Међународни дан жена и православље

абортус
Споменик Патријарху Павлу у Београду

Данас, 8. марта, велики број људи у Србији, прославиће Међународни дан жена. Тачније, прославиће га велики број људи широм света али се тиме нећемо бавити, нас интересује прослава овог празника код Срба, и у другим православним народима.
Међународни дан жена је заједно са разним другим световним, али и псеудохришћанским и јеретичким ”празницима”, део и производ онога што је Свети Владика Николај у књизи ”Кроз тамнички прозор” назвао ”језивом тамом туђинском са лепим именом и шареном одећом”.
То што није реч о изолованом случају, о само једном ”празнику” који нам је наметнут и који смо усвојили, већ их има више а сведоци смо да се у последње време њихов број увећава, само је додатни разлог за овај текст, тачније упозорење.
Осим Међународног дана жена (8.март), Празника рада (1. мај) и Нове године (31. децембра, током Божићног поста), све више се шири и слављење тзв. Дана заљубљених (14. фебруар) и Ноћи вештица (31. октобар).
Ако реч ”међународни”, из назива овог ”празника”, заменимо синонимом ”интернационални” код оних информисанијих и опрезнијих јавиће се сумња о могућој повезаности са неком од интернационалистичких идеологија. А сумња је, у овом случају, оправдана.
Међународни дан жена (International Women’s Day) је директно повезан са две идеологије, комунизмом и феминизмом, а посредно, на други начин, и са другим идеологијама (родна идеологија, идеологија хомосексуализма).
Што се тиче везе са комунизмом, она је позната свакоме ко зна историју овог ”празника”. Наиме, први ”Национални дан жена” обележила је Социјалистичка партија Америке, 28. фебруара 1908. године. На конгресу Социјалистичке интернационале у Копенхагену, 1910. године установљен је Дан жена као међународни празник. У почетку је у различитим земљама обележаван различитих датума да би тек касније почело његово устаљено обележавање 8. марта. Од 1975. године су Међународни дан жена почеле да обележавају и Уједињене нације.
О вези између Међународног дана жена и феминизма, односно родне идеологије, се нескривено говори на званичној презентацији Уједињених нација. (1)
Веза Међународног дана жена са комунизмом и феминизмом је најочигледније изражена у личности Кларе Ајзнер, немачке политичарке, чланице Комунистичке партије Немачке и чланице извршног комитета Комунистичке интернационале (Коминтерна) и феминисткиње (или, како то оне кажу користећи ”родно осетљив језик” – ”боркиње за женска права”).

феминизам
Симбол Феминизма. Да ли вам делује познато?

Клара Ајзнер, која има велике заслуге за установљавање овог ”празника”, широј јавности је позната под презименом које је узела од немачког комунисте и револуционара руског порекла, Осипа Цеткина, са којим је живела у ванбрачној вези.
О њеним ставовима и циљевима за које се залагала довољно говори чињеница да је била комуниста и феминиста.
Иако је у организационом смислу у самом почетку био везан за комунизам, у идеолошком смислу је Међународни дан жена више везан за феминизам.
Последице комунизма смо већ видели, осетили и још увек осећамо, па нема потребе да пишем о њима док дрво феминизма код нас тек почиње да даје прве плодове. А плодови су му исте врсте као и плодови дрвета комунизма: ”Јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род. Јер се свако дрво по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере с купине. (Мт. 6, 43-44)
Подробније бављење феминистичком идеологијом би захтевало посебну обраду која превазилази оквире овог текста, па ћемо се ограничити само на неколико насумично изабраних информација.
Као основни циљ феминистичке идеологије најчешће се наводи, поједностављено речено, економска и политичка равноправност жена са мушкарцима. Међутим сазнања и досадашње искуство нам говоре да је њихов стварни, латентни циљ, нешто друго.
Оно за шта се феминисткиње стварно залажу јесте удаљавање (или, како оне кажу ”ослобађање”) жене од улоге супруге, мајке и домаћице, право на блуд (и то у најширем смислу: порнографија, рукоблудије, промискуитет или ”слободна љубав”, различите сексуалне перверзије, хомосексуални односи итд. (2)), право на чедоморство (тј. абортус) итд.

фемен3
”Беба на продају”, порука трудне феминисткиње

Управо док пишем ovaj текст на интернету се појавила фотографија натписа који су домаће феминисткиње поставиле на споменик блаженопочившем Патријарху Павлу у Београду, а на коме пише: ”Абортус је женско право”. Убиство нерођење деце је женско право.
Иако ће то значајно продужити овај текст, не могу а да на овом месту не наведем ”Беседу убијеног детета с убицом”, архимандрита Рафаила Карелина:
”Ја сам човек лишен људског имена. Ја сам дете, које нема родитеља. Смрт ме је уграбила пре него што сам се родио. Из мрака сам прешао у мрак не угледавши светлост. Па ипак, обраћам ти се речју «мајко» – оној која ме је носила у својој утроби, а затим бацила на коштуњаве руке смрти као да ме је прелазећи реку бацила посред потока. Желим да ти кажем да сам те волео и пре свог рођења, за које се показало да је смрт. У часу кад су се гвоздене канџе приближиле мом телу ја сам немо повикао: «Мама, спаси ме!» Кад су се упиле у моје тело као зуби грабљивице, ја повиках: «Мамице, не убијај ме, мамице, поштеди ме,» међутим све је било узалуд и мајчина утроба је за мене постала губилиште. Мајко, зашто си ме убила? Вероватно ниси знала како сам те волео кад сам био једно тело с тобом. Хтео сам да загрлим својим рукама твој врат, али их је џелат одсекао. Хтео сам да се привијем уз твоје груди својим срцем, али га је проболо гвожђе. Хтео сам да ме носиш на својим рукама, али ти си ме бацила у хладноћу вечне ноћи. Деца се стављају у колевку, а моје тело, рашчеречено на делове, бачено је у корпу, у којој су били крвави завоји и отпаци који труле. Нико није плакао над мојим телом, нико га није ставио у ковчег. Мртвачки ковчег су ми били зуби пацова који копају по депонији. Мајка изговара молитве над својим уснулим дететом, а ко ће ме овде наћи и пригрлити? А ја се чак плашим да кажем и реч «мајка» кад се сетим канџи, које су кидале моје тело и кад је у том тренутку тело мајке за мене постало тело хладне змије. Постоје две свете речи, Бог и мајка. Бог ме није оставио Својом милошћу, али Га моје очи, непросвећене крштењем, не виде, а другу свету реч – мајка, сам изгубио, испоставило се да ти је моја љубав није потребна. Дете у тренутку опасности виче «мама». Док је мајка жива човек није усамљен, он није напуштен, зна да се срце мајке неће окренути од њега, чак и ако цео свет устане против њега, да ће га мајка загрејати својом љубављу. Ја сам сироче поред живе мајке. Она ме је бацила у ноћ вечности, чак ни не погледавши у моје лице. Она ме је без кривице осудила на погубљење, без суда ме је предала смрти. Међутим, она је несрећнија од мене. Док је бодеж убице секао моје тело убио је њено срце и она изгубивши своје срце не зна за то. Не само да си ме лишила земаљског живота, лишила си ме Цркве. Налазим се поред њене ограде, али не у њој. Видим светлост, која зрачи из ње, али не могу да уђем у њу. Зато, мајко, ниси постала убица само мог тела, већ и моје душе. Не заборави, мајко, да се у убиству невиног понавља суд над Христом. Јуда је продао Невину Душу за 30 сребрњака. Продала си ме за право да будеш слободна од свог сопственог детета и сама си платила за моју смрт. Поступила си као Јуда. Кајафа је осудио Невиног. Он је рекао да је боље да погине један човек него цео народ. А ти си решила да је боље да умре твоје невино дете, наводно ради добробити твоје породице, као да ја нисам твоје дете. Христос је разапет на Крсту, а ти си мене осудила на распеће. Сад иако не видим Лице Божије, ипак знам да Он жели да се сви спасу. Ниси чула моје речи кад сам викао од ужаса у твојој утроби: «Мама, поштеди ме,» макар сад чуј друге речи: «Мајко, поштеди себе, поштеди своју душу, омиј је сузама покајања,» а ако будеш имала друго дете, пружи му ону љубав, коју је требало да даш мени, нека оно осети топлину мајчиних руку, нека чује молитву изнад своје колевке. Просвети га крштењем да не би отишло на онај свет слепо као ја. Да би, ако умре у детињству чуло над својим кочвегом песме Цркве, а на небу анђеоско појање – оно чега си лишила мене. Па ипак, у овом животу нисам лишен одсјаја Христове светлости, која допире макар издалека, и у зрацима ове светлости, волим те, моја несрећна мајко.”

