И Словачки подофицир вратио одликовања: Уверен сам да је Србима учињена неправда

У последње време доста се писало о чешком потпуковнику др. Мартину Обртелу који је вратио добијена одликовања између осталог и због геноцида над Србима на Косову и Метохији.То је урадио, како наводи – због своје деце и њихове будућности.
Нажалосt мало је познато јавности у Србији да је то пре њега урадио и један Словак, Стефан Потоцки (Stefan Potocky).
потпоручник
stefan
Наиме он је још у марту 2012 године, током протестног марша у Братислави бацио своја одликовања која је добио за заслуге у мировним мисијама широм света под окриљем УН, преко ограде у двориште Председничке Палате,и упутио писмо словачком председнику Ивану Гашпаровичу у коме га обавештава о разлозима враћања одликовања. А разлог је, између осталог, и стање демократије у Републици Словачкој, тачније, како неки кажу, дефицит (недостатак, или пре, одсуство) демократије.
Или, како ми је у приватној преписци исте те, 2012 године написао: ,,ЕУ је злочиначка организација … Имам свој став.Био сам у Југославији 93′ – 94′ Унпрофорац, и 98′ – 99′, укупно скоро две године.УВЕРЕН САМ О НЕПРАВДИ ПРЕМА СРПСКОМ НАРОДУ.”
У одговору му је наведено да још увек има одбрамбену обавезу као војник у резерви, након чега је одлучио да врати и своју војничку књижицу:
,,Обраћам Вам се као врховном команданту оружаних снага Републике Словачке и дајем Вам на знање, да након разматрања свих могућих последица одбијам да будем у резерви и одбрамбеној обавези ове државе – Републике Словачке.”
knjižica
Широј јавности у Словачкој је ипак постао познат тек након паљења заставе Европске уније током протеста у Братислави, због чега је добио забрану уласка на територију града.
stefan zastava
Пре неколико дана, тачније у суботу 17. јануара сам му се јавио како бисмо написали нешто више о свему овоме, а посебно о његовом боравку у Југославији и ставу према српском народу.
Одговор је гласио: ,, Данас сам први пут после седам месеци на интернету”.
Природно, моје питање је било: ,,Где се налазиш ? ”
Одговор кратак, војнички: ,, Под Луганском … ополчение … Русија … ”
Углавном избегавам непристојне изразе у текстовима, али овај пут ћу направити изузетак (надам се да ми нећете замерити) :
”Боримо се … биће весело … ЕУ ће се уср.ти”.
Сигуран сам да ћемо након његовог повратка из Новорусије, имати о чему да пишемо.
Подари му Господе дуг живот !
Молитва за борце у Новорусији:
Господе, Боже сила, Боже спасења нашег, погледај милостиво и снисходљиво на Своје смирене слуге, и чуј нас човекољубиво, и помилуј. Ево, наши се непријатељи скупише против нас, да нас униште и да разоре светиње наше. И Ти, који све знаш, знаш да су неправедно устали на нас и да се не можемо одупрети Њиховом мноштву ако нам Ти не помогнеш.Покажи нам, Господе, Твоју милост, да би се примениле на нас речи које је Мојсије рекао Израиљу: “Будите одважни, стојте и видећете спасење Господње, јер ће се Господ борити за вас.”
Молимо Ти се, Господе Боже наш, да благодаћу Твога Пресветога Духа уселиш и укорениш у нама нову заповест Твога Новога Завета: да љубимо један другога и да себи не угађамо, него да свагда мислимо и чинимо оно што је на славу Твојуи на добро наших ближњих.
Сине Божји, наоружај ме снагом и јунаштвом да одолим непријатељима нашим. Ако, пак, буде света воља Твоја да положим живот свој у данашњем боју, милостиво пусти да умрем с тврдом вером и надом у вечни блажени живот у Твом Небеском Царству. Јер си Ти Заступник, Победа и Спасење свих оних који се надају у Тебе, и Тебе славимо, Оца, Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Димитрије Марковић, РЕЦИ НЕ ЕУ

Advertisements

А где је мама ? – Забрањени спот словачке ,,Алијансе за породицу”

