Екуменизам и однос Свете столице према православним Србима

papa2
Циљ овог текста јесте да православне хришћане, Србе,упозна и упозори на опасност јереси екуменизма која, узимајући у обзир све чињенице и околности (не само оне које се односе на СПЦ, већ уопште,узимајући у обзир и политичку ситуацију) , никада није била већа и ближа.
Најпре ћемо дати кратак одговор на питање шта је то екуменизам, а онда наводећи низ конкретних примера односа Католичке цркве према православним хришћанима и Србима кроз деценије и векове, оставити читаоцима да сами изведу закључак какав став треба заузети према екуменизму.
Екуменизам је јеретички покрет чији је прокламовани циљ помирење, сарадња, зближавање и поновно јединство хришћанских цркава.Док се међурелигијски дијалог односи на све религије, екуменизам је дијалог унутар хришћанских цркава.
– Рађање модерне верзије екуменизма везује се најчешће за Светску мисионарску конференцију, одржану 1910. у главном граду Шкотске Единбургу.Треба додати да се екуменски покрет јавио раније и то у крилу англосаксонског протестантизма.Позадина му је била политичка.Колонијални освајачи сусрели су се са разним верским заједницама,различитом културом и традицијом, што је отежавало успостављање њихове доминације и монолитне структуре Британске империје.
Било је у прошлости покушаја да се поделе превазиђу, али без успеха.Екуменски процес је злоупотребљаван у политичке сврхе, што је случај и данас.
Пије XI у енциклици ,,Mortalium animos” из 1928. изнео је став да постоји само један пут који води хришћанском јединству, а то је ,,повратак у једину истинску Христову цркву” оних који су се од ње одвојили 1054. и током Реформације.Екуменизам је, према томе, схваћен као беспоговорно прихватање римокатолицизма са папом на челу. – (1)
И када је у питању екуменизам, али и уопште, морамо имати у виду да Католичка црква функционише на савремен начин:
– У оперативној сфери Римокатоличка црква прихватила је модерну технику, коју користе световне транснационалне организације, технику масмедија, формирања лобија, група за притисак итд. Укључена је у главне финансијске токове Запада.У савременим условима функционисање Римокатоличке цркве као транснационалне институције представља спој крутог догматизма и техничких иновација, са наглашеним политичким циљевима. – (1)
Погледајмо шта, између осталог, о екуменизму кажу Правила светих апостола:
45. правило: Епископ или свештеник или ђакон који се буде са јеретиком само и молио, нека се свргне. А ако њима (јеретицима) допусти да служе као клирици, нека се свргне.
46. правило: Наређујемо да се свргне епископ или свештеник који призна крштење или жртву (принос) јеретика. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? Или, какав део има верник са неверником? (погл. 2. Кор. 6,15).
65. правило: Ако неки клирик или лаик пође у јудејску синагогу или јеретички храм да се тамо моли, нека буде свргнут и одлучен.
О ова правила огрешио се и огрешује се одређени број Епископа, и велики број свештеника СПЦ, без икаквих последица, о чему је писао и Владимир Димитријевић.
Пошто смо дали кратак одговор на питање шта је то екуменизам, навешћемо и примере односа Ватикана према православним хришћанима и Србима кроз историју,користећи се поузданим изворима и идући обрнутим хронолошким редом.
Кренимо од Косова и Метохије:
– Истоветну стратегију и тактику применио је Ватикан и према КиМ.Демонстрације шиптарских сецесионистичких снага крајем фебруара и почетком марта 1989. подржали су загребачки надбискуп Фрањо Кухарић и љубљански Шустер, затим, католички лист ,,Глас концила” и сва ватиканска штампа.Приликом посете Албанији априла 1994. папа је подржао захтеве шиптарских сецесиониста на КиМ.Први је 1998. захтевао енергичну акцију против Србије… – (1)
– Римокатоличка јерархија данас на Косову и Метохији води активну кампању негирања историјских чињеница. Римокатоличка црква на Косову и Метохији шири пропаганду да су православни Срби дошљаци на Косову и Метохији, а да су српске цркве и манастири у ствари римокатолички.- (2)
Ни када су у питању Црна Гора и Македонија,Ватикан, подразумева се, није био по страни:
– Ватикан је здушно подржао сваки раскол у православним црквама.Према писању западне штампе, стајао је иза отцепљења Македонске цркве од српске, као што и данас стоји иза покушаја формирања Црногорске цркве. – (1)
– Своје акције, Ватикан изводи перфидно и бескрупулозно. Тако, на пример, специјални папин изасланик Франциско Паловинети, упутио је писмо, крајем децембра 1969. године, митрополиту црногорско-приморском, господину Данилу чији се оригинал налази у архиви митрополије, а у коме поред осталог пише:
„Свима је јасно да садашњи народ Црне Горе нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом који ето, може се рећи, потпуно изумире. Нови народ, са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је Свети Отац Папа вољан да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто је вољан и да уложи велика средства… Свети Отац Папа…вјерујући да ће у вама наићи на сарадника у борби да се успостави у Црној Гори права Христова вјера и тај народ поврати и осамостали, као новорођенче Светог Оца Папе. Он је вољан да све жртве поднесе и сва средства за то уложи, па једва чека да се освети Дивни Храм у Титограду и успостави библиотека, доведу мисионари и отпочне помагање тог доброг народа у превођењу правој Христовој вјери. У томе Свети Отац Папа рачуна на вашу сарадњу… уз загарантовану дискрецију.” – (2)
– Нашао је за потребно Монсињор Половинети да обавести Митрополита о уделу ,,Светог Оца код одвајања македонске цркве”, о помоћи ,,храбрим људима у Скопљу”, о њиховом настојању да се ,, у догледно вријеме и тај народ преведе у праву Христову вјеру”. – (1)
Улога Католичке цркве у разградњи Југославије и сецесији Словеније и Хрватске, позната је у извесној мери чак и широј јавности:
– Влада у Бону је још 19. децембра најавила да ће признати Хрватску и Словенију, а председник републике Вајцекер (Richard Weizecker) упутио је ноту владама двеју република 23. децембра, којом их извештава о признању.Непосредно пре овог дипломатског потеза, министар иностраних послова Геншер, посетио је Ватикан.Света столица признала је ове две републике 13. јануара 1992. (…)
Паралелну акцију Водио је и Ватикан.Амбасадор САД при Светој столици Томас Патрик Мелади (Thomas Patrick Melady) наводи у својим мемоарима да је Ватикан ,,средином 1991. преузео акцију без преседана и ставио се на чело процеса за признање … То је било први пут у модерној историји да Света столица развије кампању за признање нових држава… Ватикан је извршио притисак на многе земље да признају независност Хрватске и Словеније.” Папа је упутио надбискупа Таурана у Југославију августа 1991. на основу чијег извештаја је, према речима Меладија, Света столица заузела став да је ,,Србија неоспорни агресор”. Кардинал Содано позвао је 26. новембра амбасадоре САД, Велике Британије, Француске, Белгије, Италије, Немачке и Аустрије и упознао их са меморандумом Свете столице, апелујући да њихове земље ,,признају Словенију и Хрватску у року од месец дана”. Очито, наводи амбасадор Мелади, постојала је координација између Ватикана, Немачке,Италије и Аустрије, јер су амбасадори ових земаља свесрдно и безрезервно подржали кардинала Содана. – (3)
– Прокламовање сецесије Словеније и Хрватске поздравили су први бискупи ових двеју федеративних јединица, а подржала је и Римска курија.Папа је упутио писмо 28.јуна 1991. Стјепану Месићу, председнику Туђману и председнику Кучану …
Словеначки бискупи, подржавајући сецесију, оптужили су 30. јуна Југословенску народну армију, односно СФРЈ ,,за војну агресију”. – (1)