abortus
Абортус

Да споменик Патријарху Павлу није случајно изабран довољно говоре фотографије у прилогу овог текста. Једна је из Београда (у позадини се види храм Светог Саве) а остале из других крајева Европе и света. Оне уједно више од речи говоре о односу феминистичке идеологије према вери.
Оно што треба напоменути јесте да је феминизам идеолошки и организационо повезан и са родном идеологијом и идеологијом хомосексуализма.
Део феминисткиња су лезбејке, попут нпр. Џудит Батлер једне од њихових важнијих теоретичарки.
Имајући ово у виду лакше је разумети њихову повезаност са идеологијом хомосексуализма и залагање за права хомосексуалаца, као и залагање за ”право на лезбијско материнство”.
Лезбејка Маша Гесен по занимању новинар, писац и бивши директор руског издања „Радио Слобода“ каже да је ”сврха…не борба за добијање једнакости у друштву, лезбо и геј популације, већ је позадина свега, циљ, који тражи: пуну демонтажу породице! „Овде се не ради о правима хомосексуалаца на брак, већ о томе, да институцију и брак, као такав, односно породицу, треба – демонтирати! Породица не треба даље постојати у класичном облику.” … ”Да би илустровала потребу елиминисања породице, она је као пример навела своју „породицу“, где троје деце, имају петоро одраслих родитеља, који их гаје и подижу … Према њеним прорачунима, „петоро родитеља су подељени у две групе од по три“. ” (3)
Уместо улоге супруге, мајке и домаћице феминисткиње женама покушавају да представе (и наметну) улогу радника као нешто боље и напредније. Инсистирање притом на руководећим и другим важним положајима има за циљ само то да мамац за жене буде примамљивији.
Из овога можемо да закључимо и који су то разлози због којих феминизам ужива политичку подршку:
1) инсистирање феминисткиња на удаљавању жена од улоге супруге и мајке је препознато као погодно средство и користан део популационе политике у циљу смањења наталитета (због наводне пренасељености планете),
2) запошљавањем жена се решавају проблеми са недостатком радне снаге и уједно повећава број потенцијалних потрошача.
Из речи Маше Гесен можемо да изведемо закључак о трећем разлогу:
3) Divide et impera – подели па владај примењен на микро нивоу, односно на равни породице. Као што је лакше манипулисати мањим државама него већим, тако је исто лакше манипулисати појединцима, лишеним љубави и подршке породице.
Због тога се толико говори о насиљу у породици (иако истраживања показују да га мушкарци трпе у истој мери као и жене, а нека истраживања чак показују да га више трпе мушкарци) и оснивају тзв. ”сигурне куће”, да би се супруга и мајка лакше одлучила да напусти породицу.
Једна од познатијих феминистичких организација код нас је ”Жене у црном”. Њихове активности су нам добро познате, а колико имају везе са правима жена процените сами.

femen kijev
Феминисткиње у Кијеву секу крст

Да ли је феминистичким организацијама заиста циљ борба за права (свих) жена или остваривање њихових идеолошких циљева који подржава занемарљиви број њих (који отприлике одговара броју чланова ових организација), и који само њима и одговара, можемо лако да закључимо посматрјући критички догађаје око себе:
Да ли се нека феминистичка организација огласила када је у питању нпр. покушај прислног исељења болесне старице из његог стана у Београду пре неколико дана? Да ли се нека феминистичка организација огласила поводом недавног хапшења и затварања мајке шесторо деце? Да ли је неко од њих био на сахрани баке Наде, једне од последњих српских старица у Ђаковици? Да ли су их можда некада пре тога посетиле? Да ли су посетиле Наташу из села Брежаник код Пећи, једину српкињу у том селу, која непрестано трпи насиље Шиптара? Да ли су помогле некој самохраној мајци у централној Србији или било којој од српских земаља, која је у тешком материјалном положају и којој је потребна помоћ? И тако даље. Одговор на сва ова питања је негативан, наравно.
Да ли у православљу постоји неки празник посвећен женама, који могу да славе уместо 8. марта? Постоји их много, почев од празника посвећених Пресветој Богородци (Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина, Ваведење, Благовести, Сретење, Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина итд.), преко празника Светих жена Мироносица и Материца, до празника великог броја светих жена (Марије Магдалине, Марије Египћанке, Свете великомученице Екатерине, Светих Мученица Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије, Свете Марине (Огњена Марија), Свете Петке Епиватске и бројних других, закључно са Светом мученицам Босиљком Рајичић).
Какво поштовање у Цркви уживају свете жене, свакако најбоље показују примери Пресвете Богородице (”Часнију од Херувима и славнију неупоредиво од Серафима, Тебе што Бога Реч непорочно роди, ваистину Богородицу величамо.”) и Свете Петке.
Али, све оне су биле сушта супротност ономе за шта се залажу феминисткиње: биле су или девственице, или супруге и мајке.
Ако су биле супруге онда су се одликовале љубављу и верношћу мужу не само током живота (нпр. Свети Петар и Февронија) него и после мужевљеве смрти (нпр. Света Ксенија Петроградска).
Оно што је заједничко за све њих, па биле девственице или супруге и мајке, јесте да су љубиле Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим. (Лк. 10,27)
Како се Црква односи према правима жене? О једнакости (равноправности) свих људи пред Господом, говори нам Свети Апостол Павле у Посланици Галатима: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, НЕМА ВИШЕ МУШКОГ НИ ЖЕНСКОГ, јер сте ви ви један (човјек) у Христу Исусу“ (Гал, 3, 28)
У „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве” се о претходно реченом каже:
”Разлика међу половима је посебан дар Творца људима које је Он створио. И створи Бог човека по обличју Својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Будући да су мушкарац и жена У ЈЕДНАКОЈ МЕРИ носиоци лика Божијег и људског достојанства, они су створени ради њиховог целовитог сједињења у љубави: Зато ће оставити човек оца својега и матер своју и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24). Супружански савез, који је Господ благословио, оваплоћује првобитну вољу Господњу о творевини и постаје средство продужетка и умножавања људског рода: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом(1. Мојс. 1; 28). Особености полова не своде се само на разлике у телесној грађи. Мушкарац и жена појављују се као два начина постојања у једној људској природи. Њима је неопходно општење и узајамно допуњавање.“
Циљ православне жене није пролазна ”каријера” тј. посао и напредовање у послу него спасење и живот вечни. А за постоје два пута: монашки или брачни.
Истовремено, овде видимо и разлику између феминизма и православља у односу на рађање. Док феминисткиње траже право за чедоморство, циљ сједињења мушкарца и жене који живе по заповестима Јеванђеља јесте рађање деце.
И док феминисткиње отварају ”сигурне куће” како би лакше разручиле породице, Руска Православна Црква ће нпр. већ у 2019. год. имати ”13 нових сигурних кућа за мајке и 57 нових центара за заштиту материнства, осим тога 72 пројекта могу проширити већ постојећу активност у смеру заштите живота и превенције абортуса.” (4)
У вези Међународног дана жена ваља још рећи да увек пада на празник Првог и другог обретења главе Светог Јована Крститеља. Из његовог житија (5) видимо како је пострадао и колико понашање оних који су га погубили (блуд, ”слободна љубав”) има везе са феминизмом, и на тај начин са Међународним даном жена.
”Пострада овај светитељ за време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата Филипа и узе његову жену. Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка. Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од тела.”
Према томе, свако мора да начини избор: Међународни дан жена или Обретење главе Светог Јована Крститеља. Не може се славити и једно и друго, прво искључује друго ”јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом?” (2. Кор. 6, 14).
За крај ћу још цитирати речи Светог Владике Николаја, са којима сам и почео:
”Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.”

