас да Покрет Двери, повереништво Бајина Башта и Покрет Реци не ЕУ, организују прикупљање потписа (петицију) за измену назива основне школе ,,Рајак Павићевић”, трга Душана Јерковића и улица (Шпанских бораца, Рачанских бораца,Партизански пут, Слободана Пенезића,Иве Лоле Рибара, Драгољуба Бешлића, Душана Вишића, Миленка Топаловића, Миленка Тришића, Светолика Димитријевића, Спасана Јовановића, Браће Чучковић, Браће Нинчић итд.) донетих од стране комунистичких власти.
Прикупљање потписа ће се вршити 17.04,18.04 и 20.04.2015 године (петак, субота и понедељак) у времену од 11 до 16 сати на главној улици.
Предлажемо да се основној школи ,,Рајак Павићевић” врати првобитни назив – ,,краљ Петар I ”, да се трг Душана Јерковића преименује у трг Хаџи Мелентија Стевановића, игумана манастира Рача и вође Првог српског устанка у овом крају; да се уклоне споменици, а уместо њих поставе споменици Хаџи Мелентију Стевановићу и Патријарху Павлу.

хаџи мелентијеpatrijarh

Уместо горе наведених и осталих назива улица донетих од стране комунистичких власти предлажемо следеће називе: генерала Михаиловића, пуковника Рачића, академика Драгише Васића, Слободана Јовановића, Милеве Марић – Ајншајн, Милице Ракић, Споменка Гостића, мајора Милана Тепића, пуковника Миленка Павловића, Светог Николаја, авве Јустина Поповића, Републике Српске Крајине, Републике Српске, Косовско-Метохијска, Руска, Новоруска итд.
Образложење:
Комисија Републике Србије за откривање тајних гробница је пописала преко 55.000 особа убијених од стране комуниста после 12. септембра 1944. године, при чему је реч само о жртвама са територије Србије.Откривено је и 211 масовних гробница, од којих су до сада ексхумиране само три.Према проценама Срђана Цветковића, сарадника Института за савремену историју, на територији бивше Југославије од септембра 1944 године па до половине 1945 године , убијено је од 180.000 до 200.000 људи. Овде је реч само о убијенима од 12. септембра 1944 године,иако су комунисти су са убиствима почели раније, убиством министра Милорада Драшковића 1921 године, који је као министар унутрашњих дела 30. децембра 1920. донео Обзнану којом је рад КПЈ забрањен, а наставили са убиством српских жандарма 7. јула 1941. у Белој Цркви, убиствима бројних српских домаћина током рата, свештеника и монаха, и других који су сматрани идеолошким противницима Комунистичке партије и препреком за успостављање комунистичке власти, тзв. ,,класни непријатељи” .
Ужичка република је назив за ослобођену територију која се од 24. септембра до 29. новембра 1941. године налазила под контролом тзв. Народноослободилачког покрета. Према речима Милослава Самарџића комунисти су у том периоду извршили преко 1000 злочина. Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља„.
Према писаним сведочанствима јединице под командом Душана Јерковића и Рајака Павићевића палиле су архиве у општини Бајина Башта.Између осталог Јерковићева у Рогачици а Павићевићева у Костојевићима, Овчињи, Оклетцу, Бачевцима и Зарожју.
Након рата уследио је масовно насиље, малтретирања и хапшења домаћина само зато што нису имали да предају држави онолико пољопривредних производа колико је она тражила од њих. Сељаци су осуђивани на вишегодишње робије, присилан рад и одузимање целокупне имовине.
Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда Ј. Б. Тито је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали„.
По злу познати комунистички затвор „Голи оток” постојао је од 1949. до 1988. године а по званичним подацима, национална припадност највећег броја затвореника је била српска.

Април 42' усташка Црна легија и партизанска  I пролетерска бригада
Април 42′ усташка Црна легија и партизанска I пролетерска бригада

Прва позната документа о сарадњи усташа и комуниста потичу из 1929. године. Сарадња се наставља и у току рата (о садејству партизана и усташа у источној Босни пишу генерал Паул Бадер,пуковник Ерих Кевиш итд. ) а завршава се преласком усташа у партизанске редове пред крај рата када је већ било очигледно да је Немачка пред поразом.
На другом заседању АВНОЈ-a је одржаном 29. новембра 1943, у граду Јајце донета је одлука да се створи федеративна Југославија, заснована на праву о самоопредељењу, са шест федералних јединица. Нове административне (републичке) границе које су утврђене нису постојале у Краљевини Југославији, односно Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.Република Србија је додатно подељена на централну Србију и две покрајине – Косово и Војводину.На овај начин су створени предуслови за касније отцепљење и признање Словеније, Хрватске, БиХ, Македоније, Црне Горе и Косова и Метохије, претварањем административних граница у међународне.
Одлуком НКОЈ-а (Националног комитета ослобођења Југославије), донетом 6. марта 1945 године, познатој и као Одлука бр. 153, Србима) је забрањен повратак на Косово и Метохију.У току 1946-1947 путем 26 закључених уговора успостављена је царинска и монетарна унија са Албанијом, а границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање грађана Албаније на Косово и Метохију.
Од Срба у Црној Гори и Македонији, и Срба муслиманске вероисповести створене су нове нације.
За ралику од Србије, у којој је откривање тајних гробница још у току, у бившим југословенским републикама Хрватској и Словенији, као и у другим бившим комунистичким републикама (Словачка, Чешка итд.) покретани су кривични поступци за њихове злочине и донете пресуде.