Шта је то европеизам ?

eu naci
Последњих година, како у земљи тако и у иностранству често говорим и пишем о европеизму, које сматрам доминантном идеологијом савремене Европе. Она својом изузетном снагом и својом општом прихваћеношћу и популарношћу на сасвим темељан начин – упркос изразитом плурализму мишљења, који у многим конкретним стварима у Европи без икакве сумње постоји – одређује актуелне европске догађаје. Детерминише, предодређује, у основи усмерава, иако многи обмањују себе да су потпуно имуни од утицаја било које идеологије.
У току писања претходних реченица сам дуго тражио одговарајуће речи које би разјасниле или прецизирале овај мој став. Желео сам њима да назначим да у Европи несумњиво постојећа, номинална (тј. формално – правно) слобода говора – која је настала крајем осамдесетих година као резултат уклањања европских тоталитарних режима комунистичког типа – за заиста отворен дијалог о многим стварима, укључујући и фундаментални дијалог о Европи, није довољна. Нажалост, зато не могу дати изјаву, коју бих радо дао, да је дошло до једнако доследне елиминације ауторитарности у погледима, која је у јавној расправи и друштвеној атмосфери оно што је у друштвеном уређењу политички тоталитаризам. Није дошло. Данас, и свакодневно се појављујућу арогантну ауторитарност европеизма сматрам за једну од чврсто укорењених дефиниционих карактеристика тренутне фазе европског развоја. А ова арогантна ауторитарност – повезана са нетолерантном (у многом слободу потискујућом) политичком коректношћу – сматрам у њиховој синергији за готово разорну комбинацију.
У том смислу имам осећај да смо управо сада на важној раскрсници, и то никако због резултата прошлогодишњих референдума о европском уставу у Француској и Холандији, како неки мисле, или покушавају да нас убеде.Они су, наиме, били само онај пословични врх леденог брега, испод површине сакривених општијих и дубљих проблема. Покушајмо овим текстом да допринесемо разјашњењу тога, о чему се ради и зашто је то тако.
Објашњење морамо да тражимо у свету идеја. Иако у људском друштву дугорочно и у великом доминира еволуција,која произилази из природне спонтаности активности милиона људи, а не конструктивизма,односно диктата већег или мањег броја изабраних, упркос томе ,,ideas matter”. Упркос томе мисли, идеје и идеологија – много више од тренутних интереса – утичу на то где идемо, и посебно, у ком смеру. Зато су мисли, визије, и на њима засновани људски пројекти толико важни.Развој последњих пола века у Европи је најбољи доказ за то. Питам се какве мисли, какве визије,какве идеологије су узроковале овај развој.
Полазим од тога да се Европа последњих пола века не може да опише доминацијом неког – у енциклопедијама добро описаног – “изма”, јер сваки од њих је само делимичан, и сваки од њих изражава само једну компоненту многослојне реалности. Описати је може само шира, општија, мултидимензионална доктрина. Ја је зовем европеизам. Има велики број значајних карактеристика.