Помоћ Ватикана није, међутим, била ограничена само на дипломатску активност и моралну подршку:
– Папа је посетио Хрватску 10-11.09.1994. ; према наводима Роберта Хачинсона ,,два прокријумчарена ловца МИГ-21 пратила су папин авион у хрватски ваздушни простор”.Одбио је да посети Јасеновац и да се поклони српским жртвама, како је то учинио у Пољској у односу на Јевреје. – (1)
Ни овога пута није изостало покрштавање православних Срба:
– Са терена су и надаље стизале забрињавајуће вести.према изјави професора загребачког универзитета др Милорада Пуповца, око 11.000 српске деце у Хрватској преведено је током 1992-1993, у католичанство. – (1)
Ни злочини:
– У време Хрватске агресије на Западну Славонију, 2. маја 1995, у којој је убијено више од 2.000 цивила и извршено комплетно етничко чишћење ове територије настањене Србима, папа није нашао ни једне једине речи саучешћа за страдања српског народа, нити је нашао за потребно да предузме кораке да се насиље спречи.Уместо тога, са крајњим цинизмом у апостолском писму ,,Orientale Lumen” (Светлост Истока), позвао је католике и православце да убрзају процес јединства и скину са себе ,,грех хиљадугодишње шизме” између двеју грана хришћанства. (…)
У јеванђељу по Матеју забележене су речи Христове: ,,Чувајте се лажних пророка.Они долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.По плодовима њиховим познаћете их.” Разорени домови и цркве, 600.000 прогнаних Срба из Хрватске плодови су источне политике Ватикана и ,,екуменског” процеса. (…)
Хрватску агресију ,,Бљесак” и ,,Олуја”, ватиканска штампа назвала је ,,повраћај територија”… – (1)
Екуменизам ипак, ни у то време, није заборављен:
– У апостолском писму ,,Tertio Millennio Adveniente” од 10. новембра 1994. папа је изложио амбициозни програм уједињења свих цркава под жезлом Свете столице. – (1)
Сви ови догађаји и страдање српског народа нису остали без реакције Патријарха српског господина Павла:
– У то време, после Светог Архијерејског Сабора Србске Цркве у јануару 1992., огласио се и патријарх србски господин Павле.
У свом писму, патријарх србски није оспорио Хрватима и Словенцима право да живе у својим државама, али је подсетио на чињеницу да Срби из србских Крајина никад нису били грађани хрватске државе, све до стварања нацистичке Ендехазије 1941. И додаје патријарх србски: ,,Најновија независна Хрватска, по речима њеног председника др Фрање Туђмана, не искључује НДХ и период 1941 – 1945. (са страшним геноцидом против православних Срба) из континуитета хрватске државности.Ту чињеницу она показује и на делу, све до ових дана.Стога са најдубљим жаљењем морамо да констатујемо и то да је Ваша Светост безрезервном подршком за васпостављање те државе узео на себе – и пренео на стотине милиона римокатоличких верника у свету – одговорност за сва она средства и све оне методе који су коришћени, и сада се користе, од стране носилаца власти, војске и полиције сада већ међународно признате хрватске државе.Такође и одговорност за сваку сузу свакога српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља, као и за сваки уздах свакога Србина и Хрвата, православног или римокатолика, верујућег или саблажњеног, који је сада избеглица или душевни и телесни инвалид, или убица, или жртва,или све то у исто време.”Патријарх Павле је папу упозорио да се усудио да ,,благослови и освешта и средства која су употребили носиоци младе хрватске демокрације, историјски наследници нацистичког злочинца Павелића, при чему су не малог учешћа узели и многи клирици Римокатоличке Цркве у Хрватској”. – (5)
– На првим вишестраначким изборима у Хрватској победила је Хрватска демократска заједница (ХДЗ), на челу са др Фрањом Туђманом, који је, скупа са својом партијом, одржавао изврсне везе са усташком емиграцијом.Дванаест хрватских бискупа, на челу са кердиналом Фрањом Кухарићем, отворено је подржало ХДЗ.Радио Ватикан тим поводом је саопштио: ,,Црква је на вријеме схватила важност догађања и припремила је вјернички народ, упозоравајући да нам је вјерничка и грађанска дужност изићи на изборе и да се глас мора дати оним кандидатима и странкама које, према вјерничкој свјести, гарантују слободу исповиједања вјере и слободу развоја сваког појединца”.
Године 1941., 18 маја, папа Пио XII примио је у посету поглавника Хрватске др Анту Павелића; педесет година касније, 25. маја 1991. папа Иван Павао II примио је посету врховника Хрватске, др Фрању Туђмана.Круг се затворио.Иако је аудијенција код папе била ,,приватна”. Туђмана је примио и монсињор Ангело Содано, вршилац дужности папиног државног секретара.Др Фрањо Туђман је, после посете папи, изјавио нешто слично ономе што је Миле Будак изјављивао за време II светског рата.Врховник је рекао: ,,Да се на овај начин није поклопило настојање Католичке цркве и програм Хрватске демократске зеједнице, до готово потпуног прожимања, све оно што смо постигли у успостављању демокрације, тога духовног јединства и препорода хрватског народа, а што је на својствен чудо, не би било могуће” (интервју ,,Гласу концила”). – (5)
Однос према православним хришћанима,Србима,није, наравно, ништа другачији ни када су у питању догађаји у Босни и Херцеговини:
– На састанку шефова држава и влада чланица КЕБС, одржаног у Будимпешти 06.12.1994. кардинал Содано протествовао је што ,,међународна заједница још увек не прави јасну разлику између агресора и жртве”, подразумевајући под агресором Србе, па је с тим у вези захтевао ,,конкретне одлуке како би се наметнуо престанак непријатељстава”.
У меморандуму Св. столице упућеном Европској заједници о ситуацији у Босни и Херцеговини, од 15. априла 1992, наводи се: ,,Интервенција оружаних банди Југословенске федералне армије у корист само једне стране је у флагрантној контрадикцији са нормама дефинисаним у Завршном акту из Хелсинкија … нарочито у погледу признатих граница”, па Св. столица … захтева оружану акцију, каква је пре тога установљена за Хрватску. – (1)
– Подсећања ради, покојни папа Јован Павле Други, који је од јуче добио статус блаженог у Римокатоличкој цркви, подржао је НАТО бомбардовање Републике Српске 1995. речима: ,,Понекад је потребно објавити рат – рату.” Када је 1999. НАТО бомбардовао Србију и Црну Гору није се јавно успротивио. – (4)
– У време најтежег страдања српског народа, масовног убијања, бомбардовања од стране НАТО-а, чему је папа дао своју пуну подршку, Римска курија проговорила је преко L’Osservatore Romano, свих својих радио и телевизијских станица, објашњавајући да се то не може сматрати као ,,рат него као враћање наде мученичком народу”, тј. католицима.Пред масовним убијањем српског народа Ватикан није само затворио очи, него је и подржао насиље равно геноциду.Звучи готово невероватно да је управо у то време папа предузео нову екуменску иницијативу. – (1)
Међутим, као што смо рекли на почетку, екуменизам представља јеретички дијалог између свих хришћанских цркава, а не само између Православне и Католичке.Погледајмо какав је био однос других цркава према нама:
– Напади на православне цркве, посебно Српску православну цркву, нису долазили само из Рима, него и од појединих протестантских цркава са Запада, па и од Светског савета цркава.Протестантска црква Аустрије је чак захтевала да се ,,Српска православна црква искључи из Светског савета цркава због подржавања рата у Србији”, а представник протестантске цркве Немачке изјавио је тим поводом: ,,Немамо симпатија за тесне везе народа и цркве у Србији.”
Агресивну кампању повеле су уједињене верске и политичке снаге на Западу против Србије.тако тешке речи на рачун православља, православних цркава и српског народа нису се чуле од времена инквизиције. – (1)