Забрањени спот словачке ,,Алијансе за породицу”:
– Адаме, дошли су твоји нови родитељи.
– А где је мама ?
”Деци је то јасно.Дођите да кажете шта о породици мислите ви.Три пута ДА за децу и породицу.”
Наиме, у Словачкој ће 7. фебруара текуће године бити одржан референдум са три питања на која ће грађани Републике Словачке имати прилику да дају свој одговор.
Прво питање гласи:
,,Да ли сте сагласни са тим да се браком не може називати никакав други заједнички живот особа осим везе између једног мушкарца и једне жене ? ”
Друго питање гласи:
,, Да ли сте сагласни са тим да паровима или групама особа истог пола не буде омогућено усвајање деце и њихово васпитање ?”

Треће питање гласи:
,,Да ли сте сагласни са тим да школе не могу да захтевају учешће деце на предавањима из области сексуалног понашања или еутаназије, уколико њихови родитељи или деца сама нису сагласна са садржајем предавања ?”

Превод са Словачког: Димитрије Марковић, РЕЦИ НЕ ЕУ

КПЈ и Косово и Метохија

službeni list
Краљевина Југославија је постојала од 1. децембра 1918. до Другог светског рата.Неколико пута је кроз своју историју мењала назив.
Законом из 1929 године територија земље је подељена на девет бановина и посебно управно подручје: Дравска бановина (седиште Љубљана),Бановина Хрватска, (седиште Загреб),Савска бановина (седиште Загреб),Приморска бановина(седиште Сплит),Врбаска бановина(седиште Бања Лука),Дринска бановина(седиште Сарајево),Зетска бановина(седиште Цетиње),Дунавска бановина(седиште Нови Сад ),Моравска бановина(седиште Ниш),Вардарска бановина(седиште Скопље) .Град Београд, са Земуном и Панчевом чине засебну административну јединицу.
Социјалистичка радничка партија Југославије основана је на Конгресу уједињења у Београду, 20-23. априла 1919 године. На другом конгресу, у Вуковару 20-25. јуна 1920, партија мења име у Комунистичка партија Југославије. 30. децембра 1920. донесена је Обзнана којом је рад КПЈ забрањен. У образложењу Обзнане, њен аутор, министар унутрашњих дела Милорад Драшковић дао је свој опис комунистичких акција. Циљ комуниста је „да по руском бољшевичком примеру, све сруше што данас постоји од закона, установа и добара јавних и приватних, а да на место свега заведу као и у Русији власт неколико људи који ће располагати животом, слободом и имањем грађана, а државу нашу отворити инвазији странаца. То они зову диктатуром пролетаријата и пошто сматрају нашу државу само као један сектор на фронту у борби коју бољшевици воде против осталог света то ће они на том сектору повести војну против светског капитализма како би се срушило све и свуда у свету што су до данас створили дух, снага и рад човечанства.“
Пети Конгрес коминтерне (јун-јул 1924) донео је посебну резолуцију о Југославији: ”Југославија је мултинационална држава.Српска буржоазија, која чини хегемонију, то чини у име свега 39% становништва Југославије.Остали народи, огромна већина становништва, изложени су националном поробљавању и денационализацији.Право народа на самоопредељење које признаје КПЈ има да се оствари у одвајању Хрватске, Словеније и Македоније из Југославије и стварању (од њих) независних република.”
Коначно, на Дрезденском конгресу 1928 године, по захтеву Стаљина, разрађује се план за разбијање Југославије.”Борба мора почети у самој Србији јер је она база хегемонистичког режима.Затим треба створити посебне државе; Хрватску, Црну Гору, Македонију и Словенију а мађарској и арнаутској мањини признати право на самоопредељење и отцепљење које би им омогућило припајање матичним државама”.