Европејство као конгломерат идеја

У својим говорима и писаним текстовима у више наврата – можда још чешће након свог учешћа на веома инспиративној Лондонској конференцији групе New Europe, у јануару 2001. године (види A. Rankin, What’s Wrong with the European Ideal? New Europe, London, 2000 , који говори о европеизму и сматра га за идеологију “квазирелигијског” типа) – говорим о томе да је европеизам “конгломерат идеја”. Наглашавам да је то веома хетерогена структура чији, међутим, појединачни делови нису изоловани,већ имају своје врло важне унутрашње везе (једна њена компонента утиче на друге и појачава их).Говорим и то, да је то готово ни од кога експлицитно заступана, и зато недовољно прецизирана доктрина (де факто о њој систематски говоре само неки од њених критичара), тако да се нажалост не може једноставно позивати на било какве јасно дефинисане изворе из којих би се могла “прочитати”. Донекле парадоксално, могло би се рећи, да је њен известан кохерентан израз био тек текст европског Устава, али ни то није добар извор, јер се овај текст из све снаге трудио да многе важне елементе и изразе европеизма сузбије или затамни.
Критика европеизма, наравно, постоји у бројним публикацијама – систематски нпр. у енглеском месечнику The European Journal , маштовито и провокативно у књизи Џона Лагхланда ( John Laughland)”Загађени извор – Недемократско порекло европске идеје” (Prostor, Praha, 2001), мирније у књизи америчког пажљивог и темељног посматрача Европе Џона Гилингема (John Gillingham) „European Integration 1950-2003: Superstate or New Market Economy?“ (Cambridge University Press, 2003), у обимној и на много начина револуционарој књизи Кристофера Букера и Ричарда Норта (Christopher Booker, Richard North) „The Great Deception – The Secret History of the European Union“, чије чешко издање се припрема за мај 2006. године, али ни тамо нигде није вођена експлицитна полемика са европеизмом као таквим.
Узајамне везе неких компоненти европеизма недавно је занимљиво показао Џон О’Саливан (John O’Sullivan) у свом чланку „The EU’s Usual Crisis“ (Quadrant”, децембар 2005), иако ни он не говори директно о европеизму. Иновативније, међутим, увиђа паралелно постојање неколико ствари: специфично поимање политичко- економске, спољно-политичке и интеграционе димензије европеистичког размишљања. Изриче хипотезу да “они који фаворизују данашњи европски политичко-економски модел социјалне државе, имају истовремено тенденцију да заступају модел Европе као противтежу САД и заједно са тим, супранационални модел европских интеграција” (стр 39.), или, покушава да нам покаже, да међу овим стварима постоје никако случајне везе. Он каже да се ове различите идеје “кластеришу” (да се “групишу”), иако додаје да су то “пре тенденције него апсолутно чврсти односи” (исто).
Отприлике тако бих то и ја описао.И ја у овом “конгломерату идеја” видим унутрашњу везу и – нажалост – видим и од тога настајућу огромну снагу њихове синергије. Захваљујући томе европеизам спаја људе – у појединостима – са веома различитим погледима на свет.Иначе се међусобно много не слажу, али иступати против европеизма (они погрешно – намерно или ненамерно – кажу против Европе!) је за све њих богохуљење, и то њихову, било какву могућу, критичност према европеизму безгранично ослабљује. Бојим се да се – на пример у данашњем домаћем политичком распореду – у главним обрисима идеологије европеизма слажу социјалне, хришћанске и грађанске демократе, и заједно са њима, на крају крајева, можда чак и комунисти, иако то нико од њих не би могао никада јавно признати.
Европеизам је данас европска метаидеологија, која је за све своје заговорнике као пред резом, иза које се уђе да се привремено и утилитарно сложи или не сложи са ратом у Ираку, хоће виши или нижи порези,мири или не мири са масовним прислушкивањем грађана, хоће или неће трговина са Кином, подрже или не подрже регистрована партнерстава и многе друге ствари. Али извесно “кластерисање” постоји и у свим овим наизглед тако различитим и неповезаним ставовима. А управо је ово битна дефинициона одлика ове метаидеологије.

Основна структура европеизма

Без жеље да покушам било какву врсту вертикалног устројавања, тј. хијерархију по значају и важности, хоризонтално европеизам може бити структуриран овако:

1. Политичко-економска (или социјална) димензија

Једна од кључних компоненти европеизма, коју данас дели политички коректна десница и левица (иако у мањој мери у англосаксонском него у “континенталном” или немачко-француском простору) је модел тзв. социјалне државе, или социјално-тржишна привреда. Иако се у овом концепту ради о очигледно непродуктивном, јер је превише регулишући и експанзивно демотивишући, прерасподељујућем патерналистичком систему, европеисти на њему граде своју позицију више него тврдоглаво. Они одбијају “тржиште без придева”, они не желе слободно тржиште, стварни “free market”. У томе се, нажалост, готово сви слажу. Они не желе тржиште без придева, не желе реч капитализам, све своје интервенције на тржишту заговарају под мотом – и то је леп израз О’Саливана – “цивилизована корекција тржишне анархије” (стр 38.).
Обратите пажњу на употребу нимало безначајне речи анархија. Европеизам не сматра тржиште за – иако несавршен (као све људско) – али упркос томе најбољи, најправеднији и најдемократскији механизам људских интеракција. Његови заговорници не прихватају ни основне тезе учења Адама Смита, нити идеје које се на њега надовезују од економиста и представника других друштвених наука.Полазна парадигма европеизма је као у огледалу супротна – тржиште је пре свега анархија и држава је ту, да ту анархију исправи.
То да европеисти не схватају да је у већини случајева заказивање држава (government failure) много веће и опасније од заказивања тржишта (market failure),да држава није неутрална,ентитет који максимизира благостање својих грађана , већ инструмент за спровођење врло приземних приватних интереса (разних група за притисак и политичких и бирократских представника државе – који се задовољавајући сопствене интересе – веома утилитаристички понашају ), да је државна регулатива инструмент утицајних интересних, и добро организованих (и зато гласних) група, а никако спроводилац интереса анонимног, и захваљујући својој неорганизованости готово беспомоћног грађанина, тужан је интелектуални дефект и опасна карактерна мана ових људи.