Оно што се дешавало деведесетих на просторима бивше Југославије,укључујући и улогу Свете столице, било је само наставак онога што се дешавало и током II светског рата:
– Надбискуп загребачки и примас Хрватске цркве, монсињор Алојзије Степинац,дочекао је устоличење Павелића изјављујући: ,,Дошао је велики човјек да оствари највећи задатак свог живота.” (…)
17. маја 1941. једна хрватска делегација предвођена Павелићем стигла је у Ватикан; дио делегације били су и генерални викар Загребачке надбискупије Сали Севис (заступник монсињора Степинца), жупник из Огулина Иван Микан, свештеник Вилим Цецеља и фратар Фрањевац Радослав Главаш.Истог тог дана хрватског диктатора примио је у аудијенцију папа Пачели, а одред Швајцарске папске гарде приредио је Павелићу почасти резервисане за шефа државе.Обавјештавајући о овом догађају, ”L’ Osservatore Romano” од 19. маја је назвао поглавника ,,државником” … – (6)
– Папа је примио први пут Анту Павелића 18. маја 1941. а дан пре тога војводу од Сполета, будућег краља Хрватске.Обе посете у званичном саопштењу оквалификоване су као ,,приватне”, лишене политичког значаја.
Успоставом директних веза између Св. столице и НДХ,посебно доласком у Загреб, 3. августа, папског делегата Марконеа (Ramiro Marcone) и секретара Масучија (Giuseppe Massuci) Ватикан је, ипак, de facto признао НДХ. – (7)
Подршка усташком, злочиначком, режиму у НДХ долази са свих нивоа Католичке цркве, од највиших до најнижиХ
– 15. јуна, са … страница новина Сарајевске надбискупије, монсињор Иван Сарић позабавио се Србима истичући: ,,Против Срба треба, у име заједничког добра и опћег интереса, примијенити круту, бруталну и гвоздену дисциплину. – (6)
– У једном другом чланку под називом ,,Крист и Хрватска” стоји: ,,Усташку Хрватску створио је Крист и она ће бити Кристова.Крист и Усташе, Крист и Хрвати у повјести иду скупа”.Католичка штампа приказивала је Павелића као идеал богослова. – (7)
– Хрватски режим је показао властиту захвалност надбискупу сарајевском у новембру 1941, додјељујући монсињору Сарићу Велики крст са звијездом, високо поглавниково одликовање уз сљедеће образложење: ,,За Вашу активност, надахнуту отвореним усташким духом”.
27. јануара 1942. поглавник је основао нови хрватски парламент у циљу давања привида законитости усташкој диктатури: једно мјесто било је резервисано за Алојзија Степинца, а других 10 за друге представнике Католичке цркве… – (6)
– Преко Југословенске амбасаде у Анкари достављена је југословенској Краљевској влади у Лондону копија писма које је ,,један поштен Хрват” упутио загребачком надбискупу др Степинцу 8. фебруара 1942.Католичка црква у Хрватској, наводи се у писму, учествовала је у злочинима почињеним над Србима на два начина: ,,1. велик број свештеника, клер и фратри, организована католичка младеж учествовали су у свему овоме активно.Догодиле се страхоте да су католички свештеници постали логорници и таборници, да су као такови наређивали и одобравали та страшна мучења и клања хришћанског света.Чак један свештеник лично заклао је једног православног свештеника.Они то нису смели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили, онда су морали губити службу и доћи пред суд.Будући да се то није догодило,значи да су бискупи дали своју дозволу. 2. Католичка црква употребила је све ово да покатоличи преживеле Србе.И док се земља још пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преосталих несретника, фратри и часне сестре носили им једном руком усташки бодеж, а другом молитвеник и крижић.Цео Срем преплављен је лецима бискупа Акшамовића, штампаним у његовој штампарији у Ђакову, у којима позива Србе спасти животе и имовину прелажењем у католичку цркву.Наша црква као да је хтела показати да зна убијати душе, као власт тело.А на католичку цркву пада још већа сумња зато што су у исто време срушене многе православне цркве, друге обраћене у католичке, отети сви православни манастири, развучена сва имовина и упропашћене велике историјске вредности, па чак није остала на миру патријаршијска црква у Сремским Карловцима.Писмо сличне садржине упућено је и Ватикану.” (…)
Спрега државе и цркве у спровођењу политике покрштавања учвршћена је формирањем Вјерског одсјека, при Државном равнатељству за понову,на чијем је челу био католички свештеник Дионисије Јуричев, дугогодишњи заклети усташа и најближи сарадник Павелићев.
У лето 1941. отпочело је покрштавање у масама.Ову акцију најбоље осветљава допис ђаковачког бискупа др Акшамовића, упућен Вуковарском бискупу, у коме, поред осталог, стоји: ,,Скупни пријелази врше се на темељу одлуке надлежне котарске области, која обичаје прикупити од подручних опћинских управа велик број пријелазника, више пута цијело село, пак све те особе попише у једном исказу и за све издаје једну одлуку којом се даје дозвола пријелаза и свједоџба честитости.” Скупне прелазе обезбеђивале су наоружане усташке страже.То је био метод јединствен за целу НДХ.Посланик НДХ у риму др Перић известио је папског нунција 17. септембра 1941. да је преведено 350.000 православаца у католичанство.На сумњичаво питање и примедбу нунција да је за прелаз потребно ,,осјећање”, Перић је одговорио: ,,Осјећања ће доћи накнадно.”
Прелазници су били подвргнути духовној тортури и стргој контроли.Месни свештеници издавали су им сваке недеље писмене потврде са датумом ,,да су обавили вјерске дужности”.
Католички лист, званични орган Загребачке надбискупије, објавио је у свом бр. од 14. септембра 1941. да је ,,цијело село Будимци прекрштено у католичку вјеру”.У селима Славоније присилним покрштавањем руководио је фрањевац Сидоније Шолц.Лист Нова Хрватска од 13. јануара 1942. доноси следећу вест: ,, Јучер ујутро у Каменском,у околини Карловца, прекрштени су становници грчко-источњачког обреда… Послије обреда жупник Кузманић обратио се покрштеним, упозоравајући их да се држе Кристовог еванђеља и да вјерују у Господа, у НДХ и у Поглавника.” Исти лист од 25. фебруара 1942. описује сличну церемонију. ,,У Петрињи је на свечан начин обављено прекрштавање, које је организовао жупник Михаило Разум.Обреду је био назочан један вод усташа.” (…)
Фратар Сидоније Шолц (Scholz) наредио је да се убије православни парох у Нашицама, богић Ђорђе, да би Србе присилио на прелаз у католичанство.Извели су га из стана у пола ноћи, и искасапили га (одрезали му нос,језик,уши,огулили браду…) (…)
Прнудно покрштавање православаца у католичанство у Хрватској изведено је у пуној сагласности и сарадњи са Св. столицом, о чему постоји обилата документација.Ватикан је био обавештаван о рушењу православних цркава, о прогону и масакрирању православног свештенства.У дипломатским круговима у Риму примећена је изузетно интензивна комуникација, не само на релацији Каптол-Ватикан, него и на нижим нивоима, са директним везама хрватских бискупа и папе Пија XII, што није био случај ни са једном другом земљом. (…)
Ватикан је обавештаван о злоделима усташа и католичких свештеника над српским народом и од стране највиших представника Италије.Стављени су му на располагање филмови о злочинима које је снимила италијанска армија.Ни један једини глас протеста није уследио. – (7)
Не само да није било протеста, већ је уместо тога уследила награда:
– Двије недјеље раније Пије XII је упутио нов, изричит знак благонаклоности диктатури у Загребу, 6. фебруара у Ватикану је примио, у приватну аудијенцију, 206 усташа у униформи и том приликом сваком од њих је поклонио медаље у знак сјећања на свечани догађај.Вијест о овоме пренијета је с великим одушевљењем у хрватском католичком часопису ”Католички тједник” од 15. фебруара… – (6)
Закључимо овај део речима проф. Смиље Аврамов:
– Кроз цео ратни период Ватикан је безрезервно бранио усташки режим и католичку цркву у Хрватској. – (7)
И не само током ратног периода.
Након завршетка Другог светског рата Католичка црква је организовала тзв. Пацовске канале, што је уопштен назив мреже за бекства усташа и других нациста и фашиста из Европе (Иначе, овај назив дао им је амерички ОСС).На десетине хиљада усташа и других нациста и фашиста емигрирало је захваљујући ватиканским пацовскима каналима,а између осталих: Анте Павелић,Андрија Артуковић,Јозеф Менгеле,Адолф Ајхман …