Димитрије Марковић

1) http://www.un.org/en/events/womensday/history.shtml
2) Seksualnost, Izdaje ANIMA Centar za žensko i mirovno obrazovanje, Štampa BIRO KONTO Herceg Novi Januar, 2006. godine (у питању је књига у којој се, између осталог, дају упутства за вршење различитих сексуалних перверзија, напомена Д.Марковић)
3) http://srbin.info/2013/09/23/nas-krajnji-cilj1-je-razaranje-i-unistenje-porodice/
4) http://www.pravoslavie.ru/srpska/117756.htm
5) Свети Николај Велимировић, Пролог, 11. септембар / 29. август 2018. године

A topless activist from women's rights group Femen protests outside a "Barbie Dreamhouse" of Mattel's Barbie dolls in Berlin /
Феминисткиње спаљују крст у Немачкој.
Advertisements

Разговор са америчким психијатром др Робертом Спицером који потврђује да је хомосексуализам ментални поремећај

У целости преносимо разговор са чувеним америчким психијатром др Робертом Спицером објављеном у часопису за содомите Journal of Gay & Lesbian Mental Health фебруара 2003. године, а на крају разговора дајемо наш кратак коментар.

Спицер
др Роберт Л. Спицер

Journal of Gay & Lesbian Mental Health· фебруар 2003
Разговор са др Робертом Спицером
аутор: др Jack Drescher, Медицински факултет у Њујорку