Да сумирамо, европеизам је – у овој својој политичко-економској димензији – заснован:

– на изричитом одбацивању либералне идеје о функционисању економије (и уопште друштва) и

– вери у способност државе да буде “продуктивни” елемент и у активностима које превазилазе њене минималне (класично либералне) димензије.

Европеизам не жели да се поучи из трагичне епизоде комунизма и других, ништа мање лоших варијанти централно управљаног друштва и економије (различите локално и временски условљене врсте фашистичких или ауторитарних режима), а у основи не извлачи поуке ни из развоја европског “цивилизованог кориговања тржишне анархије”, односно интерпретира његове резултате као изузетан успех.
Имајмо на уму да овај европски социјални модел прихвата у Немачкој и СПД и ЦДУ,а у Француској га чак сматрају (осим нешто мало либерала) као део свог културно-цивилизацијског идентитета. Скандинавија се готово надмеће око ауторства овог модела, који се, на пример, и у Аустрији сматра за завидан пандан америчког “дивљег капитализма”. Дуго су се држали мимо овог тока британски конзервативаци, али нисам сигуран да ли ће то важити и за ново, политички далеко коректније руководство Конзервативне партије, него што је то било претходно.Питање је, да ли у том смислу не долази и до омекшавања чак и у “новом” ОДС-у.