О периоду Првог светског рата, на жалост до сада нисмо имали довољно података, иако је познато да је 1914. године, папа Пије Десети подржао ултиматум Беча Србији. Међутим, недавно је издата књига “Ватикан и Први свјетски рат 1914 – 1918”, аутора академика Драгољуба Живојиновића која се бави овим периодом.На представљању књиге је говорио председник Академије наука и уметности Републике Српске /АНУРС/ Рајко Кузмановић :
– “Ватикан, који се у Првом свјетском рату представљао као неутралан, и те како је дјеловао на страни Њемачке и Аустро–Угарске које су започеле тај рат и тиме изазвале огромна страдања”, рекао је Кузмановић на промоцији књиге у АНУРС-у.
Кузмановић је рекао да је Ватикан подршком централним силама остварио два своја интереса – дубље продирање Ватикана не само у Европу, него и у Азију и Африку, а друго – постизање врло великог материјалног интереса.
“Тако је Ватикан играо једну своју политику док се истовремено представљао свијету као мирољубиви фактор”, навео је Кузмановић. – (8)

Однос Католичке цркве према православним хришћанима и Србима није био ништа другачији ни у даљој прошлости.
Фирентинска унија је био покушај сједињења римокатоличке и православне цркве на црквеном сабору у Фиренци 6. јула 1439. године. Велики противник уније са римокатолицима је био Свети Марко Ефески, али је наишла и на велики отпор код византијског народа.Унијатском патријарху Митрофану Свети Марко Ефески је писао:
– ,,Ништа до те мере не поражава прогонитеље као ревност онога који страда (…) Исповедаћемо до последњег даха и с великом храброшћу благи залог светих Отаца: исповедање, од детињства нам знано, које смо прво произнели и с којим ћемо, на крају, отићи одавде, односећи, ако ништа друго, оно – Православље!”
У писму монаху Теофану Имвријскоме, који је, ради оповргавања латинских заблуда, сачинио ,,Синтагму”, Свети Марко … вели: ”Сада више није борба речима, него самим делима; није време за речи и доказе (јер како је то могуће кад су судије тако изопачене?), него су они који Бога љубе дужни да се самим делима смело противе и да буду спремни да поднесу све опасности за Православље и да не погане себе општењем с нечастивима”.
Марко Ефески свом ученику Георгију Схоларију, потоњем Светом Патријарху цариградском:
,,Никад се, о човече, оно што се односи на Цркву не исправља путем компромиса: нема ничег средњег између Истине и лажи, него, као што онај који се налази ван светлости, сигурно мора бити у тами, тако и онај који је мало одступио од истине подлеже лажи, ако говоримо по правди; и мада је могуће рећи да између светлости и таме постоји некаква средина, која се назива вечерњим и јутарњим сумрацима, ипак, између Истине и лажи, колико год се старали, не може се измислити ништа средње”. – (5)
Унија никада није ни заживела,а званично је одбачена на црквеном сабору у Цариграду 1472 године.
– Много пре злосрећне Флорентинске уније су горди ,,непогрешивци” из Рима, папе, настојали да царство православних Помеја, Византију,потчине себи како у духовном, тако и у политичком смислу.Настојавајући на томе,они су користили слабљење државне и војне моћи ове православне тврђаве, уцењујући, поткупљујући, шаљући крижарске хорде (IV крижарски поход на пример).Трн у оку им је увек била монашка стена, Света Гора Атонска …
Да би наметнули унију, латински војници су нахрупили у Византију, предвођени бискупима и фратрима.На путу према Цариграду, прво су ударили на тврђаву Мајке Божје – Атонску гору, и огњем и мачем почели да шире јеретичке догмате.
Папистичка хорда је прво ударила на манастир Ивирон,у коме су се подвизавали грузијски иноци.Ови не само да нису хтели да приме унију, него су проклели све јеретичке новине, што је латине толико разјарило да су старије монахе потрпали у лађицу, извезли их на море и потопили, а млађе као робове одвели у Италију, свукли им монашку одећу и продали их Јеврејима.Затим су похитали у Ватопед.Од неких су сазнали да се монаси крију у околини манастира.Потражили су их и нашли.Ласкали су им, нудећи да се са њима сједине у папи, уместо у Богу, на шта им је један од монаха одговорио: ,,Боље нам је да угодимо Христу него антихристу”.Због ових речи, паписти су све монахе ватопедске које су ту затекли повешали.Место где се ово десило зове се ,,Фурковуни”, то јест ,,Брдо вешала”.
Следећа тачка напада је био манастир Зограф, атонска светиња бугарског народа.И стигоше непријатељи истине.Ударајући на врата, они говораху: ,,Отворите нам господо, отворите!” Игуман их упита: ,,Не знамо вас, откуда сте!” Латини наставише: ,,Ми смо слуге Христове и дошли смо да обратимо вас, заблуделе, на прави пут!” Свети Тома им рече: ,,Идите од нас ви, који чините безакоње, зато што Апостол каже: ,,Ако вам и анђео с неба проповиједа Јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!” (Гал. 1,8).Тада јеретици, пуни беса, запалише кулу да би монаси у њој изгорели.У Зографу тада пострада двадесет шест мученика Христових…
Затим Латини кренуше према монашком средишту Кареји, пљчкајући и убијајући.У Кареји ухватише свечасног Протоса, и после дугог мучења га обесише на месту званом Халкос. – (5)
Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. када је дошло до освајања и пљачкања Цариграда и злочина над становништвом овог града:
– Газили су свете иконе.Бацали мошти светих мученика на нечиста места.Војници су распарчали свети олтар дивне цркве Света Софија сачињен од разних врста драгоцености и поделили између себе.У цркве су уводили муле и коње да би на њих натоварили свете сасуде ненадмашне израде и лепоте и сачињене од драгоценог материјала, фино сребро као и многе друге украсе Свете Софије.Крсташи су у Свету Софију увели нагу блудницу.Она је села на патријархово место,певала бестидну песму и повремено плесала.Силовали су часне госпе,девојке и монахиње. – (9)
Какав је био наш однос према екуменизму кроз историју ?
– Сви светородни Немањићи били су одлучно против латинске јереси: зато се Свети краљ Милутин борио против византијског цара – унијате Михаила Палеолога и одолевао насртајима папиних војски. У законику цара Душана, као и у другим законским документима онога времена, јасно је речено да римокатолици који живе и раде у Србији и на територијама србских владара имају право на своје храмове и на своје свештенство, али су биле веома строге казне за оне латинске жупнике који би неког православца превели у папску јерес.
Последњи владар слободне србске државе, деспот Ђурађ Бранковић, умни страдалник, одбио је да пошаље представнике на саборе у Фиренци (Флоренцији) и Ферари (када је заблистао атлант Православља, Свети Марко Ефески, бранећи ортодоксију од уније са Римом). To је образложио чињеницом да је веома дуго сусед лукавих Латина, да их добро познаје, и да од сјединења у Истини неће бити ништа. Када му је нуђено да прими папску веру и добије помоћ Запада, говорио је да га његов народ сматра несрећним, али мудрим човеком; ако би примио туђу веру, сматрали би га несрећним лудаком.
У доба ропства под Турцима паписти су на све начине настојали да поунијате „шизматике“, у чему су понегде и успели (унијаћење Западне Херцеговине, Жумберка итд). Отпор православних је био велики – најлепши књижевни опис таквог отпора дао је Симо Матавуљ у „Пилипенди”; сличан овоме по снази и узвишености је опис одбијања Вука Исаковича да прими унију, који иде дотле да пред слаткоречивим бискупом – у Осеку негира и постојање „Бога“ (таквог, лажног, папског), пре но што ће се одрећи вере својих отаца (овај је опис понудио Милош Црњански у „Сеобама”). – (10)
А у данашње време ?
Епископ Артемије о екуменизму каже:
”Тако и данашњи екуменисти, желе да остваре јединство Хришћана за које се Христос молио у својој првосвештеничкој молитви (пред страдање, види: Јн 17,21) али не на Истину и у Истини него на компромису, лажи, лицемерју.”
И на крају, наведимо и речи Светог Владике Николаја Охридског и Жичког:
”Седам стотина година римски папа је тежио да стане чврсто ногом на православни Балкан, но то му нису допустили ни наши Немањићи до Косова, нити наш свестан народ после Косова … Патријарх се српски разболео у борби против те папске тежње.Народ сав ужаснут не може да дође себи од од чуда да синови српски у слободној и моћној својој држави данас капитулирају пред оним трећим и најстаријим непријатељем православног Балкана и православног Српства …”
Вама остављамо да изведете закључак какав став треба заузети према екуменизму, избор није тежак.

Приредио: Димитрије Марковић, РЕЦИ НЕ ЕУ

Коришћена литература:
1.Смиља Аврамов, OPUS DEI,Нови крсташки поход Ватикана
2.Светлана Петрушић, ВАТИКАН КАО СВЕТСКА СИЛА,НОВИ КРСТАШКИ РАТ
3 Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије
4.Vesti online, 02.05.2011
5 Владимир Димитријевић, Папа у Србији, да или не ?
6 Марко Аурелио Ривели, Бог је с нама
7 Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991…
8 ( http://www.jadovno.com/prvi-sv%D1%98etski-rat/articles/nova-saznanja-o-ulozi-vatikana.html#.VKBOr14ABA )
9 Филип Џајгентес, Моћ и похлепа-кратка историја света
10 Владимир Димитријевић, Нема крста без три прста

Advertisements

Родитељ 1. и родитељ 2.

porodica-123
Десет Барозових заповести: поштуј родитеља бр. 1 и родитеља број 2 ,да ти добро буде,и да дуго поживиш на Земљи.Покушај да се из наших живота избришу отац и мајка се тиче свих нас.
20. 12. 2013

Михал Фраиман (MICHAL FRAIMAN ) доноси лако провокативно размишљање о томе како се Европска комисија прихватила да исправља Створитеља.
Ту причу знамо ваљда сви: Бриселска администрација је наводно једном издала уредбу колико смеју да буду закривљени европски краставци. А они који не буду испуњавали норму,просто не смеју на наше заједничко јединствено тржиште.
Евроскептици ово радо наводе као пример тога какву бесмислицу умеју да створе бриселски евромислиоци. Еврофили напомињу да је то hoax (нетачна вест, мистификација, патка), јер ЕУ у стварности никада није издала никакву такву препоруку.Упркос томе, овај hoax шире управо ти непријатни евроскептици да нашкоде нашој јединственој европској ствари, или можда чак и да је учине смешном.Ни сам не знам шта је истина. Ко може да се разуме у то ?
И не знам да ли сам и управо сада постао жртва сличног hoax-а.Оно додуше у бриселским прописима човек много пута заиста не зна да ли су озбиљно мишљени, или је то патка за забаву шачице упућених. Вест са idnes о десексизацији оних који подижу децу (или како да то правилно назовем) ме је наиме стварно поразила.

Ти си мама, број један, а ја ћу од сада бити двојка
Према поменутој вести ће се у новим литванским електронским ђачким књижицама уместо ознака “мајка”, “отац” појавити такозвано неутрално “родитељ 1”, “родитељ 2”. Ваљда да се деци не би правила конфузија у главама, Литванци су послушали препоруку ЕУ да се из службених докумената одстране ови “изрази који подстрекавају сексизам”.
И док се другови у Бриселу одушевљено радују , Литванци бесне.Родитељске организације протестују, мајке, пардон, удружења родитеља бр. 1, се буне, али свима њима то ништа не вреди. Није ли то дивна слика стања ове наше Уније? Поробљени становници протектората одбијају да са одушевљењем прихватају директиве заједнице, у коју су добровољно ушли,немајући ваљда другог пута. Учешће на референдуму у Литванији је било 63,3% а за улазак се изјаснило 91,04%. Немојте се дакле сада жалити,нумерисани родитељи.
Сасвим изузетно вреди прочитати већи део дискусије испод наведеног чланка, која ме је на крају крајева инспирисала да напишем овај текст.

Перице не зови ме тата, јер ће ова госпођа да те одведе

Већина дискутатора,наглашавам, грађана Европске уније који дискутују, је чудновато наклоњена већини Литванаца, а готово сви у глас сматрамо ову идеју за будалаштину која потпуно прелази границу доброг укуса. Али једнако као и тим Литванцима нам то мало вреди, само томе приступамо са оне чешке, цимермановске тачке гледишта.
Један од дискутаната је, на пример, ушао у разматрање да би се у складу са овом уредбом такође и мала деца требала да коректно изражавају, и да би требала да буду од малена ка томе вођена.И предлаже да се дете које на игралишту каже да му се изгубила мама,буде одведено никако до родитеља бр.1., већ право у дом. Такође делује веома романтично, када један родитељ бр.2 каже другоме: “Наш мали већ говори!” – “Ма немојте. А шта је била његова прва реч? “-” Замислите мали је рекао ‘Родитељ бр. 1! ” Као инспиративан се јавља и други предлог из дискусије ,да додела бројева један или два, који миришу на неко устројтво, буде гарантовано од стране државе извлачењем, јер се ознака ,,број два ” може у овом смислу сматрати за дискриминацију, односно неспојиво са Европским вредностима.

Некаменујте ме, молим

Из дискусије испод чланка сам, признајем,узео предмет за наслов овог текста.
Свестан сам тога да је већина присталица Protiproud-а конзервативно заснована, и да сарказам и иронија у вези са Десет заповести може представљати за многе једнако богохуљење као бриселска бесмислица о којој се дискутује.
Молим ,управо у време пре Божића, за размевање. Желим да подсетим да Божје заповести имају истовремено и верску и етичку димензију. Десет заповести је утицало на вредности целе наше (још) хришћанске Европе и оне су тако, у такорећи изворном, дакле некоректном значењу, баштина целе западне цивилизације. И као такве их морамо заједно да бранимо.Конкретан однос сваког појединца према хришћанству као таквом у томе,у овом светлу, не игра ни најмању улогу.