Journal of Gay & Lesbian Mental Health објављује серију биографских разговора са психијатрима и другим стручњацима за ментално здравље који су дали важан допринос ставовима психијатрије о геј и лезбејским пацијентима, и у погледу унапређења живота геј и лезбејских терапеута. Др Роберт Л. Спицер је имао дубок утицај на оба групе. Као млади члан Комитета за номенклатуру Америчке асоцијације психијатара (АПА) др Спицер је помогао у будном мотрењу на процес који је водио уклањању дијагнозе хомосексуалности из Дијагностичког и статистичког приручника (DSM), 1973. године .
Др. Спицер је професор психијатрије Универзитета Колумбија, и руководилац одељења биометријских истраживања на државном Институту за психијатрију у Њујорку. Стекао је национално и међународно признање као ауторитет у психијатријској процени и класификацији менталних поремећаја. Аутор је више од две стотине осамдесет чланака о психијатријској процени и дијагностици.
1974. године, Америчкa асоцијација психијатaрa наименовалa је др Спицера да председава Раднoм групoм за номенклатуру и статистику, и у том својству он је преузео водећу улогу у развоју DSM III , објављеног 1980, који је постао ауторитативна класификација менталних поремећаја за стручњаке из области менталног здравља, не само у овој земљи, већ и на међународном нивоу.
1983. године, др Спицер је именован за председавање Радном групом Америчке асоцијације психијатара за ревизију DSM III, и координирао је тим напорима, што је резултирало у објављивању DSM-III-R, у пролеће 1987. Био је активан у развоју DSM-IV, као специјални саветник Радне групе Aмеричке асоцијације психијатара за DSM-IV.
Др Спицер је добио бројна признања од својих колега из професије. Међу њима је награда Америчке асоцијације психијатара Adolf Meyer Award из 1987. за ”изванредан допринос науци и пракси психијатрије”. 1994. године је од Америчке асоцијације психијатара добио Награду за психијатријска истраживања, за његов допринос психијатријској процени и дијагностици. Године 2000. добитник је медаље Thomas William Salmon од стране Њујоршке медицинске академије за “изузетан допринос психијатрији” .
Др. Спицер је био пионир у развоју неколико широко прихваћених процедура у дијагностичкој процени, укључујући и критеријуме за дијагностику у истраживању, Листе афективних поремећаја и шизофреније (SADS), и Структурисани клинички интервју за DSM-IV (SCID). Његови најновији истраживачки напори били су у развоју PRIME-MD , широко коришћеног инструмента дизајнираног да помогне лекарима и истраживачима у препознавању и дијагнози менталних поремећаја у примарној заштити.
JGLP: Одакле сте и како сте одлучили да постанете психијатар?
Др. Спицер: Одрастао сам на Manhetn-у. Заправо сам рођен у White Plains-у и живео у Scarsdale-у до 2 године живота, а онда на Manhetn-у док нисам кренуо на факултет у Cornell. Одрастао сам 30-их и 40-их, а моја мајка је била велики љубитељ психоанализе. Била је нека врста хроничног ванболничког пацијента психоанализе. Заправо, један од њених терапеута је био Judd Marmor пре него што се преселио из Њујорка у Лос Анђелес. Заправо, када сам повремено сретао Judd-а Marmor-а на годишњим састанцима APA, имао је обичај да пита “Како је твоја мама?”.
Дакле, идеја да постанем психоаналитичар изгледала је природно као оно што сам желео да будем. Зато сам отишао у медицинску школу. Постојао је врло кратак период када сам размишљао о интерној медицини, али сам одувек прилично желео да будем психијатар, а посебно психоаналитичар. Завршио сам основне студије психологије на Cornell-у а онда отишао на Медицински факултет Њујоршког универзитета. Био сам на стажирању у болници Montefior где су вам дозвољавали да будете четири до шест недеља било где, и ја сам изабрао да будем на Институту за психијатрију (PI). Мислим из тог разлога, и зато што сам објавио неке чланке као студент медицине, примљен сам у PI за стално 1958. године, и од тада сам стварно био тамо. Нико ми није понудио добар посао, па сам остао тамо (смех). Дакле, тако сам ушао у психијатрију.
JGLP: Када сте одлучили да будете психијатар и прошли психијатријску обуку, ко су били најутицајнији људи у развоју вашег мишљења као психијатра и психоаналитичара?
Др. Спицер: Био сам на својој другој години стажа на Колумбији када сам постао полазник у Колумбијином Психоаналитичком центру – променили су му име у међувремену. Почео сам са Abraham-ом Kardiner-ом као мојим аналитичаром. Изабрао сам га зато што сам осећао да ми је заиста потребан неко ко је искусан, уколико сах желео да направим неке фундаменталне промене. То није успело, па сам прешао код Arnold-а Cooper-а , који је у то време имао велики утицај на моје размишљање. Надзирао је мој рад и видео сам да је имао прилично другачији приступ у лечењу пацијената него сви остали моји аналитички наставници. Још једна особа која је била утицајна био је Will Gaylin. То су били велики учитељи за мене у то доба. Rado је био при крају кад сам дошао тамо. Rado више није био директор центра када сам дошао тамо.
JGLP : Нисте имали никакав контакт са њим.
Др Спицер: Нисам. Мислим да је одржао једно или два предавања, али био је већ при крају.
JGLP: Да ли сте завршили своју аналитичку обуку?
Др. Спицер: Ја, заправо, само што нисам дипломирао у Колумбијином психоаналитичком центру.
JGLP: Како то да сте наставили са истраживањем, а не каријеру у психоанализи?
Др. Спитзер: Када је почео мој специјалистички стаж , мислио сам да ћу радити обоје, клинички рад и истраживање. Истраживање које ме је занимало било је евалуација лечења. То ме је стварно привукло. Лепа ствар у вези Института за психијатрију у оно време је била та да су имали просторију за ручак у којој су запослени и стажисти јели са старијим истраживачима. Имали су чак и лепе столове са столњацима и сребрни прибор. Тамо сам постао пријатељ са Joe-ом Zubin-ом, који је био на челу Одељења за биометријско истраживање. Када сам завршио свој стаж, започео сам дружење с њим, и то ме је увело у оцењивачке скале, и стандардизоване листе интервјуа.
Али у то време нисам био толико заинтересован за дијагностику, тако да сам ушао у дијагностику – опет са неким кога сам срео на ручку. Један од људи који су ручали у PI је био Ernie Gruenberg, познати психијатријски епидемиолог. Ово је било 1968. године и био сам сарадник истраживач у Одељењу биометријских истраживања Joe-а Zubin-а неколико година. Једног дана на ручку Gruenberg је рекао: “Ја председавам комисијом која развија DSM-II . Скоро смо готови. Био би ми од користи неко ко може да прави белешке и можда изврши мало уређивања. Да ли бисте били заинтересовани?” Рекао сам “Да ли се то плаћа?” Рекао је: “Не”. Брзо сам донео одлуку. Рекао сам: “Добро, то није ни важно.” Као резултат тога, придружио сам се његовој комисији и помогао у уређивању DSM-II. Ту је и мали увод у DSM-II који сам написао. Тако сам у APA ушао у посао са DSM. Тада, када је DSM-II био завршен, радна група за номенклатуру је одржала састанак. Нису се сусретали између издања све до DSM-III . Али у то време, између првог и другог издања, Радна група за номенклатуру се састајала једном или два пута годишње. Не би имали пуно посла, али би се састали. Оно што су углавном радили је било одговарање на писма службеника из картотеке који су постављали питања попут “Како да кодирам менталну ретардацију са психозом?” Тако сам се придружио Радној групи након што је DSM-II био завршен 1968 године. Неколико година касније сам се укључио у контроверзе око хомосексуалности и тако сам постао познат људима попут Judd-а Marmor-а. Као резултат тога, 1974 године постављен сам за председавајућег комисије која је развила DSM-III.
JGLP: Шта се десило око контроверзе хомосексуалности?
Др Спицер: Па, прво, скоро сви који су били обучавани тих година узели су здраво за готово да хомосексуалност није била само болест, већ је то била и врло озбиљна болест. Сматрана је не само за болест сексуалног функционисања, него стварно распрострањен поремећај личности. Психоаналитичари на Колумбији су имали посебно интересовање за ово подручје због Rado-а , претпостављам, и неки од тих људи тамо су написали неколико чланака о лечењу хомосексуалности. Lionel Ovesey је писао о лечењу хомосексуалности и такође учио да се хомосексуалност мора разликовати од псеудохомесексуалности – страх да је пасивни хетеросексуалац ​​можда хомосексуалац. Тако да је то био начин на који сам и ја видео ствари.
Онда, претпостављам да је то било негде око 1972. године, разочарао сам се са психоанализом. Радио сам неки клинички посао као аналитичар, али никада се стварно нисам осећао много угодно радећи то. Постао сам заинтересован за многе различите врсте неаналитичке психотерапија. Тада сам био веома заинтересован за бихејвиоралну терапију. Био је састанак Асоцијације за унапређење бихејвиоралне терапије, и имали су симпозијум о лечењу хомосексуалности. Позвали су неког јадног момка из Лондона да дође све до Њујорка да одржи говор. И тако, ја сам на том симпозијуму, и једно 10 минута после, група геј активиста почиње да устаје. Не сећам се тачно шта су рекли, али у суштини оно што су рекли је: “Овај скуп се мора прекинути! Не можемо да издржимо више. Правите од нас патолошке случајеве!” Председавајући симпозијума је покушао да их заустави, али је на крају рекао: “У реду, скуп је завршен.” Јадни момак из Лондона није ни стигао да изнесе свој материјал (смеје се).
Осећао сам да је ово прилично грозно, прекинути скуп. Отишао сам код једног од момака који су демонстрирали, Ron-а Gold-а, и представио се. Испоставило се да имамо заједничког пријатеља, али то тада нисам знао. Рекао сам му да заиста мислим да је прекидање скупа било прилично непријатно . Почели смо разговор и некако смо дошли до тога да сам био у Радној групи APA за номенклатуру и Статистику. Рекао је: “Уу!, да ли би моја група могла да разговара са вашом групом?” Тако да сам помислио, “Ее! то је занимљива идеја.” И тако, вратио сам се у комисију. Председник те комисије био је Henry Brill , управник државне болнице. Рекао сам да постоји та група која би хтела да се сретне са нама. Наравно, у то вријеме био је пуно узбуђења у психијатрији. Гејеви су говорили како су им страшне ствари биле учињене патологизацијом хомосексуалност од стране психијатрије. Идеја да ту има неких контроверзи није била нова. Brill је рекао: “У реду, да се сретнемо с њима и видимо шта ће се десити”. Уговорили смо састанак. Нисам сигуран колико их је дошло. Разговарао сам са Charles-ом Silverstein-ом који се тога боље сећа него ја, пошто је био на састанку.
Дакле, ова група је дошла и изнела своје, где су у суштини рекли да за ову дијагнозу нема научне основе; да су хомосексуалцима учињене страшне ствари. Нисам сигуран да ли су то експлицитно рекли, али имплицитна је била идеја да је једини начин да гејеви превазиђу дискриминацију у грађанским правима, ако психијатрија потврди да хомосексуалност није ментална болест. И тако, напустили су састанак. Не знам како су осећали да је прошла њихова презентација, али када су отишли Brill се окренуо ка мени и рекао: “У реду Бобе, ви сте нас умешали у ово. Шта ћемо сада да радимо?” Тако да сам дошао на идеју “хајде да одржимо симпозијум “. Организовао сам симпозијум на годишњем састанку APA те 1973. године, који је одржан на Хавајима. Ако се добро сећам ко је био на симпозијуму, били су Robert Stoller, Richard Green, Judd Marmor, Ron Gold, Irving Bieber, и Charles Socarides.
Током неколико месеци пре овог симпозијума, почео сам да имам више контаката са и Ron-ом Gold-ом и другим његовим колегама. То је заиста био први пут да сам имао било какав лични контакт са људима – иако сам сигуран да сам имао контакт, а да то нисам знао – који су били отворено хомосексуалци. Било је то сасвим другачије искуство за мене јер су постали хумани свет. Почео сам да размишљам, шта може да се уради с овим? Претпостављам да су моје емоције почивале на саосећању, желео сам да будем од помоћи. Истовремено желећи да учиним оно што и научно има смисла. Дакле, мој поглед је почео да се мења у равни основних претпоставки. Сад, колико од тога је резултат истинске научне логике? Волео бих да мислим да један део јесте. Али сигурно је велики део тога било само осећање да су они били у праву! Да, уколико имају да буду успешни у превазилажењу дискриминације, ово је очигледно било нешто што је морало да се промени.
Почео сам да размишљам: “Да ли је било неког начина да се реши оно што је деловало као тотално некомпатибилне тачке гледишта?”С једне стране, постојало је традиционално гледиште да јехомосексуалност болест, озбиљна болест, која треба да се лечи. Са друге стране, стајао је аргумент да је то само нормална варијација. Волим да мислим да сам касније, кад сам радио на DSM-III , био јако добар у некој врсти нозолошке дипломатије, другим речима, размишљању о компромисима који би могли да помере и реше контроверзу. Почео сам да размишљам: “У реду, психијатрија никада није дефинисала менталне поремећаје “, и то је сада јасно било спорно питање. Наравно, у општој медицини не постоји прихваћена дефиниција, али општа медицина заиста и не осећа потребу да је има. Али јасно је да, ако ћете имати неке људе који кажу да хомосексуалност није ментални поремећај, у реду, па онда шта је то ментални поремећај?
Да одговорим на то питање, рекао сам себи: “Па, зашто не погледаш DSM-II, погледај све те различите поремећаје и упитај себе да ли постоји нешто што се интуитивно истиче – нешто што све ове дијагнозе имају заједничко? ” Док сам то радио, наравно, размишљам у позадини: ”Има ли нешто заједничко за све поремећаје, за шта могу аргументовано да кажем да се не односи на хомосексуалност?”. Па, оно што је изгледало да надугачко и нашироко сви деле, било је то што људи који су имали ова стања обично нису били срећни због тога. Осећали су патњу, или ако нису осећали патњу, на неки начин је то стање утицало на њихово свеукупно функционисање. Оно што је било јасно било је то да, тамо где се обично мислило да је сваки хомосексуалац ​​незадовољан својим стањем, уколико прихватите шта су активисти рекли јасно је да има хомосексуалаца који нису патили због тога. Уместо тога, они су могли бити узнемирени због тога како су људи реаговали на то што су они геј.
Закључио сам да је решење да се тврди да ментални поремећај мора да буде повезан са патњом или општим поремећајем. Разлог зашто сам рекао “општим” јесте, да сте сигурно могли тврдити да хомосексуалци не могу да функционишу хетеросексуално. Наравно, гејеви кажу: “Па, хетеросексуалци не могу да функционишу хомосексуално”. Па сам рекао” Али, то није само функционисање, већ генерализовано функционисање” и то је било у време када је било неколико студија које показују да ако упоредите општу психопатологију међу гејевима који нису пацијенти, у њиховој средини, и онима који нису геј, није било много разлика. Ту је такође била и Hooker-ова студија која не показује разлику бар када је реч о очигледној психопатологији.
Дакле, на основу тога, неко би могао да каже: “Да, било је нових научних открића о хомосексуалцима и ево је дефиниција менталних поремећаја која има неки смисао; и на основу тога, хомосексуалност не би требало да буде у DSM-II.”