Европеистичко схватање начина европских интеграција

У Европи је у току,већ пола века, спор између заговорника либерализационог модела европске интеграције,заснованог на одстрањивању свих одстрањивих, непотребних, непродуктивних препрека за људске активности које се налазе на границама држава, при пре свега међудржавној сарадњи међу европским земљама (које у својим одлучивањима задржавају изразиту већину параметара својих социјалних система), и између заговорника хармонизационог или хомогенизационог интеграционог модела, заснованом на, од стране ЕУ-канцеларија организованом, уједињавању и уједначавању (нивелизацији) животних услова становништва Европе у заједничкоj наднационалноj структури, која има амбицију да само одређује огромну већину системских параметара за целу интегрисану Европу, преко својих наднационалних органа и институција.
Први од ових модела је углавном полазио од тога да ће уклањање ових баријера (на границама држава) да води до пожељне конкуренције између држава и онда ка либерализацији унутар појединачних земаља. Никако наређењем из мудрог центра интеграција ,већ из сопственог интереса појединачних земаља,да услови које нуде не би били гори од оних које нуде друге земље чланице. Требало је да се ради о спонтаним активностима,а не о одозго организованом целоевропском јединственом систему.Други од ових модела желео је од почетка супротно. У суштини, он није желео да победи најбољи систем (најмање регулисан), већ да буде опште прихваћен систем са највише регулације (и то од стране заступника овог погледа на свет.)
У почетној фази развоја европских интеграција (отприлике до почетка ере Жака Делора, средином осамдесетих година) превладао је – али не искључиво постојао – први модел, иако је нпр. Жан Моне (Jean Monnet) од самог почетка хтео нешто друго. У садашњој фази, међутим, очигледно је превладао други модел,а европеизам се са овим хармонизационим или хомогенизационим моделом потпуно идентификује, и његов је главни инструмент. Његова материјализација је европски устав, и у данашње време – то јест, после референдума у Француској и Холандији – свакодневно “пузајуће” померање Европе према све више и више хармонизације и хомогенизације људи и услова њиховог понашања и без било каквог европског устава.
Интеграциона проблематика има много појединачних аспеката. Један од њих је и питање ко или шта је основни ентитет (или градивна јединица) европске интеграције, да ли је то човек или држава? Да не буде грешке, ја не говорим о томе шта је основни ентитет европске цивилизације (који је свакако човек), већ ја питам ко је или шта је (или би требало да буде) основни ентитет организације под називом Европска унија. То су две потпуно различите ствари.
Стварање наднационалног тела, што је очигледан и нескривени циљ европеизма и европеиста, сасвим логично слаби државу и јача директан однос појединца према ЕУ. Слабљење државе сматрам за проблем.Европска унија није држава. То је једноставно “скуп наднационалних канцеларија”, док је држава ентитет који је у својој суштини више него скуп канцеларија. Могуће је волети је и не волети, , могуће је,на пример,навијати за њу или не навијати на Олимпијади у Торину, могуће је бранити је са пушком у руци, могуће је (већином) говорити њеним језиком, могуће је поштовати је и мрзети. Овај однос према скупу наднационалних канцеларија (којима је Ж.Делор желео да прида ону чувену душу) није могућ.
Са тим је у вези и свесно и чак намерно јачање улоге региона у односу према државама, које води до регионализације Европе, и радости европеиста због скорог живљења у нирвани постговернменталног друштва (што је, на крају крајева, желео још и В.И. Лењин). Европеисти изјављују да је идеја националне државе одавно мртва. Зато се – у ствари изузетно неозбиљно – одричу основног концепта првобитне међудржавне европске интеграције – принципа једногласности – и залажу се за прелазак на већинско гласање као основном елементу одлучивања у данашњој ЕУ.
Као што сам раније поменуо, још један важан аспект европеистичког модела је напор да се уведе – у смислу прописа и институционалног оквира – неконкурентни и стога усклађен систем, унутар којег поједини делови Европе не би могли да конкуришу једни другима, јер би у њима суштински превладао један једини систем. Практично све – пореске стопе, социјална давања, методе регулисања, разне врсте “стандарда” (еколошки, хигијенски, ветеринарски, радни, безбедносни, пожарни, социјални, итд.) – би били хармонизовани или хомогенизовани под мудрим руководством управљача овог “јединства”,а који су бирократија ЕУ и политичари ЕУ.
Проблем је у томе што је ова одозго организована хармонизација (или пре нивелисање) изводљива само смером на горе. Економисти познају термин “downward rigidity”. Наниже ова ствар не функционише, јер дубоко укорењени интереси (vested interests) не омогућавају кретање у том смеру . Требали би смо да знамо да се ради углавном – по својим последицама – о елементима система који повећавају трошкове и снижавају конкурентност. Неко (неке земље) ове високе трошкове, као и са њима повезан нижи ниво конкурентности већ има (или имају), и политика хармонизације није ништа друго него напор ових земаља,да ове своје трошкове и овај свој смањен ниво конкурентности извезу у друге земље ЕУ,у земље које су због бројних разлога на другом нивоу економског развоја,које имају друге приоритете, имају различите обичаје и традиције,имају друге амбиције. (Као споредну напомену, морам рећи да уколико Европска унија као целина не успе да ове “трошкове” – дате ЕУ легислативом и институционалним устројством ЕУ – извезе ван ЕУ, биће потребно да се пређе ка новој врсти европског протекционизма, и још појачати дискриминацију мање развијених земаља – више о томе у мом недавном индијском предавању “Запад и земље у развоју” (Newsletter CEPu, č. 1, 2006.).
Европеизам је потпуно јасно, изразито наднационална тенденција,која одлучно и немилосрдно иступа против међудржавног принципа, што је додуше опште познато, али у свој својој нагости су нам овакав став европеисти показали у својој неспособности без преседана, да чињенично полемишу у тренуцима спорова о европском уставу (нпр. господа Borell, Jo Leinen, Zaorálek ) у пролеће 2005 године. Овим су се ови људи потпуно неповратно демаскирали ,што је у ствари добро.