Бриселска – некада Московска – последња станица, излаз!
Напори Бриселских да избришу из наших живота оца и мајку,тиче се свих нас. Уверен сам да та препорука Брисела није само бесмислена административна бесмислица типа кривих краставаца,каквих смо већ много доживели и још много ћемо доживети. Са друге стране, не мислим да ја и остали очеви и мајке, чешки, литвански, европски,патимо од некакве непотребне сентименталности због две речи. Овде се не ради о преименовању станице метроа.
Стога провокација на почетку. Како другачије реаговати? То није само расположење,то нису само те две речи. То је симбол вредности које ће постепено бити истиснуте. За сада из литванских ђачких књижица, онда можда са наших игралишта у песку, а онда ?
Шта ако коначно Европска комисија почне да исправља Створитеља? Иначе, дај Боже, да је све то само hoax. Нерадо бих провоцирао размишљањем о томе како би отприлике звучао коректни Оченаш.
Срећне, веселе и од стране Брисела нерегулисане празнике жели свима у Protiproud-у аутор.

Извор:
http://protiproud.parlamentnilisty.cz/duchovni-svet/735-desatero-podle-barrosa-cti-rodice-c-1-i-rodice-cislo-2-abys-dlouho-ziv-byl-a-dobre-se-ti-vedlo-na-zemi-pokus-vymazat-z-nasich-zivotu-otce-a-matku-se-tyka-nas-vsech.htm
Превод са чешког: Димитрије Марковић, РЕЦИ НЕ ЕУ

Шта је то европеизам ?

eu naci
Последњих година, како у земљи тако и у иностранству често говорим и пишем о европеизму, које сматрам доминантном идеологијом савремене Европе. Она својом изузетном снагом и својом општом прихваћеношћу и популарношћу на сасвим темељан начин – упркос изразитом плурализму мишљења, који у многим конкретним стварима у Европи без икакве сумње постоји – одређује актуелне европске догађаје. Детерминише, предодређује, у основи усмерава, иако многи обмањују себе да су потпуно имуни од утицаја било које идеологије.
У току писања претходних реченица сам дуго тражио одговарајуће речи које би разјасниле или прецизирале овај мој став. Желео сам њима да назначим да у Европи несумњиво постојећа, номинална (тј. формално – правно) слобода говора – која је настала крајем осамдесетих година као резултат уклањања европских тоталитарних режима комунистичког типа – за заиста отворен дијалог о многим стварима, укључујући и фундаментални дијалог о Европи, није довољна. Нажалост, зато не могу дати изјаву, коју бих радо дао, да је дошло до једнако доследне елиминације ауторитарности у погледима, која је у јавној расправи и друштвеној атмосфери оно што је у друштвеном уређењу политички тоталитаризам. Није дошло. Данас, и свакодневно се појављујућу арогантну ауторитарност европеизма сматрам за једну од чврсто укорењених дефиниционих карактеристика тренутне фазе европског развоја. А ова арогантна ауторитарност – повезана са нетолерантном (у многом слободу потискујућом) политичком коректношћу – сматрам у њиховој синергији за готово разорну комбинацију.
У том смислу имам осећај да смо управо сада на важној раскрсници, и то никако због резултата прошлогодишњих референдума о европском уставу у Француској и Холандији, како неки мисле, или покушавају да нас убеде.Они су, наиме, били само онај пословични врх леденог брега, испод површине сакривених општијих и дубљих проблема. Покушајмо овим текстом да допринесемо разјашњењу тога, о чему се ради и зашто је то тако.
Објашњење морамо да тражимо у свету идеја. Иако у људском друштву дугорочно и у великом доминира еволуција,која произилази из природне спонтаности активности милиона људи, а не конструктивизма,односно диктата већег или мањег броја изабраних, упркос томе ,,ideas matter”. Упркос томе мисли, идеје и идеологија – много више од тренутних интереса – утичу на то где идемо, и посебно, у ком смеру. Зато су мисли, визије, и на њима засновани људски пројекти толико важни.Развој последњих пола века у Европи је најбољи доказ за то. Питам се какве мисли, какве визије,какве идеологије су узроковале овај развој.
Полазим од тога да се Европа последњих пола века не може да опише доминацијом неког – у енциклопедијама добро описаног – “изма”, јер сваки од њих је само делимичан, и сваки од њих изражава само једну компоненту многослојне реалности. Описати је може само шира, општија, мултидимензионална доктрина. Ја је зовем европеизам. Има велики број значајних карактеристика.

Европејство као конгломерат идеја

У својим говорима и писаним текстовима у више наврата – можда још чешће након свог учешћа на веома инспиративној Лондонској конференцији групе New Europe, у јануару 2001. године (види A. Rankin, What’s Wrong with the European Ideal? New Europe, London, 2000 , који говори о европеизму и сматра га за идеологију “квазирелигијског” типа) – говорим о томе да је европеизам “конгломерат идеја”. Наглашавам да је то веома хетерогена структура чији, међутим, појединачни делови нису изоловани,већ имају своје врло важне унутрашње везе (једна њена компонента утиче на друге и појачава их).Говорим и то, да је то готово ни од кога експлицитно заступана, и зато недовољно прецизирана доктрина (де факто о њој систематски говоре само неки од њених критичара), тако да се нажалост не може једноставно позивати на било какве јасно дефинисане изворе из којих би се могла “прочитати”. Донекле парадоксално, могло би се рећи, да је њен известан кохерентан израз био тек текст европског Устава, али ни то није добар извор, јер се овај текст из све снаге трудио да многе важне елементе и изразе европеизма сузбије или затамни.
Критика европеизма, наравно, постоји у бројним публикацијама – систематски нпр. у енглеском месечнику The European Journal , маштовито и провокативно у књизи Џона Лагхланда ( John Laughland)”Загађени извор – Недемократско порекло европске идеје” (Prostor, Praha, 2001), мирније у књизи америчког пажљивог и темељног посматрача Европе Џона Гилингема (John Gillingham) „European Integration 1950-2003: Superstate or New Market Economy?“ (Cambridge University Press, 2003), у обимној и на много начина револуционарој књизи Кристофера Букера и Ричарда Норта (Christopher Booker, Richard North) „The Great Deception – The Secret History of the European Union“, чије чешко издање се припрема за мај 2006. године, али ни тамо нигде није вођена експлицитна полемика са европеизмом као таквим.
Узајамне везе неких компоненти европеизма недавно је занимљиво показао Џон О’Саливан (John O’Sullivan) у свом чланку „The EU’s Usual Crisis“ (Quadrant”, децембар 2005), иако ни он не говори директно о европеизму. Иновативније, међутим, увиђа паралелно постојање неколико ствари: специфично поимање политичко- економске, спољно-политичке и интеграционе димензије европеистичког размишљања. Изриче хипотезу да “они који фаворизују данашњи европски политичко-економски модел социјалне државе, имају истовремено тенденцију да заступају модел Европе као противтежу САД и заједно са тим, супранационални модел европских интеграција” (стр 39.), или, покушава да нам покаже, да међу овим стварима постоје никако случајне везе. Он каже да се ове различите идеје “кластеришу” (да се “групишу”), иако додаје да су то “пре тенденције него апсолутно чврсти односи” (исто).
Отприлике тако бих то и ја описао.И ја у овом “конгломерату идеја” видим унутрашњу везу и – нажалост – видим и од тога настајућу огромну снагу њихове синергије. Захваљујући томе европеизам спаја људе – у појединостима – са веома различитим погледима на свет.Иначе се међусобно много не слажу, али иступати против европеизма (они погрешно – намерно или ненамерно – кажу против Европе!) је за све њих богохуљење, и то њихову, било какву могућу, критичност према европеизму безгранично ослабљује. Бојим се да се – на пример у данашњем домаћем политичком распореду – у главним обрисима идеологије европеизма слажу социјалне, хришћанске и грађанске демократе, и заједно са њима, на крају крајева, можда чак и комунисти, иако то нико од њих не би могао никада јавно признати.
Европеизам је данас европска метаидеологија, која је за све своје заговорнике као пред резом, иза које се уђе да се привремено и утилитарно сложи или не сложи са ратом у Ираку, хоће виши или нижи порези,мири или не мири са масовним прислушкивањем грађана, хоће или неће трговина са Кином, подрже или не подрже регистрована партнерстава и многе друге ствари. Али извесно “кластерисање” постоји и у свим овим наизглед тако различитим и неповезаним ставовима. А управо је ово битна дефинициона одлика ове метаидеологије.