Када је DSM-II изашао 1968, није било говора о DSM-III. Оно о чему смо 1973. заправо говорили било је узастопно штампање DSM-II . Увек када је дошло до тога да остану без примерака, штампали су довољно да трају још шест месеци или слично. Питање је заиста било “Да ли треба следеће издање DSM-II да садржи хомосексуалност?”. По мојој процени политичке ситуације, није било изгледа да ће чланство или APA подржати потпуно уклањање ове категорије.
Постојало је и цело питање: “Можете ли да лечите хомосексуалност? Да ли би требало? Је ли то ефективно?”. Веровао сам у свој разум, иако хомосексуалност можда није болест или ментални поремећај, ако неко ко је хомосексуалац жели су да се лечи, морало би да буде начина да се тој особи да нека врста дијагностичке ознаке. Дошао сам на идеју “поремећаја сексуалне оријентације”. Део тога је био политички; знао сам да нема изгледа да хомосексуалност буде потпуно уклоњена из DSM-II , али уколико имате категорију где можете да кажете “У реду, за хомосексуалца који је незадовољан, можете то и даље лечити, и то је поремећај- поремећај сексуалне оријентације.”. Са тим предлогом, Комисија за номенклатуру, ова врло мала група, одобрила је уклањање хомосексуалности и њену замену са поремећајем сексуалне оријентације. Предлог је прошао кроз неколико корака: Савет за истраживања и развој, којима је наша комисија одговорила, Скупштини обласних огранака APA, и на крају,референтни одбор. Тај одбор га је проследио Управном одбору и они су гласали о томе. Не сећам се је ли била једногласна одлука, али мислим да можда јесте.
У сваком случају, одобрен је. Затим, као што многи знају, група која се овоме противила укључила је Socarides-а, Bieber-а и колеге. Они су организовали петицију јер је тада Устав APA имао одредбу по којој, уколико би могли сакупити 200 чланова да потпишу ову петицију, могли бисте да гласате о било чему што желите. Они су након тога променили тај закон (смех); они не желе да се то понови. Дакле, ова група је покренула референдум да се поништи одлука Управног одбора . Уследило је неколико месеци током којих је трајала узаврела дебата и слање писама, и постао сам коловођа групе, износећи аргументе да се не дозволи да овај референдум поништи одлуку Управног одбора. Радио сам са геј групом и у једном тренутку смо имали слање поште које су помогли финансирањем. Чланство је гласало, и мислим да је било нешто око 60 процената за и 40 одсто против. Сада сам сигуран да, да је гласање било о хомосексуалности, да се избаци или задржи, без компромисне категорије, нема говора да би прошло. Дакле, у ретроспективи, мислим да је моја стратегија била веома успешна.
Сада, оно што мислим да морам да кажем је како се сада осећам по питању две ствари: постоји обоје, и одлука и логика дефиниције менталних поремећаја. Као прво, што се тиче дефиниције менталних поремећаја, доста сам о томе размишљао током последњих тридесет година. Многи други људи су посветили своје размишљање томе, и ја сада сигурно не бих бранио моју дефиницију из 1973. године, јер мислим да је то сасвим неадекватно. Њена неадекватност је уствари изнета у то време од стране групе која се противила уклањању хомосексуалности из DSM-II . Bieber је рекао: “Добро, шта то значи, избацићеш све парафилије? “. Јер, очигледно неке од њих нису нужно повезане са патњом или поремећајем. У то време стварно нисам имао одговор на то. Заправо, била је дебата коју сам имао са Bieber-ом, која је објављена у NewYorkTimes-у. Изашла је само неколико дана након одлуке из 1973. године. Дебату смо водили о дефиницији. Морам рећи у ретроспективи, мислим да бих сада имао тешкоћа са неким његовим аргументима. Јер, на пример, недавно је дошло до потеза да се промене критеријуми за педофилију, на темељу тога да уколико не узрокују патњу или општи поремећај у функционисању, то онда није поремећај. Па, мислим да је педофилија поремећај било да вам изазива патњу или не. Дакле, у смислу дефиниције из 1973. године не бих је бранио, али мислим да нема ничег погрешног у размишљању, тридесет година касније, да су ствари мало компликованије од онога што смо првобитно мислили. Што се тиче саме одлуке из ’73, сигурно мислим да има више људи којима се помогло него што их је повређено. Поносан сам што сам учествовао у томе.
JGLP: Пређите на недавне догађаје у којима се поново налазите у контроверзи око хомосексуалности.
Др. Спицер: (Смеје се) Који скорашњи догађаји?
JGLP: Како сте се заинтересовали за питање сексуалне конверзије или, како ви то зовете терапију “сексуалне преоријентације”?
Др. Спицер: Смешно је, јер на неки начин постоје интересантне паралеле. Ја сам ушао у првобитну контроверзу из 1973. године јер сам био на том скупу где сам почео да разговарам са људима који су га прекинули. 1999. године одржан је протест на годишњем састанку APA од стране неких бивших геј група. Не знам тачно које групе, али у суштини религиозне бивше геј групе. Можда су имали око тридесет или четрдесет људи који су марширали испред Конгресног центра, са транспарентима који кажу ствари попут: “Хомосексуалност се може променити, APA ради страшне ствари њеним декласификовањем.” Почео сам да разговарам са једним од тих момака, и покушао је да ми објасни како се променио. И, признајем, у мени постоји нешто што увек тражи невоље, или нешто да изазовем општеприхваћена веровања. После разговора с њим – а само је причао о себи, не сећам се тачно шта је рекао – добио сам идеју: “Е, да ли стварно може бити да можда има неких гејева који могу да се промене?” Шта сам пре тридесет година мислио о лечењу хомосексуалности? Покушавам да се сетим какав је био мој став о могућности промене? Постоји једна стварна чињеница која каже нешто о мом ставу у оно време. Било је то вероватно у касним 70-им или раним 80-им. Geraldo Riverа је снимио телевизијску емисију на тему да ли хомосексуалци могу да се исправе. Сећам се да је Socarides био тамо. Телевизијски продуцент је позвао Америчку асоцијацију психијатара. Питао је, кога би они могли да предложе да одговара Socarides-у ? Био сам природан избор. Сећам се да сам био у овом програму. Socarides је довео неколико његових бивших пацијената, а било је и религиозних бивших гејева. Ја сам изнео линију Америчке психијатрије, по којој су били само анегдотски извештаји промене, без праве студије случаја, и било је мало вероватно да је било ко могао да се промени.
У сваком случају, да се вратимо на 1999. годину, добио сам идеју: “Хм, добро, можда то није тако једноставно када је реч о промени сексуалне оријентације.” Наравно, конвенционално мишљење већ дуги низ година било је то да гејеви могу променити своје понашање, али они неће стварно променити своја осећања. Да код свих гејева који тврде да су се променили, оно што су стварно променили јесте то како они себе виде. Добро, овај момак и други тврде да је стварна промена осећања била могућа. Тако да сам добио идеју, “Како би било да имамо дебату о овоме?” Тако сам предложио симпозијум са собом као председавајућим и са по двоје људи са обе стране.
Око шест недеља пре него што је симпозијум имао да се одржи, геј страна се повукла. Marshall Forstein, који је требало да учествује у расправи, ми је написао да је одлучио да не учествује. Неколико месеци пре почетка симпозијума, пало ми је на памет да је оно што ће сви рећи јесте то да ми заправо немамо податке којим би одговорили на питање о могућности промене сексуалне оријентације. Тако да сам добио идеју “Можда бих могао да урадим студију.” Дакле, Forstein је написао: “Ја не учествујем из два разлога, због NARTH-а који то користи у политичке сврхе, а такође и због тога што очито не можете бити непристрасни модератор.” Тако сам му одговорио и рекао: “Нема проблема око мене као модератора, можемо наћи и некога другог. Одбор за Научни програм може наћи неког другог.” Не сећам се да ли ми је одговорио, мислим да јесте. Тако да сам разговарао са председавајућим Одбора за нучни програм , Rodrigo-ом Muñoz-ом, и рекао сам: “Слушајте, ови момци су се повукли из дебате. То није поштено, требало би да пустите и другу страну да се представи.” И он је у суштини рекао: ”Bob-е, како можеш то да урадиш својој каријери? Морате бити луди да то учините.” Није хтео да ми помогне, па се дебата никада није ни одржала. NARTH је, наравно, протествовао. Имали су конференцију за штампу на којој сам се појавио. За њих сам био крупна риба.
JGLP: Покренули су оглас на пуној страници у USA Today нападајући АПА.
Др. Спицер: Да, а др. Лаура спомиње “дебату које никада није било” и каже: “Шта мислите, ко се повукао из дебате?” То је то. И тако сам одлучио да урадим ову студију. Урадио сам је и то је цела историја.
JGLP: Није постојало само питање отказане расправе из 2000. године, већ и шта се догодило када сте представили своје прелиминарне налазе у Њу Орлеансу следеће године, на годишњем састанку АПА 2001. То је изазвало пажњу великог броја медија. Како осећате да је рађење овог истраживања утицало на вашу професионалну каријеру? Како је ово искуство утицало на вас лично ?
Др. Спицер: То је тешко питање. Драго ми је да сам урадио студију. Нисам у потпуности задовољан начином на који сам је написао и, знате, сада одлучујем како да одговорим на двадесет и пет рецензија о студији које ће се појавити у Archives of Sexual Behavior. Мислим да студија има вредност. Покушавам да мислим: “Зашто нисам могао да изнесем одмеренији приступ? “Мислим да је то делом због тога што је студија тако брзо постала политизована. Када сам први пут започео студију, без да сам имао било каквих података, било је таквог беса код мојих геј колега на мене, који ме је мислим укрутио, што је било несретно. Добио сам много порука мржње. Али, моја каријера? Знаш, имам седамдесет. Имао сам истакнуту каријеру (смех). Мислим, људи још увек причају са мном. Ти разговараш са мном, ручамо заједно. Жао ми је што је нисам написао на одмеренији начин.
JGLP: Да ли има нешто што бисте рекли, у тренутку смиреност, без да су вам леђа уза зид, онима који би рекли да сте пружили помоћ и утеху непријатељу?
Др. Спицер: Па, нема сумње у то. Мислим да постоји занимљиво, шта је то, етичко, филозофско питање? Пружио сам помоћ и утеху непријатељу. Претпостављам да је више људи повређено него што им се могло помоћи, али верујем у то да је Студија имала неку научну вредност. Шта радите у том случају? Мислим да студија пружа неке информације које имају вредност, а којих није било пре студије. Мислим да као научник имате право да проучавате оно што одлучите да је од научног интереса. Такође, никада не знате колико ћете људи да повредите или не.
Сада је једна од главних брига да ће Хришћанска десница користити студију за аргумент: “У реду, то показује да гејеви могу да се промене. Стога, хомосексуалност је стварно избор. Стога, они немају право на “посебна права”. Интересовало ме је како је Хришћанска десница користила ову студију, и раније смо ви и ја причали о томе. У случају Финске, била је студија директно коришћена да се каже: “Не треба да признамо геј грађанстве заједнице”. Тако да сам ту учинио најбоље што сам могао да не допустим да се моја студија користи на тај начин, и ти си помогао у томе. Ценим то. Колико видим, не видим исту ствар кда се дешава у Америци. Другим речима, у правним питањима као што су закони о содомији, не мислим да је Хришћанска десница, по мом сазнању, а ја мислим да бих знао за то, користила студију као подршку њиховој политичкој агенди. А да ли су је користили у општем смислу да подрже своје гледиште? Да ли су рекли: “Спицер, који има неки кредибилитет, показао је да гејеви могу да се промене?” Наравно да јесу! Нема сумње у то. Али више са посебном намером говорећи “У реду, ово показује директну везу, хомосексуалци могу да се промене, тако да не би требало да добију права која траже “, не мислим то су урадили.
JGLP: А с друге стране, шта бисте рекли људима na конзервативној религијској десници?
Др. Спитзер: Па, то је мало смешно. Они уживају у томе што кажу “Спицер је за геј брак, он је за гејеве у војсци, тако да он не може бити оптужен за пристрасност.” Мислим да они на неки начин уживају у томе.
JGLP: Какав би онда био ваш одговор њима?
Др. Спитзер: Колико видим, осим Финске, не видим како су они искористила моју студију. Нећу рећи: “Никада не би требало да помињете Спицерову студиј.”
JGLP: Шта бисте им рекли у вези са борбом против заштите права гејева и лезбејки?
Др. Спицер: Ја сам им јасно рекао да подржавам све те ствари, гејеве у војсци и грађанске заједнице. Знате, у мом чланку о мојој студији, једна од ствари за коју сам оптужен је одбацивање питања штете. Не мислим да је то фер. Мислим да се у чланку признаје да постоји забринутост због штете. Али то није оно чиме се моја студија бави.
JGLP: На чему сада радите?
Др. Спицер: (Смех) Претпостављам да радим на превазилажењу блокаде на писању мог одговора на двадесет пет коментара о мојој студији. (Смех) Од њих, већина је врло критична а у око десет се каже: “Неетичка, не би требало да буде објављена”, “Спицер је одустао од научне објективности “, знате. Ово је болно. Један од коментатора, Milton Wainberg, његов чланак има, не знам , двадесет коаутора. Претпостављам да је његова поента добра, шта је његова поента? То је као петиција да ме денунцирају. То је у реду.
JGLP: Да ли радите на неким другим истраживачким пројектима?
Др. Спицер: Друга истраживања? Постоји ли живот после овога? Радим студију ди- мензионалних система за процену личности, јер постоји пуно незадовољства са традиционалним категоријским приступом дијагнози личности. Психолози већ годинама говоре да димензионални системи имају више смисла али нико заправо није урадио студију да види да ли клиничари који користе димензионалне системе сматрају да су кориснији. Ја сам усред те студије, и забавно је. Постоји изворник за DSM који је изашао за свако издање: DSM-III, DSM-R, DSM-IV . Сада ће бити пратећи изворник где ћемо имати важне клиничаре који ће писати о томе како би они приступили лечењу 35 различитих дијагноза.
JGLP: И ви ћете бити један од оних који ће дискутовати на APA панелу 2003. у Сан Франциску где презентери расправљати о томе да уклоне неке друге DSM дијагнозе.
Др. Спицер: (смејуцка се) Парафилије и поремећај родног идентитета. Интересантно је, јер је дискусија о хомосексуалности отворајућа. Њихов аргумент је да ако хомосексуалност није поремећај, зашто би онда било шта повезано са сексом било поремећај? Морам да нађем неке добре разлоге за задржавање ових дијагноза. Ово је питање социјалног конструкционизма против есенцијализма. Ту је апел. Ови људи – трансродни, транссексуални – сви ови људи који су били страшно третирани, баш као гејеви. Дакле, ако имате било какве симпатије према овим људи, “Хајде да склонимо ове дијагнозе из ове крваве књиге.” Овај аргумент има неки интуитивни апел. Размишљао сам да почнем са мојом дискусијом питајући публику да гласају о томе колико њих се слажу, пре него што су чули мене, са претходним говорницима. Мислим да ће већина људи у тој публици бити наклоњена онима који говоре о уклањању ових дијагноза из DSM-а.