3. Европеистичко поимање слободе, демократије и друштва

Европеисте карактерише и релативно јасан став у споровима о парламентарној демократији или цивилном друштву (пројекат који се концептуално разликује од “друштва слободних грађана” – види моју књигу „Občan a obrana jeho státu“ / ,,Грађанин и одбрана његове државе” CEP, Praha, 2002) и у споровима о демократији или пост-демократији (види зборник CEP-а „Postdemokracie – hrozba nebo naděje” / ,,Постдемократија – претња или нада”, č. 44/2006 .). Европеисти су доследни и у споровима о одржавању доследно демократских процеса или давању првенства прагматичној ефективности одлучивања (путем поједностављења – понекад несумњиво спорих и скупих – демократских процедура одлучивања), у споровима о појединцима и колективитету (и о индивидуалним или групним правима), у споровима о класичној демократији или о уравнотеживању социјалних партнера (различите варијанте синдикализма или корпоративизма – погледајте мој текст „Směřuje Česká republika ke korporativismu” / ,,Иде ли Република Чешка ка корпоративизму?”, у већ поменутој књизи ,,Грађанин и одбрана његове државе” , стр 68-74.). Такође је потпуно јасно на којој страни стоје европеисти у споровима о значају различитих постдемократских изама, као што су мултикултурализам, феминизам, екологизам, хомосексуализам, НВОизам, мисионарски морализам, итд. Европеизам је дефинисан односом политичара и грађана, и између политике (на нивоу ЕУ) и грађана ствара опасну празнину.
У суштини можемо рећи да европеисти у њиховом одлучивању на наднационалној равни желе да искључе политику (и стога желе да створе аполитично друштво) и хоће одлучивање без проблема , лакоћу и неконтролисаност. Стога њихова бесрамна одбрана постдемократије и подругљив осмех над застарелим и немодерним браниоцима старе добре демократије, и старе добре “политичке” политике. Зато што су (и то радо) далеко од грађана, и својом “шпијунком макро-перспективе” (што је мој окрет из шездесетих година о централним планерима) их не види и до њих не може директно да дође, потребни су им различити колективи, скупине, групе са којима могу да раде на велико (или да их слепо прате или да их тлаче и компликују им живот). Зато они толико воле корпоративистичке концепте социјалног партнерства,зато хоће big business и big trade unions , зато желе Галбрајтов модел уравнотежујућих моћи (на макро нивоу, а не на тржишту које функционише на микро нивоу). Пошто не желе да буду под строгом контролом грађана,одговара им да раде са различитим НВО, које им – или се барем томе надају – дају легитимитет који им иначе недостаје и “глас народа”, иако је то веома посебан народ.
Европеизам је међутим и априорно подлегање свему новом,наводно прогресивном, неназадном, нетрадиционалном, неконзервативном. Зато се тако радо мири са феминизмом, са хомосексуализмом, мултикултурализмом и другим сличним ставовима који руше древне европске културно-цивилизацијске темеље. Европеисти добро,иако кратковидо, знају да им све ово – индиректно и не размишљајући о последицама – помаже да остваре своје циљеве. Дугорочне последице их већ превише не интересују.
Европеизам је у својој суштини нелиберални поглед, ако користимо реч либерални у свом оригиналном европском (дакле никако америчком) смислу.