Основна структура европеизма

Без жеље да покушам било какву врсту вертикалног устројавања, тј. хијерархију по значају и важности, хоризонтално европеизам може бити структуриран овако:

1. Политичко-економска (или социјална) димензија

Једна од кључних компоненти европеизма, коју данас дели политички коректна десница и левица (иако у мањој мери у англосаксонском него у “континенталном” или немачко-француском простору) је модел тзв. социјалне државе, или социјално-тржишна привреда. Иако се у овом концепту ради о очигледно непродуктивном, јер је превише регулишући и експанзивно демотивишући, прерасподељујућем патерналистичком систему, европеисти на њему граде своју позицију више него тврдоглаво. Они одбијају “тржиште без придева”, они не желе слободно тржиште, стварни “free market”. У томе се, нажалост, готово сви слажу. Они не желе тржиште без придева, не желе реч капитализам, све своје интервенције на тржишту заговарају под мотом – и то је леп израз О’Саливана – “цивилизована корекција тржишне анархије” (стр 38.).
Обратите пажњу на употребу нимало безначајне речи анархија. Европеизам не сматра тржиште за – иако несавршен (као све људско) – али упркос томе најбољи, најправеднији и најдемократскији механизам људских интеракција. Његови заговорници не прихватају ни основне тезе учења Адама Смита, нити идеје које се на њега надовезују од економиста и представника других друштвених наука.Полазна парадигма европеизма је као у огледалу супротна – тржиште је пре свега анархија и држава је ту, да ту анархију исправи.
То да европеисти не схватају да је у већини случајева заказивање држава (government failure) много веће и опасније од заказивања тржишта (market failure),да држава није неутрална,ентитет који максимизира благостање својих грађана , већ инструмент за спровођење врло приземних приватних интереса (разних група за притисак и политичких и бирократских представника државе – који се задовољавајући сопствене интересе – веома утилитаристички понашају ), да је државна регулатива инструмент утицајних интересних, и добро организованих (и зато гласних) група, а никако спроводилац интереса анонимног, и захваљујући својој неорганизованости готово беспомоћног грађанина, тужан је интелектуални дефект и опасна карактерна мана ових људи.

Да сумирамо, европеизам је – у овој својој политичко-економској димензији – заснован:

– на изричитом одбацивању либералне идеје о функционисању економије (и уопште друштва) и

– вери у способност државе да буде “продуктивни” елемент и у активностима које превазилазе њене минималне (класично либералне) димензије.

Европеизам не жели да се поучи из трагичне епизоде комунизма и других, ништа мање лоших варијанти централно управљаног друштва и економије (различите локално и временски условљене врсте фашистичких или ауторитарних режима), а у основи не извлачи поуке ни из развоја европског “цивилизованог кориговања тржишне анархије”, односно интерпретира његове резултате као изузетан успех.
Имајмо на уму да овај европски социјални модел прихвата у Немачкој и СПД и ЦДУ,а у Француској га чак сматрају (осим нешто мало либерала) као део свог културно-цивилизацијског идентитета. Скандинавија се готово надмеће око ауторства овог модела, који се, на пример, и у Аустрији сматра за завидан пандан америчког “дивљег капитализма”. Дуго су се држали мимо овог тока британски конзервативаци, али нисам сигуран да ли ће то важити и за ново, политички далеко коректније руководство Конзервативне партије, него што је то било претходно.Питање је, да ли у том смислу не долази и до омекшавања чак и у “новом” ОДС-у.

Европеистичко схватање начина европских интеграција

У Европи је у току,већ пола века, спор између заговорника либерализационог модела европске интеграције,заснованог на одстрањивању свих одстрањивих, непотребних, непродуктивних препрека за људске активности које се налазе на границама држава, при пре свега међудржавној сарадњи међу европским земљама (које у својим одлучивањима задржавају изразиту већину параметара својих социјалних система), и између заговорника хармонизационог или хомогенизационог интеграционог модела, заснованом на, од стране ЕУ-канцеларија организованом, уједињавању и уједначавању (нивелизацији) животних услова становништва Европе у заједничкоj наднационалноj структури, која има амбицију да само одређује огромну већину системских параметара за целу интегрисану Европу, преко својих наднационалних органа и институција.
Први од ових модела је углавном полазио од тога да ће уклањање ових баријера (на границама држава) да води до пожељне конкуренције између држава и онда ка либерализацији унутар појединачних земаља. Никако наређењем из мудрог центра интеграција ,већ из сопственог интереса појединачних земаља,да услови које нуде не би били гори од оних које нуде друге земље чланице. Требало је да се ради о спонтаним активностима,а не о одозго организованом целоевропском јединственом систему.Други од ових модела желео је од почетка супротно. У суштини, он није желео да победи најбољи систем (најмање регулисан), већ да буде опште прихваћен систем са највише регулације (и то од стране заступника овог погледа на свет.)
У почетној фази развоја европских интеграција (отприлике до почетка ере Жака Делора, средином осамдесетих година) превладао је – али не искључиво постојао – први модел, иако је нпр. Жан Моне (Jean Monnet) од самог почетка хтео нешто друго. У садашњој фази, међутим, очигледно је превладао други модел,а европеизам се са овим хармонизационим или хомогенизационим моделом потпуно идентификује, и његов је главни инструмент. Његова материјализација је европски устав, и у данашње време – то јест, после референдума у Француској и Холандији – свакодневно “пузајуће” померање Европе према све више и више хармонизације и хомогенизације људи и услова њиховог понашања и без било каквог европског устава.
Интеграциона проблематика има много појединачних аспеката. Један од њих је и питање ко или шта је основни ентитет (или градивна јединица) европске интеграције, да ли је то човек или држава? Да не буде грешке, ја не говорим о томе шта је основни ентитет европске цивилизације (који је свакако човек), већ ја питам ко је или шта је (или би требало да буде) основни ентитет организације под називом Европска унија. То су две потпуно различите ствари.
Стварање наднационалног тела, што је очигледан и нескривени циљ европеизма и европеиста, сасвим логично слаби државу и јача директан однос појединца према ЕУ. Слабљење државе сматрам за проблем.Европска унија није држава. То је једноставно “скуп наднационалних канцеларија”, док је држава ентитет који је у својој суштини више него скуп канцеларија. Могуће је волети је и не волети, , могуће је,на пример,навијати за њу или не навијати на Олимпијади у Торину, могуће је бранити је са пушком у руци, могуће је (већином) говорити њеним језиком, могуће је поштовати је и мрзети. Овај однос према скупу наднационалних канцеларија (којима је Ж.Делор желео да прида ону чувену душу) није могућ.
Са тим је у вези и свесно и чак намерно јачање улоге региона у односу према државама, које води до регионализације Европе, и радости европеиста због скорог живљења у нирвани постговернменталног друштва (што је, на крају крајева, желео још и В.И. Лењин). Европеисти изјављују да је идеја националне државе одавно мртва. Зато се – у ствари изузетно неозбиљно – одричу основног концепта првобитне међудржавне европске интеграције – принципа једногласности – и залажу се за прелазак на већинско гласање као основном елементу одлучивања у данашњој ЕУ.
Као што сам раније поменуо, још један важан аспект европеистичког модела је напор да се уведе – у смислу прописа и институционалног оквира – неконкурентни и стога усклађен систем, унутар којег поједини делови Европе не би могли да конкуришу једни другима, јер би у њима суштински превладао један једини систем. Практично све – пореске стопе, социјална давања, методе регулисања, разне врсте “стандарда” (еколошки, хигијенски, ветеринарски, радни, безбедносни, пожарни, социјални, итд.) – би били хармонизовани или хомогенизовани под мудрим руководством управљача овог “јединства”,а који су бирократија ЕУ и политичари ЕУ.
Проблем је у томе што је ова одозго организована хармонизација (или пре нивелисање) изводљива само смером на горе. Економисти познају термин “downward rigidity”. Наниже ова ствар не функционише, јер дубоко укорењени интереси (vested interests) не омогућавају кретање у том смеру . Требали би смо да знамо да се ради углавном – по својим последицама – о елементима система који повећавају трошкове и снижавају конкурентност. Неко (неке земље) ове високе трошкове, као и са њима повезан нижи ниво конкурентности већ има (или имају), и политика хармонизације није ништа друго него напор ових земаља,да ове своје трошкове и овај свој смањен ниво конкурентности извезу у друге земље ЕУ,у земље које су због бројних разлога на другом нивоу економског развоја,које имају друге приоритете, имају различите обичаје и традиције,имају друге амбиције. (Као споредну напомену, морам рећи да уколико Европска унија као целина не успе да ове “трошкове” – дате ЕУ легислативом и институционалним устројством ЕУ – извезе ван ЕУ, биће потребно да се пређе ка новој врсти европског протекционизма, и још појачати дискриминацију мање развијених земаља – више о томе у мом недавном индијском предавању “Запад и земље у развоју” (Newsletter CEPu, č. 1, 2006.).
Европеизам је потпуно јасно, изразито наднационална тенденција,која одлучно и немилосрдно иступа против међудржавног принципа, што је додуше опште познато, али у свој својој нагости су нам овакав став европеисти показали у својој неспособности без преседана, да чињенично полемишу у тренуцима спорова о европском уставу (нпр. господа Borell, Jo Leinen, Zaorálek ) у пролеће 2005 године. Овим су се ови људи потпуно неповратно демаскирали ,што је у ствари добро.