Лопез
”Јефтајеве ћерке”, књига др Роберта Оскара Лопеза

Коментар преводиоца:
Овај разговор је веома важан јер из њега можемо да изведемо неколико важних закључака.
Први, основни и најважнији закључак односи се на чињецу да је хомосексуализам, ипак, ментални поремећај.
На ово указује разлог брисања хомосексуализма из ДСМ-а (Дијагностичког и статистичког упутства о менталним поремећајима, енглески Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders или, скраћено DSM), 1973. године, а затим и из МКБ-а (Међународне класификације болести и сродних здравствених проблема) 1990. године. Наиме, разговор јасно показује да брисање хомосексуализма са списка менталних поремећаја није резултат научних истраживања и сазнања већ плод политичке одлуке. На ту чињеницу не утиче ни то што је мало вероватно да је Спицер изнео потуну истину о том процесу. Наиме, он као разлоге наводи искучиво унутрашње побуде не помињући ни једном речју да ли је било и неког политичког утицаја са стране, у било ком виду. Узимајући у обзир све оно што се дешава по том питању у свету последњих неколико деценија, са великом сигурночћу можемо да кажемо управо то – да је подстицај дошао са стране, а да је Спицер био само извршилац.

Како излечити хомосексуалност
Хрватско издање њиге ”Искорак из хомосексуалности”.

Осим тога, чињеницу да је хомосексуализам ипак ментални поремећај потврђује и истраживање које је спровео др Роберт Спицер, о коме се говори у разговору, а које је показало да је лечење хомосексуализма могуће. У међувремену су се појавила бројна сведочанства оних који су се излечили (и на српском језику) а своја искуства износе јавно како би помогли и другима, од којих је свакако најпознатији др Роберт Оскар Лопез. Када су у питању стручњаци са успехом у лечењу хомосексуалности ваља свакако поменути руског психијатра Јана Хенриковича Голанда (Ян Генрихович Голанд).