4. Европеистичко схватање спољне политике и међународних односа

Европеисти не воле много “домаћу политику” (бити под много строжијом демократском контролом) и зато пропагирају доношење одлука – којем недостаје демократија – на наднационалном нивоу. Они воле велико, раширено, геополитичко размишљање. Зато такође оснивају једну међународну и наднационалну организацију за другом.О томе да људи овог типа теже ка позицији (углавном добро плаћеној) у овим организацијама, врло убедљиво је пре скоро шездесет година писао F. v. Hayek у свом чувеном тексту “Интелектуалци и социјализам” (The University of Chicago Law Review, 1949). Ово настојање да се извуче политика и политичари из демократске “accountability” (одговорности, примедба преводиоца) је један од примарних циљева европеиста. Они нису сами у овоме, али ја сам уверен да никада у историји људи са ставовима овог типа нису постигли такав успех као стварањем ЕУ.
Зато је слоган европеизма “мање националне државе, више интернационализма”, зато је национална држава намерно повезивана са национализмом, зато се промовише мултикултурализам и са њим повезан деасимилациони принцип ,зато се тежи денационализацији држављанства, зато су осниване и подржаване целоевропске политичке странке (које воде до нове лојалности, што код нас изричито заступа посебно C. Svoboda ), стога се очекује рађање европског идентитета и европског народа, зато се ослања на стварање некаквог “brotherhood of Europe“. Зато европеисти проповедају апстрактни универзализам права, зато настоје на хомогенизованом , “decaffeinated” (без кофеина, примедба преводиоца) свету (без укуса, мириса, смрада), зато се ствара утисак да се и у Европи сада ради о некаквом “поновном уједињењу” (по узору на немачки Wiedervereinigung,који је међутим имао почетком деведесетих година своју оправданост искључиво у овој једној, пре пола века насилно подељеној земљи) зато сугеришу да постоји нешто као “collective psyche of Europe”.
Слажем се са Vítem Hlouškem да “Европа није била толико у својој прошлости политички ентитет, него пре референтни оквир духовних и културних димензија” (Revue politika, прилог Proglas, 8/2005), и стога сматрам ове европеистичке амбиције (и аргументе) само за игру сенки, која сакрива – иза узвишених речи – врло приземан интерес. Овај интерес је да се ослободи од државе као незамењивог гаранта демократије, као основне политичке јединице демократског уређења (за разлику од царстава,империја, унија, савеза оваквих или онаквих република), као једине смислено организоване арене политичке конфронтације,као највеће могуће, али истовремено и најмање разумне базе политичког заступања и репрезентативности. Европеизам је покушај brave new world-а (врлог новог света, примедба преводиоца) хакслијевског карактера , у којем ће додуше бити “rosy hours”, али не слободе и демократије.
O’Sullivan поврх тога сугерише да – за разлику од интерговернментализма – европеистички наднационализам самим својим постојањем “тежи да производи ривалство, па макар то и не била ничија намера” (стр 40.) и да наднационализам ривалство са САД, другим речима анти-американизам,омогућава, и на крају крајева води до њега. Уместо ка атлантизму или трансатлантском савезу води ка тенденцијама супротног типа. Блоковско (континентално) размишљање води до прихватања другог лажног резоновања, што је сукоб између Запада и ислама, који има да буде предслика неизбежно се ближећег сукоба цивилизација. Ка свему томе наводи наднационализам самом својом суштином.Постојање моћних Сједињених држава није разлог за европску унификацију.

5. Опште-филозофска позиција европеизма (или поглед на свет)

У смислу општег погледа на свет (Weltanschaung) заузима европеизам не еволутивни, већ конструктивистички поглед. Mises-ова и Hayek-ова чувена тврдња да је свет (и треба да буде) резултат “human action“ а не „human design”, је управо супротна европеистичким ставовима. Европеисти човеку и његовим спонтаним, нерегулисаним и неконтролисаним активностима не верују. Верују изабраним (али небираним), верују сами себи, или изабранима од њих самих. Они верују у вертикално хијерархијски устројено људско друштво (у хакслијевске алфаплус, и ипсилоне који им служе). Они желе да управљају, планирају, регулишу, администрирају свима осталима, зато што једни (они сами) знају, а они други не знају. Не желе да се ослањају на спонтаност људског понашања и резултате који произилазе из ове спонтаности, јер мисле да је рационалистички human design увек бољи од непланираног резултата, ни од кога конструисане и неуправљане интеракције слободних грађана. Иако смо после пада комунизма мислили да је све ово већ ствар прошлости, није тако. То је опет око нас . Европеизам је нови утопизам, и додајем да је наиван, романтички утопизам.

Ко су творци и носиоци европеизма?

Европеизам је производ елита. То је производ људи који не желе да иду – од осам до пет, и пет дана недељно – на посао и обављају нормалан рад. То је производ људи који желе да управљају,контролишу, надзиру, чувају друге. То су политичари и са њима спојени званичници, са једне стране, и са политичарима повезани public intellectuals (интелектуалци који се крећу у јавном простору и у медијима) са друге стране. То је немала група људи у јавној сфери, која је онај пословични баласт (deadweight), која “само” прагматично повећава ефекте који јој из тог положаја произилазе и која