3. Европеистичко поимање слободе, демократије и друштва

Европеисте карактерише и релативно јасан став у споровима о парламентарној демократији или цивилном друштву (пројекат који се концептуално разликује од “друштва слободних грађана” – види моју књигу „Občan a obrana jeho státu“ / ,,Грађанин и одбрана његове државе” CEP, Praha, 2002) и у споровима о демократији или пост-демократији (види зборник CEP-а „Postdemokracie – hrozba nebo naděje” / ,,Постдемократија – претња или нада”, č. 44/2006 .). Европеисти су доследни и у споровима о одржавању доследно демократских процеса или давању првенства прагматичној ефективности одлучивања (путем поједностављења – понекад несумњиво спорих и скупих – демократских процедура одлучивања), у споровима о појединцима и колективитету (и о индивидуалним или групним правима), у споровима о класичној демократији или о уравнотеживању социјалних партнера (различите варијанте синдикализма или корпоративизма – погледајте мој текст „Směřuje Česká republika ke korporativismu” / ,,Иде ли Република Чешка ка корпоративизму?”, у већ поменутој књизи ,,Грађанин и одбрана његове државе” , стр 68-74.). Такође је потпуно јасно на којој страни стоје европеисти у споровима о значају различитих постдемократских изама, као што су мултикултурализам, феминизам, екологизам, хомосексуализам, НВОизам, мисионарски морализам, итд. Европеизам је дефинисан односом политичара и грађана, и између политике (на нивоу ЕУ) и грађана ствара опасну празнину.
У суштини можемо рећи да европеисти у њиховом одлучивању на наднационалној равни желе да искључе политику (и стога желе да створе аполитично друштво) и хоће одлучивање без проблема , лакоћу и неконтролисаност. Стога њихова бесрамна одбрана постдемократије и подругљив осмех над застарелим и немодерним браниоцима старе добре демократије, и старе добре “политичке” политике. Зато што су (и то радо) далеко од грађана, и својом “шпијунком макро-перспективе” (што је мој окрет из шездесетих година о централним планерима) их не види и до њих не може директно да дође, потребни су им различити колективи, скупине, групе са којима могу да раде на велико (или да их слепо прате или да их тлаче и компликују им живот). Зато они толико воле корпоративистичке концепте социјалног партнерства,зато хоће big business и big trade unions , зато желе Галбрајтов модел уравнотежујућих моћи (на макро нивоу, а не на тржишту које функционише на микро нивоу). Пошто не желе да буду под строгом контролом грађана,одговара им да раде са различитим НВО, које им – или се барем томе надају – дају легитимитет који им иначе недостаје и “глас народа”, иако је то веома посебан народ.
Европеизам је међутим и априорно подлегање свему новом,наводно прогресивном, неназадном, нетрадиционалном, неконзервативном. Зато се тако радо мири са феминизмом, са хомосексуализмом, мултикултурализмом и другим сличним ставовима који руше древне европске културно-цивилизацијске темеље. Европеисти добро,иако кратковидо, знају да им све ово – индиректно и не размишљајући о последицама – помаже да остваре своје циљеве. Дугорочне последице их већ превише не интересују.
Европеизам је у својој суштини нелиберални поглед, ако користимо реч либерални у свом оригиналном европском (дакле никако америчком) смислу.

4. Европеистичко схватање спољне политике и међународних односа

Европеисти не воле много “домаћу политику” (бити под много строжијом демократском контролом) и зато пропагирају доношење одлука – којем недостаје демократија – на наднационалном нивоу. Они воле велико, раширено, геополитичко размишљање. Зато такође оснивају једну међународну и наднационалну организацију за другом.О томе да људи овог типа теже ка позицији (углавном добро плаћеној) у овим организацијама, врло убедљиво је пре скоро шездесет година писао F. v. Hayek у свом чувеном тексту “Интелектуалци и социјализам” (The University of Chicago Law Review, 1949). Ово настојање да се извуче политика и политичари из демократске “accountability” (одговорности, примедба преводиоца) је један од примарних циљева европеиста. Они нису сами у овоме, али ја сам уверен да никада у историји људи са ставовима овог типа нису постигли такав успех као стварањем ЕУ.
Зато је слоган европеизма “мање националне државе, више интернационализма”, зато је национална држава намерно повезивана са национализмом, зато се промовише мултикултурализам и са њим повезан деасимилациони принцип ,зато се тежи денационализацији држављанства, зато су осниване и подржаване целоевропске политичке странке (које воде до нове лојалности, што код нас изричито заступа посебно C. Svoboda ), стога се очекује рађање европског идентитета и европског народа, зато се ослања на стварање некаквог “brotherhood of Europe“. Зато европеисти проповедају апстрактни универзализам права, зато настоје на хомогенизованом , “decaffeinated” (без кофеина, примедба преводиоца) свету (без укуса, мириса, смрада), зато се ствара утисак да се и у Европи сада ради о некаквом “поновном уједињењу” (по узору на немачки Wiedervereinigung,који је међутим имао почетком деведесетих година своју оправданост искључиво у овој једној, пре пола века насилно подељеној земљи) зато сугеришу да постоји нешто као “collective psyche of Europe”.
Слажем се са Vítem Hlouškem да “Европа није била толико у својој прошлости политички ентитет, него пре референтни оквир духовних и културних димензија” (Revue politika, прилог Proglas, 8/2005), и стога сматрам ове европеистичке амбиције (и аргументе) само за игру сенки, која сакрива – иза узвишених речи – врло приземан интерес. Овај интерес је да се ослободи од државе као незамењивог гаранта демократије, као основне политичке јединице демократског уређења (за разлику од царстава,империја, унија, савеза оваквих или онаквих република), као једине смислено организоване арене политичке конфронтације,као највеће могуће, али истовремено и најмање разумне базе политичког заступања и репрезентативности. Европеизам је покушај brave new world-а (врлог новог света, примедба преводиоца) хакслијевског карактера , у којем ће додуше бити “rosy hours”, али не слободе и демократије.
O’Sullivan поврх тога сугерише да – за разлику од интерговернментализма – европеистички наднационализам самим својим постојањем “тежи да производи ривалство, па макар то и не била ничија намера” (стр 40.) и да наднационализам ривалство са САД, другим речима анти-американизам,омогућава, и на крају крајева води до њега. Уместо ка атлантизму или трансатлантском савезу води ка тенденцијама супротног типа. Блоковско (континентално) размишљање води до прихватања другог лажног резоновања, што је сукоб између Запада и ислама, који има да буде предслика неизбежно се ближећег сукоба цивилизација. Ка свему томе наводи наднационализам самом својом суштином.Постојање моћних Сједињених држава није разлог за европску унификацију.

5. Опште-филозофска позиција европеизма (или поглед на свет)

У смислу општег погледа на свет (Weltanschaung) заузима европеизам не еволутивни, већ конструктивистички поглед. Mises-ова и Hayek-ова чувена тврдња да је свет (и треба да буде) резултат “human action“ а не „human design”, је управо супротна европеистичким ставовима. Европеисти човеку и његовим спонтаним, нерегулисаним и неконтролисаним активностима не верују. Верују изабраним (али небираним), верују сами себи, или изабранима од њих самих. Они верују у вертикално хијерархијски устројено људско друштво (у хакслијевске алфаплус, и ипсилоне који им служе). Они желе да управљају, планирају, регулишу, администрирају свима осталима, зато што једни (они сами) знају, а они други не знају. Не желе да се ослањају на спонтаност људског понашања и резултате који произилазе из ове спонтаности, јер мисле да је рационалистички human design увек бољи од непланираног резултата, ни од кога конструисане и неуправљане интеракције слободних грађана. Иако смо после пада комунизма мислили да је све ово већ ствар прошлости, није тако. То је опет око нас . Европеизам је нови утопизам, и додајем да је наиван, романтички утопизам.

Ко су творци и носиоци европеизма?

Европеизам је производ елита. То је производ људи који не желе да иду – од осам до пет, и пет дана недељно – на посао и обављају нормалан рад. То је производ људи који желе да управљају,контролишу, надзиру, чувају друге. То су политичари и са њима спојени званичници, са једне стране, и са политичарима повезани public intellectuals (интелектуалци који се крећу у јавном простору и у медијима) са друге стране. То је немала група људи у јавној сфери, која је онај пословични баласт (deadweight), која “само” прагматично повећава ефекте који јој из тог положаја произилазе и која

– жели да обезбеди дугорочност свог изузетног положаја и своје привилегије;
– жели да се изолује од домашаја бирача, јавног мњења и стандардних демократских механизама;
– жели да се компликованошћу и нетранспарентношћу процедура одлучивања комунитарног права и удаљеношћу од појединца-грађанина,одвоји од било каквих последица свога одлучивања и од трошкова (у најширем смислу те речи) који грађанима појединачних земаља чланица из тога произилазе.
Међу европеисте спадају политичари,који су захваљујући наднационалним структурама одвојени од својих бирача, и који се својим бирачима изговарају на наднационалне обзире и немогућност да разочарају своје бриселске колеге. Увек ме на европским састанцима изненађује она посебна фамилијарност њихових учесника, која је дата тиме да се многи од њих знају већ веома дуго (десет нових земаља је у томе промена, али и њихови представници се тамо обично брзо одомаће) да имају сличне интересе и да су потребни једни другима. Она кундеровска “неподношљива лакоћа постојања”, дата боравком у хотелима са пет звездица, летови у удобним специјалним авионима, преговори у предивним замковима (и све то не само за једног председника или премијера, већ и за њихове велике штабове) ствара евроелитама њихов сопствени свет, потпуно другачији од света оних чији мандат нису добили, али у чије име тако често и тако радо говоре.
Међу њих спадају, међутим, и елитни званичници (захваљујући ригидним законима бирократије и бирократизма често и не-елитни), који имају огромну моћ над политичарима. Припремају за њих документа, које политичар прочита тек у авиону или у току преговора, документа, којих је толико да се на посао ових званичника – хтео не хтео – политичар мора ослонити.Огромна већина предлога и одлука је унапред одређена на састанцима заменика министара, директора одељења министарстава, стручњака или саветника и амбасадора,изван уплитања било каквог вишег, ширег, мандатом подржаног политичког одлучивања. Све ово је енормно појачавано огромним обимом ЕУ-агенде, где о детаљу (а већином у томе бива сакривен проблем) уопште не може да се ради.
Спадају међу њих, међутим, и интелектуални fellow travellers, за које је овај свет готово створен. Стичу у њему тако велику моћ да га обликују, какву никада не би могли да добију на домаћој сцени. Нешто сам о томе написао прошле године у тексту, “Интелектуалци и социјализам” (Newsletter CEPu, září, 2005).
Од ове три групе људи настаје веома јака интересна коалиција, која нема у фрагментираној, територијално великој, Европи различитих интереса, никакву адекватну противтежу. Постоји ћутећа већина, која додуше мисли да овако није добро, али не уме да се организује и има – за разлику од европеиста – нормалан посао, који мора и хоће да ради (и зато нема времена). Она је у дефанзиви. Европеистима је поврх тога успело – као већ толико пута у историји – да представе саме себе као напредак, а све остале као назадне, што је изузетно успешан трик.Последица је стандардна шема: гласна, изузетно мотивисана, никако експлицитно организована, али мањина која се састаје и разговора, у односу на потпуно расплинуту већину која има друге интересе и друге проблеме, и која нема појма о чему се ту ради.