Кључни, у смислу далекосежности последица, био је Четврти конгрес Комунистичке партије Југославије одржан од 3. до 15. новембра 1928. године у Дрездену.
”…неколико пута до сада указивао сам на један датум и догађај из историје Комунистичке партије Југославије (КПЈ) који се деценијама врло смерно, упорно и педантно сакрива од српске јавности. Да, у питању је Четврти конгрес КПЈ одржан 1928. године у Дрездену. Значај тог скупа, расправа на њему, програмски документи који су усвојени, основ су свих каснијих антисрпских чињења на простору Југославије, укључујући – немам проблем да ово кажем – геноцид који су усташе у НДХ провеле над Србима. Тврдња јесте јака, али су докази још јачи.
Шта се то догодило у Дрездену, од 3. до 15. новембра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ? Ко је био тамо? Да ли је тај скуп југословенских комуниста заиста надуо једра усташког покрета, охрабрио свако антисрпско деловање у будућности, поставио темеље будућих независних држава, а на штету Срба, створио ембрионе будућих народа који ће настати из српског бића и живети на патолошкој мржњи према Србима? Сваки одговор на ова питања је потврдан.
Дакле, у Дрездену је на почетку Конгреса, у анализи политичког стања у Краљевини СХС, констатовано да су стварањем те државе јужних Словена под власт великосрпске буржоазије стављени Словенци, Хрвати, Црногорци, али и знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. Ова констатација и оно што следи, извучено је из докумената КПЈ, и не представља ни најмању тајну. Не употребљавам наводнике из разлога што су све те тврдње буквално преписане и несумњиво су аутентичне.” пише Ратко Дмитровић у листу ”Печат”.
Године 1938 комунисти доносе назив Космет за подручје Косова и Метохије,а на 5. земаљској конференцији КПЈ 1940. у Загребу Ствара се став према аутономности Космета.
Друго заседање АВНОЈ-a је одржано у ноћи 29. новембра 1943, у граду Јајце у средњој Босни. Седницом је председавао хрватски политичар, предратни председник скупштине Краљевине СХС др Иван Рибар. Након петочасовног заседања др. Рибар је, непосредно пред поноћ, прочитао одлуке другог заседања АВНОЈА, између осталог и одлуку да се створи федерална Југославија, заснована на праву о самоопредељењу, у којој је планирано да Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци живе у шест федералних јединица .
Нови устав је донет 31. јануара 1946. године, када држава мења име у Демократска Федеративна Југославија. Устав је именовао пет нација, шест република и две аутономне покрајине. Републике: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија и Србија са Аутономном Покрајином Војводином и Аутономном Покрајином Косовом.
Одлука НКОЈ-а (Националног комитета ослобођења Југославије), донета 6. марта 1945 године, о ”привременој” забрани враћања ”колониста” (Срба) на њихова пређашња места живљења, позната и као Одлука бр. 153, била је одлука послератних комунистичких власти којом се ”колонистима” (Србима) ”привремено” забрањује повратак на Косово и Метохију, и у Македонију.О томе др. Смиља Аврамов у својој књизи ”Геноцид у Југославији 1941-45, 1991 …” каже: ”На удару су се најпре нашли они који су стекли домицил на Косову после 1918 године.У нашој литератури уврежена је појмовна и терминолошка конфузија у погледу речи ”дошљак”.У једној уставној,парламентарној земљи, у којој је била загарантована слобода кретања, не може се говорити о ”дошљацима” ма где се они нашли, осим ако су у питању странци.Ово нарочито важи за Косово, одакле су Срби прогоњени уназад три века.Они се могу третирати само као ПОВРАТНИЦИ , а не као дошљаци.”
Др. Аврамов на другом месту (Др. Смиља Аврамов,Постхеројски рат Запада против Југославије) каже:”Иако у изузетно тешкој ситуацији после ратних разарања,осиромашена,са строго рационализованом исхраном,Југославија је током 1944-1945, односно све до 1948, испоручивала Албанији у виду поклона огромне количине житарица и друге хране,материјала потребног за привредну обнову земље итд. ; демонтирала је фабрику шећера у Сивцу и друге објекте у Војводини и Срему, радио-станицу,аутоматску телефонску централу у Београду,штампарију итд. , у вредности која достиже милијарде долара, и све то поклонила Тирани.Уговором из 1946 установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња; у току 1946-1947 путем 26 закључених уговора успостављена је царинска и монетарна унија, а границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање албанског живља на Косово и Метохију и у Македонију.Затварајући очи пред катастрофалним последицама ове политике, крајњим сиромаштвом у земљи, влада ФНРЈ је ту полизику оценила као ”велики успех”.

Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) званично је проглашена 10 јула 1945 године. Данашње границе област је добила 1959. године проширењем на северу, када су делови општине Рашка, насељени искључиво српским живљем изузети из састава централне Србије и додати области као делови општине Лепосавић.Априла 1963 године АКМО је уздигнута на ниво покрајине,поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија.Новембра 1968 године име покрајине је промењено у у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, а Метохија је уклоњено из назива. Метохија је географска регија која обухвата јужни и западни део Косова и Метохије а Метохија значи “земља под управом манастира”. Назив долази од грчке речи μετοχή (заједница), која је првобитно означавала насеобину монаха који обрађују манастирску земљу.
Према Уставу Србије из 1974 године Косово је имало de facto статус федералне јединице СФРЈ иако је формално и даље било део Републике Србије.
Последице комунистичке политике, најбоље се виде уколико се упореди етничка слика Косова и Метохије пре и после успостављања комунистичке власти, а ово нам истовремено даје и потврду да забрана повратка Срба на Косово и Метохију на основу Одлуке бр. 153 није била привременог карактера.
Године 1939 60% становништва Косова и Метохије чинили су Албанци а Срби 34%, док 1948 године имамо већ битно другачију слику: 68% становништва чине Албанци,Срби 28% и остали 5%.Тенденција пораста процента албанског становништва и опадања српског се наставља, па тако 1971 године албанци чине 74% становништва Косова и Метохије, Срби 21% а остали 5%.Године 1981 Албанци чине 77% а Срби свега 15%.
„Егзодус Срба је, као што је свима познато, један од главних проблема са којим власти морају да се суоче на Косову… (…) Неких 57.000 Срба морало је да напусти Косово у последњој деценији …“ (The New York Times, July 12 1982, by Marvine Howe)
Године 1991 проценат српског становништва опада на свега 11% а проценат албанског износи већ 82%.
Парадоксално, али ”демократски” Запад, предвођен са САД и ЕУ, не зауставља и не спречава оно што су комунистичкевласти започеле, већ напротив приводи крају.
”Даље дробљење Југославије ишло је по диктату Европске заједнице (ондашњи назив за Европску унију, примедба Д.М) ; након што је формалноправно добила мандат за посредовање у југословенској кризи, али мимо изричите обавезе да се решење пронађе у оквиру Југославије, ЕЗ је иступила отворено на политичку позорницу као ударна снага у разбијању Југославије./…/” ( Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против југославије)
После НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, Косово и Метохија долази под управу Уједињених нација. Према Резолуцији 1244, Косово и Метохија је део Србије, али је под контролом УН.
17. марта 2004. године се догодило етничко чишћење Срба великог обима са територије Косова и Метохије. Албански терористи и екстремисти су напали читаве српске заједнице и српске културно-историјске споменике,да би након тога,2007 године на Косову и Метохији преостало само 5% Срба у односу на 92% Албанаца, и 3% осталих.
Скупштина Косова је 17. фебруара 2008. једнострано прогласила независност аутономне покрајине Косово и Метохија од Републике Србије.
Косово и Метохија, баш као и остале републике су прогласиле независност и признате у границама које у Краљевини СХС, односно Краљевини Југославији нису постојале:
”У свим нотама о признању, чланице ЕЗ прибегле су једној, за правнике, непојмљивој формули преузетој од Арбитражне комисије; нове државе признате су ”у међународно признатим границама”.Никада ни у једном међународном акту нису административне границе унутар Југославије обележене, а понајмање признате као међународне.Не постоји чак ни унутрашњи правни акт који прецизира те границе.Социјалистичка Југославија од 1945 до 1991 била је партијска, а не правне држава, и територије федералних јединица поклапале су се са организационом структуром Комунистичке партије Југославије.” ( Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против југославије)
19. априла 2013. године у Бриселу је садашња влада Републике Србије на челу са Ивицом Дачићем и првим потпредседником владе Александром Вучићем кршењем Устава Републике Србије потписала тзв. Бриселски споразум (Бриселски диктат, Бриселску капитулацију) и тиме и de facto признала независност Косова и Метохије од Републике Србије.
Приредио Димитрије Марковић,РЕЦИ НЕ ЕУ

Преднацрт Грађанског законика предвиђа забрану физичког кажњавања деце – шта нас чека ?