– жели да обезбеди дугорочност свог изузетног положаја и своје привилегије;
– жели да се изолује од домашаја бирача, јавног мњења и стандардних демократских механизама;
– жели да се компликованошћу и нетранспарентношћу процедура одлучивања комунитарног права и удаљеношћу од појединца-грађанина,одвоји од било каквих последица свога одлучивања и од трошкова (у најширем смислу те речи) који грађанима појединачних земаља чланица из тога произилазе.
Међу европеисте спадају политичари,који су захваљујући наднационалним структурама одвојени од својих бирача, и који се својим бирачима изговарају на наднационалне обзире и немогућност да разочарају своје бриселске колеге. Увек ме на европским састанцима изненађује она посебна фамилијарност њихових учесника, која је дата тиме да се многи од њих знају већ веома дуго (десет нових земаља је у томе промена, али и њихови представници се тамо обично брзо одомаће) да имају сличне интересе и да су потребни једни другима. Она кундеровска “неподношљива лакоћа постојања”, дата боравком у хотелима са пет звездица, летови у удобним специјалним авионима, преговори у предивним замковима (и све то не само за једног председника или премијера, већ и за њихове велике штабове) ствара евроелитама њихов сопствени свет, потпуно другачији од света оних чији мандат нису добили, али у чије име тако често и тако радо говоре.
Међу њих спадају, међутим, и елитни званичници (захваљујући ригидним законима бирократије и бирократизма често и не-елитни), који имају огромну моћ над политичарима. Припремају за њих документа, које политичар прочита тек у авиону или у току преговора, документа, којих је толико да се на посао ових званичника – хтео не хтео – политичар мора ослонити.Огромна већина предлога и одлука је унапред одређена на састанцима заменика министара, директора одељења министарстава, стручњака или саветника и амбасадора,изван уплитања било каквог вишег, ширег, мандатом подржаног политичког одлучивања. Све ово је енормно појачавано огромним обимом ЕУ-агенде, где о детаљу (а већином у томе бива сакривен проблем) уопште не може да се ради.
Спадају међу њих, међутим, и интелектуални fellow travellers, за које је овај свет готово створен. Стичу у њему тако велику моћ да га обликују, какву никада не би могли да добију на домаћој сцени. Нешто сам о томе написао прошле године у тексту, “Интелектуалци и социјализам” (Newsletter CEPu, září, 2005).
Од ове три групе људи настаје веома јака интересна коалиција, која нема у фрагментираној, територијално великој, Европи различитих интереса, никакву адекватну противтежу. Постоји ћутећа већина, која додуше мисли да овако није добро, али не уме да се организује и има – за разлику од европеиста – нормалан посао, који мора и хоће да ради (и зато нема времена). Она је у дефанзиви. Европеистима је поврх тога успело – као већ толико пута у историји – да представе саме себе као напредак, а све остале као назадне, што је изузетно успешан трик.Последица је стандардна шема: гласна, изузетно мотивисана, никако експлицитно организована, али мањина која се састаје и разговора, у односу на потпуно расплинуту већину која има друге интересе и друге проблеме, и која нема појма о чему се ту ради.

Закључак.
Рекао сам да се ради о револуционарном окрету нормалног тока ствари.Мислим то озбиљно.
Знам и то да постоји слаба и јака верзија европеизма, и да не заступају сви следбеници европеизма његову јачу верзију.Не знају, међутим, да је својим ставовима омогућавају, отварају јој пут, припремају је.
Знам такође да европеизам није никакав бољи, трећи пут, који обећава непознату будућност – види мој говор у Ванкуверу на конференцији Монпелеринског друштва („The Third Way and Its Fatal Conceits“, објављен у књизи „On the Road to Democracy“, National Center for Policy Analysis, Dallas, 2005, стр. 173 – 178) – зато што постоје само два пута.А ово је онај други.
Знам и то, да постоји веома опасан ratchet effect (ефекат западања) када се иде само даље и даље, а назад се не може (на крају крајева Романо Проди је увек говорио о томе да бициклиста мора стално да окреће педале, иначе ће пасти).
Знам такође, колико је моћна синергија погледа и интереса који су усмерени у сличном правцу, иако се у појединим питањима разликују.

Václav Klaus, Mladá fronta Dnes, 8.4.2006

Превод са чешког: Димитрије Марковић, РЕЦИ НЕ ЕУ

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s