Голанд
Руски психијатар др Ян Генрихович Голанд, који има одличне резултате у лечењу хомосексуалаца

Вредан је пажње и начин на који је Спицер постао део комисије која ради на развоју ДСМ. Узимајући у обзир чињеницу да ДСМ непосредно или посредно (нпр. преко МКБ) има утицај на животе великог броја људи на глобалном нивоу (укључујући и нас у Србији) логично је и оправдано очекивати да приступање таквој комисији подразумева испуњавање одређених (строгих) критеријума. Из разговора сазнајемо да је Спицер постао део комисије тако што се случајно са једним од њених чланова срео током ручка и овај га је позвао да им се придружи. Као резултат тога, 1974 године постављен је за председника комисије која је развила DSM-III и одиграо кључну улогу у брисању хомосексуализма са списка менталних поремећаја.
Још једна запрепашћујућа чињеница коју сазнајемо из овог разговора, а која је веома важна када је брисање хомосексуализма са списка менталних поремећаја у питању, јесте да ”психијатрија никада није дефинисала менталне поремећаје”. Свети Оци православне Цркве не само да су пре много векова дали тачно одређење (дефиницију) душевних болести, него дају и подробну класификацију, објашњавају њихове узроке и начине лечења. О томе детаљно пишу нпр. митрополит Јеротеј Влахос у књизи ”Православна психотерапија: Наука Светих Отаца”, Жан-Клод Ларше у књизи ”Лечење духовних болести, Увод у аскетску традицију Православне цркве” итд.
И коначно, о питању које се директно тиче не само појединаца (хомосексуалаца) или људи који су са њима у додиру (породица, пријатељи итд.), него читавих народа и држава, Америча асоцијација психијатара је одлучила гласањем.
Када је реч о Цркви став према содомији је јасан.
У Старом завету читамо о хомосексуализму: ”Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих.” (Лев. 20, 13). Слично је и са осталим сексуалним перверзијама са којима се данас срећемо. Зоофилија: ”Ко би облежао живинче, да се погуби; убијте и живинче. И ако би жена легла под живинче, убиј и жену и живинче, нека погину, крв њихова на њих.”(Лев. 20, 15-16).

Инцест: ”Ко би спавао са женом сина свог, обоје да се погубе; учинише срамоту; крв њихова на њих”, (Лев. 20, 12).

О трансвеститима: “Жена да не носи мушкога одела нити човек да се облачи у женске хаљине, јер је гад пред Господом Богом твојим ко год тако чини” (5. Мојс. 22, 5). итд.

Свима нам је добро позната библијска прича о градовима Содому и Гомору које је Господ затро јер ”гријех је њихов грдан” (1. Мојс. 18, 22)

(На овом месту вреди подсетити да содомити често као позитиван пример наводе античку Спарту, због неговања хомосексуалних односа, али прећуткују оно најважније – да ни Спарта, попут Содома и Гомора више не постоји.)
У Новом завету се каже: ”Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници.” (1. Кор. 6,9). И тако даље.
Брак је могућ једино између мушкарца и жене. у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве” се каже: ”Разлика међу половима је посебан дар Творца људима које је Он створио. И створи Бог човека по обличју Својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Будући да су мушкарац и жена у једнакој мери носиоци лика Божијег и људског достојанства, они су створени ради њиховог целовитог сједињења у љубави: Зато ће оставити човек оца својега и матер своју и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24). Супружански савез, који је Господ благословио, оваплоћује првобитну вољу Господњу о творевини и постаје средство продужетка и умножавања људског рода: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом(1. Мојс. 1; 28). Особености полова не своде се само на разлике у телесној грађи. Мушкарац и жена појављују се као два начина постојања у једној људској природи. Њима је неопходно општење и узајамно допуњавање.“
Када је реч о хомосексуалцима, не можемо говорити о љубави. Нпр. Gaëtan Dugas, један од првих људи заражених Сидом, једно време широко познат као ”нулти пацијент” тврдио је да је имао полне (хомосексуалне) односе са преко 2.500 особа, односно са неколико стотина особа годишње. Нека каснија истраживања (нпр. Sex in America: A Definitive Survey, Robert T. Michael, John H. Gagnon, Edward O. Laumann, Gina Kolata) су потврдила да овакве (четвороцифрене) бројке нису претеривање када је реч о односима међу хомосексуалцима.

Превод и коментар:
Димитрије Марковић

https://www.researchgate.net/publication/318899900_An_interview_with_Robert_L_Spitzer_MD

Кад Прасе обуче свештеничку одежду: о Ненаду Илићу и моралном релативизму

Илић
Ненад Илић

Последњих неколико дана доста се писало о нереду у једном новосадском тржном центру, изазваног доласком Богдана Илића, познатијег као ”Бака Прасе”, по занимању ”јутјубера”.
Наиме, велики број деце је дошао у тржни центар како би га видео а Бака Прасе се, пошто је био изненађен присуством толиког броја обожавалаца, затворио у тоалет. У покушају да дођу до њега деца су вриштала, падала у несвест и правила штету, а све је било праћено препирком њихових родитеља, како пише ”Blic”. На крају је морала да интервенише полиција. (1).
”Јутјубери” су особе које су постале познате, као што и сам назив каже, захваљујући својим видео снимцима на YouTube-у (2).
О овоме се, сасвим сигурно, не би писало толико да отац Богдана Илића није познати свештеник Ненад Илић. Он је активан на друштвеној мрежи facebook и има велики број пратилаца, чему у великој мери и дугује своју популарност.
Један број људи је, како потврђује и сам Ненад Илић (3), био згрожен а, по мом мишљењу, томе је свакако допринела управо чињеница да је Боган Илић син једног свештеника.
Згражавање, сасвим сигурно, није изазвано толико самим догађајем у Новом Саду, колико оним што његов син, Бака Прасе, ради. Захваљујући догађају у Новом Саду, многи су сазнали чије је он дете и упознали се са његовим радом.
Они којима су познати ставови Ненада Илића, из његових текстова, по питању екуменизма, новотарија у богослужењу и друга одступања од православља, тешко да су били изненађени или разочарани свим овим.
Ненад Илић је на пажњу и реакције јавности, које је изазвао његов син, одговорио текстом објављеном на свом профилу на фејсбуку, који су пренели и бројни информативни портали, под насловом ”Случај Бака Прасета”, а у коме износи своје виђење свега.
Не знам колико је овим текстом успео да умири јавност и умањи изазвану пажњу, али је свакако користан како би се стекла потпунија и исправнија слика о свештенику Ненаду Илићу.
Почнимо од тога да је чин деце , њихов колективан покрет како би дошли до његовог сина, и ирационално понашање, назвао стампедом. Стампедо је термин који се углавном користи за животиње које трче у крду, било бежећи од грабљивице или из неког другог разлога. Да ли је овај термин, који је употребио за ову децу, примерен једном свештенику? Притом имајмо на уму да свештеника приликом обраћања ословљавамо, из поштовања, са ”Оче”.
Ваћ и сама чињеница на који је начин окарактерисао свој текст, назвавши га коментаром, и наводећи да га није написао са намером да се правда, доста говори о њему. ”Правдати се” је синоним за ”извињавати се”, односно тражити опроштај. То значи да Ненад Илић не мисли и не осећа да има да се правда за било шта у вези рада његовог сина. Другим речима, он мисли да је оно што ради његов син у потпуности исправно. Он, свештеник пред којим верници исповедају своје грехе, нема шта да исповеди у вези свега што се десило и затражи опроштај. А Света тајна исповести је, као што знамо, исто што и Света тајна покајања.
Свети владика Николај Велимировић, у „Молитвама на језеру“, каже: „Покајнику се отварају очи за два пута: за онај којим иде, и за онај којим треба да иде. Више је оних који се кају, но оних који скрећу своје колеснице на нови пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику – једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом.“
Коментар је, каже, написао због тога што га ”замара опште одсуство љубави и поверења, било да смо у Цркви или ван ње.” Према коме или према чему љубави и поверења? Јасно, према његовом сину и ономе што он ради.
Ако је питање ”према коме?”, одговор налазимо у Светом писму, где се каже: ”Јер кога љуби Господ оног и кара.” (Јев. 12:6), и још: ”Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена.” (Приче Сол. 13, 24). Значи, карати, односно корити некога за нешто, па било да то чини Бог, отац или брат, није израз нељубави него љубави. То важи, природно,и за оне, добронамерне, који су према свему овоме заузели критички став.
Ако је питање ”према чему?” одговор, опет, налазимо у Светом писму, Предању и учењу Светих отаца: ”Који љубите Господа, мрзите зло.” (Пс.96,10). Мрзети зло и грех није исто што и мрзети човека. У даљем тексту ћемо навести неколико примера који ће нам помоћи да закључимо да ли је то што ради његов син добро или зло,и какав став према томе треба заузмемо.
Ненад Илић даље каже: ”Не подржавам део речника и слика које он користи у својим популарним клиповима. И он то зна. О томе се расправљамо. Зашто на јавној сцени користи речник који не користи у кући…
Он ми објашњава да је то начин да успостави са својом публиком искрену комуникацију. Говори језиком нашег времена и наше културе, често се спрдајући са клишеима.”
Илић каже да не подржава део речника свог сина па би прво, логично питање било, који то тачно део подржава а који не?
Даље, следеће питање би било да ли подржава или не подржава његово понашање, садржај и поруке емисија?
Међутим, и прво и друго питање је сувишно јер је учествовањем у његовим ”клиповима” показао да подржава не само његов речник него и понашање и рад.
Наведимо као пример неколико тих ”популарних клипова” како бисмо видели какав је то речник и садржај.
У ”клипу” под насловом ”OCENJIVANJE BALKANSKIH PESAMA – Full Burazeri – Fica i Fedja Diss Track” (4), нпр. користи реч ”ку.ац”. Има ли смисла уопште, након овога, навести како у ”клипу” прстом чачка нос?
Наслов једне емисије,(видео снимка или ”клипа”) је: ”DEVOJKA MI JE GURNULA PRST U DUPE!?”. Између осталог, у видео снимку Бака Прасе каже свом пријатељу: ”Бака ме је ј.бо у дупе и то јако, много му је велики, вриштао сам, али није педер онај који даје него онај који га прима.” (5)
У следећем снимку Бака Прасе пева, у песми пропагира луксуз, а онима који га не прате прети шамаром. Између осталог у тексту његове песме се каже: ”он је воли, ја је је.ем”. (6)
У другом видео снимку Бака Прасе даје пријатељима задатак да погађају која код ове три тврдње је истинита: 1) Показао сам га другарици у основној, 2) показао сам га другарици у средњој, или 3) показао сам га целом одељењу у основној. (7)
У једној емисији (”клипу”), гост му је девојка. Ово су нека од питања која јој поставља: Да ли си икада послала некоме секси селфи? Да ли си икада била у вези са више од једне особе? Да ли си икада била у секси шопу?Да ли си икада била пријатељ са повластицама? То је значи само се карате, илити је.ете. (Одговор девојке је: Јесам, јесам). Да ли си икада имала сексулни однос или се је.ала у јавности? (изостао је одговор девојке), па Бака Прасе наставља: Ја јесам имао секс на јавном месту… У школском дворишту. У наставку показује и своју склоност ка воајеризму, описујући како би кријућисе посматрао девојку како се тушира. Даље сликовито описује своје блудне снове и проблеме са ерекцијом, па наставља са питањима: Да ли си се икада ложила на наставника? (Одговор девојке: Јесам, јесам). Бака Прасе на то додаје: Ја се и дан данас ложим на једну моју професорку… Знаш каква бомба, бомба и по… Она (његова сагорница) пита њега: Да ли си некада имао full body massage? Одговор Баке Прасета: А од стране кога? А од стране масерке… праве, профи, да ми заврши срећно… (симулирајући притом руком покрете мастурбирања). Да ли си икада снимила неваљали видео, као порнић? Свој, кућни, домаћи. Одговор девојке је: ЈА нисам (наглашавајући оно ”ја”). На то Бака Прасе додаје: Добра, добра… ја сам држао камеру. (8)
Питање које Бака Прасе поставља већем броју саговорница у следећем снимку јесте: ”Да ли би била са јутјубером?” (9)
О томе ко све може бити предмет његових блудних мисли и сексуалних перверзија, говори и снимак у коме има мушког саговорника, коме поставља питања: Да ли си некада дао некоме плес у крилу? И Бака Прасе притом даје одговор на постављена питања, а његов одговор на ово питање је: јесам. Да ли си се икада ложио на наставницу? Бака Прасе потврђује да јесте и понавља причу о својој наставници коју је помињао и у другим ”клиповима”. Потврђује и да је слао поруке сексуалног садржаја. (10)