Закључак.
Рекао сам да се ради о револуционарном окрету нормалног тока ствари.Мислим то озбиљно.
Знам и то да постоји слаба и јака верзија европеизма, и да не заступају сви следбеници европеизма његову јачу верзију.Не знају, међутим, да је својим ставовима омогућавају, отварају јој пут, припремају је.
Знам такође да европеизам није никакав бољи, трећи пут, који обећава непознату будућност – види мој говор у Ванкуверу на конференцији Монпелеринског друштва („The Third Way and Its Fatal Conceits“, објављен у књизи „On the Road to Democracy“, National Center for Policy Analysis, Dallas, 2005, стр. 173 – 178) – зато што постоје само два пута.А ово је онај други.
Знам и то, да постоји веома опасан ratchet effect (ефекат западања) када се иде само даље и даље, а назад се не може (на крају крајева Романо Проди је увек говорио о томе да бициклиста мора стално да окреће педале, иначе ће пасти).
Знам такође, колико је моћна синергија погледа и интереса који су усмерени у сличном правцу, иако се у појединим питањима разликују.

Václav Klaus, Mladá fronta Dnes, 8.4.2006

Превод са чешког: Димитрије Марковић, РЕЦИ НЕ ЕУ

Лек за кризу и здравље: Европска унија ће искључити струју ноћу. Ко спава, није неваљао.

eu-blesk
Лек за кризу и здравље: Европска унија ће искључити струју ноћу. Ко спава, није неваљао. А зашто је ЕУ добро знала да ће се Исланд приближити признајући свој пораз? Тајни документи говоре …
10. 7. 2014
Јиндрих Хусичка (JINDŘICH HUSIČKA ) храбри блогер који сарађује са Protiproud-ом , опет ставља (удобан) живот и каријеру под ризик, и објављује јединствене документе …
Protiproud отвара још једна вратанца за “путовање у дубину душе евробирократе”. Овај пут имамо одмах два текста, која је Јиндрих Хусичка успео да изнесе . Док је Едвард Сноуден постао ноћна мора за Вашингтон, наш сарадник изазива хаос у Бриселу.
После шока који је код федералиста изазвао Петер Мах и други, када су са гађењем окренули леђа оркестру, који је током заседања Европског парламента ко зна зашто свирао старомодну Бетовенову композицију, то је додатни ударац самопуздању “бриселског народа.” На пример, Јан Захрадил (ОДС) наводно је приватно рекао да, ако се овако настави, предложиће да се цурењем поверљивих материјала почне да бави америчка амбасада у Прагу. Упркос овим нејасним мрачним претњама смо одлучили да наставимо објављивање Хусичкових материјала.

Ноћу ће бити одмор!
Европска унија ових дана разматра уредбу која ће водити до побољшања навика одмора и спавања Европљана широм уједињеног континента.
Према истраживању Еуростата повећавају се пословне и слободне активности становништва старог континента између двадесет два сата увече и шест сати ујутру. Ова чињеница је непожељна у многим аспектима, стога је дужност одговорних представника ЕУ да са том лошом навиком нешто ураде.
И када Бјорк не стигне на време на концерт у једној од европских земаља, мислим да ће и господин Рагнар, арогантни председник исландске владе, схватити да је Брисел Европа и Европа Брисел.
Дајемо себи за задатак да натерамо до 2020 године становништво Европе да буде ноћу посвећено искључиво спавању и да смањи активности мимо спавања после десет сати увече за 80%.Први корак да испуни ову квоту је планирана уредба Комисије о затварању објеката са куповном површином од преко 150 м2,после двадесет два сата. Европски политичари више не могу да затварају очи пред ропским практикама трговинских ланаца, који њихове запослене приморавају да раде ноћу.Уредба ће постепено покрити све области продаје, са изузетком апотека.

Крај неуредним забавама
Сложићемо се сигурно да неуредне ноћне забаве, не доносе европској заједници ништа добро. Стога је Комисија одлучила да до 2020 године затвори све ресторане,чије време рада са данашњим даном задире у ноћне сате више од 65%. Осталим објектима ће радно време бити регулисано тако да последњи гост напусти објекат најмање десет минута пре десет сати увече.
Да не би долазило до заобилажења закона илегалним ноћним забавама организованим у кућама и становима, биће подешено напајање електричном енергијом сваком домаћинству на 1kWh. Изузетак могу да траже грађани који користе енергетски захтевну опрему потребну за одржавање виталних функција најмање једног од становника домаћинства.Изузеће важи и за људе који поседују електричне аутомобиле.

Интернет само за ватрогасце
Пружаоцима интернет услуга Комисија ће да нареди смањење брзине преноса ноћу на 56 кб / с. Мобилне мреже ће ноћу обезбеђивати само функцију бројева за хитне случајеве, посебно броја 112.

Повољан утицај регулације
Комисија очекује од ових мера да смање криминал и ограниче ноћни рад, јер ово није добро за европско здравље. Као последица ових мера,смањиће се број ноћних радника у здравству (смањивање могућности несрећа), електранама и другим секторима којих се регулација не тиче директно.

Према студији коју је наручила Комисија, продуктивност одморених европских грађана ће се повећати за 12-21%. Поред позитивног утицаја на европско здравље, овај аргумент је јасан доказ тога да поменуте мере имају смисла.

Успомена: Немирни Штефан Филе …
Недавно сам срео са комесаром за проширење,мојим добрим познаником. Његово име је Штефан Филе и он је ваш земљак. Нерадо говорим о националности мојих колега,јер националне државе су анахронизам који треба искоренити једном за свагда, али понекад је добро да се игра на националну карту мање напредних простих грађана.
Штефан је био тога дана мало узнемирен па сам га позвао на пиће. Постсоцијалисти,који су прошли кроз московски образовни систем , имају према алкохолу углавном позитиван став, па зато ни Штефан није одбио. До касно у ноћ смо разговарали о Исланду.

Шта са Исландом?
Ово безначајна земљица на северу се крајем пролећа (2013 примедба редакције) одлучила напросто ирационално да игра улогу недостижне љубавнице и замрзне апликацију за чланство у ЕУ. Каква дрскост! Знате, ми у Бриселу смо свесни своје јаке позиције и ми смо такође свесни (и са овим знањем долази неподношљива мера одговорности), да је Европа у нашим рукама. А чак и мрзовољан гест Исланда на овој чињеници не може ништа променити.

Ја бих то упоредио са васпитањем детета,када као родитељ знате шта је најбоље за ваше дете, али оно се и даље буни и тек у одраслом добу дође буђење. И ја верујем да ће за наше одлуке, које у канцеларијама данас и свакодневно доносимо,једном доћи од грађана уједињене Европе једногласно “хвала”.

Кечеви у рукаву
Али вратимо се Исланду. Ова сликовита земљица, која има једва половину становника Франфукрта над Мајном,је за европску економију једнако важна као што су за политичара током његовог последњег мандата важни интереси бирачког тела. Дакле уопште. Али ради се о изразу непоштовања према Бриселу без преседана , и верујте мида то нећемо оставити тек тако.
Исланд планира референдум. Не каже када и чак не гарантује како ће се завршити. Референдум сматрам за исту бесмислицу као када петогодишњем детету поставите питање да ли жели да иде у школу. Шта мислите да ће одговорити? Рејкјавик и његова фашистичка влада су одлучили да објаве свету да уједињеној Европи окреће леђа. Они кажу да не желе “стране” рибарске бродове у својим територијалним водама, наводно страхују за преживљавање својих рибара. Зар не схватају да ће заједно са прописима и пуштањем риболоваца из других земаља, ЕУ створити такође и за локалне рибаре,систем дотација?

Пио сам са Штефаном дуго и створили смо стратегију како да Исланд приведемо к разуму. Њихов адут је седамдесатпетопроцентни извоз свог улова а наш ас је за промену царинска политика.И када Бјорк не стигне на време на концерт у једној од европских земаља, мислим да ће и господин Рагнар, арогантни председник исландске владе, схватити да је Брисел Европа и Европа Бриселу. .

Извор: http://protiproud.parlamentnilisty.cz/zdravi/1112-lek-na-krizi-i-zdravi-evropska-unie-v-noci-vypne-elektrinu-kdo-spi-nezlobi-a-proc-eu-dobre-vedela-ze-island-prileze-ke-krizku-tajne-dokumenty-hovori.htm

Превод са чешког: Димитрије Марковић, РЕЦИ НЕ ЕУ