Cat Barnard
У генералном штрајку због лење деце
Кет и Харлан Бернард алармирали су Америку подигавши шатор испред своје куће на Флориди и окитивши прилаз кући транспарентима с натписом ,,Родитељи у штрајку”, а све то у знак протеста због лењости своје сопствене деце.Они од прошлог понедељка ноћи проводе у врећама за спавање, једу месо с роштиља које пеку на травњаку, а у кућу улазе само да се истуширају.Брачни пар планира тако да кампује све док њихова деца, 17-годишњи Бенџамин и 12-годишња Кит, не прихвате део обавеза око одржавања куће.На лице места одмах су се сјатили новинари, социјални радници и полиција, а госпођа Бернард је отворила душу новинарима Асошиејтед преса откривши да су се она и њен 56-годишњи супруг, по занимању социјални радник у влади САД, уморили од силних и безуспешних покушаја да тинејџере претворе у одговорне људе. – Све смо покушали.Код свих могућих психолога смо их водили, али ни један их није мотивисао да се покрену с мртве тачке.Кап која је препунила чашу десила се кад је мој син хладнокрвно одбио да ми помогне око прања посуђа, иако ми је лекар препоручио да се после операције што више одмарам.Тад сам одлучила: штрајковаћу, а сада кад сам одлуку спровела у дело могу да кажем да ме савест уопште не гризе – каже мајка.И док полиција три пута дневно телефоном проверава развој ситуације, Бернардовима стижу писма подршке.Али и осуде. – Једна жена ме је напала речима да би требало да се стидим што стресирам сопствену децу.Одговорила сам да су Бен и Кит ти који су мене траумирали годинама уназад – сматра госпођа Бернард.Међутим, њихов потез децу није одобровољио.Успели су да разбесне сина који је протест назвао ,,екстремно неприкладним”. (Извор: Глас јавности, 12. децембар 2004)
Да подсетимо, преднацрт Грађанског законика предвиђа забрану физичког кажњавања деце.
,,Том одредбом Комисија за израду ГЗ тежи успостављању стандарда васпитавања деце љубављу и посвећеношћу, што не подразумева да дете треба размазити или удовољавати сваком његовом хиру.” (Танјуг, 11.11.2014)
Из овога би могло да се изведе више закључака, између осталог да деца до сада нису васпитавана са љубављу и посвећеношћу.
Додајмо овоме и то да се деца на часовима грађанског васпитања уче да осим физичког постоји и говорно насиље (,,Ја и други: грађанско васпитање- сазнање о себи и другима”, уџбеник за први и други разред основне школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2006).И не само то:
,, Од ученика се, тако, у уџбенику захтева да попуне табелу обавеза, које имају у породици, као и да упишу своје жеље у погледу слободног времена (20). Исту табелу треба да попуне и родитељи. Међутим, у Приручнику за наставнике се каже да «ученици треба да коментаришу одговоре родитеља или укућана са којима се не слажу и да изнесу свој став о томе шта им смета у тим захтевима» (20). Затим се вели: «у зависности од одговора које деца дају могуће је анализирати и дечија права која крши неко од одраслих (родитељ или неко други)».” (Извор: НСПМ,Грађанско васпитање и деца шпијуни, Слободан Антонић).
Пошто би новим Грађанским закоником физичко кажњавање било забрањено,захтев детету да испуњава своје обавезе могао да буде протумачен као угрожавање његових права а критика у случају неипуњавања захтева као говорно насиље, јасно је да је једино што родитељима преостаје у овом случају – штрајк.

Приредио: Димитрије Марковић, РЕЦИ НЕ ЕУ