Текст његове песме, ”Први секс” (BakaPrase – Prvi Seks ft. Unuci ), гласи:

Jednoga dana,nevin sam bio
da je.ati nikad necu,to sam mislio
ali to je bila samo jedna mala greska
jer sam video devojcicu kako mi se smeska.

Video sam u ocima da je riba luda
da zeli samo da mi ona polize mu.a
gledao sam u nju dok sam dobijao dvojku
ta je imala u skoli najbolju do.ku.

Prisao sam na odmoru i reko cao bebo
da li znas da jos uvek ja nisam je.o
budi mi prva i bicu ti prvi
ne brini se,nece biti previse krvi.

Bio sam maloletan,al bila je i ona
u apoteci sam kupio 4 kondoma
kaze ona:”Ali ja se je..m kao stuka
ono veruj mi slatkisu dobra sam,bruka”.

Dobar sam i ja,bice dominacija
p….. su stvarno,dobra edukacija
razmisljam kako je okrecem u dogi
al kontam pre mene unutra bili su mnogi.

Nakon skole us’o na fejs da se javim
cao bebo mala reci kad da ti ga stavim
kad sam saznao u kom pi..ovcu zivi
skont’o sam da trebaju viza i papiri.

Nadam se da sa njom
ce izdrzati jeftin kondom
i samo se brinem ja
da ne postanem slucajno tatica.

Dolazim na stanicu i sedam na bus
idem kod nje da joj razvalim guz
putujem ka njoj,proslo pola sata
poneo sam kondom da ne postanem tata.

Proso pored sume i planine dve
samo da bih video g.le si.e te
izlazim iz busa,kad ono pao sneg
sve se mislim kako cu da joj ispomeram bubreg.

Dolazim kod nje,ona palacinke pravi
ja gladan jesam,ali hocu da ga stavim
nutela mi u rukama a si.e joj u brusu
sklanjam palacinke i mazem joj gu.u.

Njam njam njam sve jezikom skidam
ustajem i krecem otpozadi da je kidam
veni,vidi,ajde mala vici
kad te pocepa Baka ko Prase ces da skicis.

Rasturam flow,brate,nisam normalan
napalio sam ribu,hoce ora.an
trudi se ona da ga tiho prima
ali tesko kada ulece 20 santima.

Sve jace i jace drzim je za si.u
ne mogu da verujem koliko se njisu
blizim se kraju,za kosu je vucem
kad ono osetim da unutra nesto puce.

Nadam se da sa njom
ce izdrzati jeftin kondom
i samo se brinem ja
da ne postanem slucajno tatica.

Ово су само неки од примера, насумично изабрани.
Да се све не завршава само на његовом проблематичном речнику, потврђују и фотографије које постоје на интернету, на којима је Бака Прасе наг (11).
Ненад Илић каже да његов син ”говори језиком нашег времена и наше културе”. Шта је то тачно, Илићу, од горе наведеног језик ”нашег времена и наше културе”?
Зар није наша култура хришћанска, православна, светосавска култура? Није ли наш језик, језик те светосавске културе? Користе ли сви,сва деца и млади, у ”нашем времену и нашој култури” језик који користи ваш син? Ако не користе, а сасвим сигурно не користе, откуда онда то уопштавање? Покушавате ли на тај начин да оправдате оно што не може да се оправда? Није ли све ово горе наведено ипак само језик вашег сина и појединаца који се понашају као он, а не језик ”нашег времена и наше културе”?
Ненад Илић, као што смо претходно видели, каже да се са својим сином расправља о његовом речнику, ”зашто на јавној сцени користи речник који не користи у кући”.
Ово (да се расправља, уместо да подучава, даје савете и усмерава) између осталог, показује колики је његов ауторитет, али истовремено и мудрост у васпитању деце. Емисија ”Baka vs tata”, у којој учествује са својим сином (тачније помаже му) ово само потврђује (12). Гледајући емисију није тешко уочити одсуство хијерархијских односа, поштовања и ауторитета оца. Бака Прасе у једном тренутку чак претећи, као у шали, измахује руком на оца (исто ради и у једној емисији са мајком). Отац је тај који води рачуна шта ће и како рећи, како би се избегла негативна реакција публике која би могла да доведе до пада броја пратилаца
Емисија ”MAMA vs TATA – KADA SAM PRVI PUT…?”, у којој осим оца учествује и мајка, показује то исто. Уместо ауторитета родитеља, односа поштовања, хијерархијских односа старији-млађи и родитељ-дете, њихов однос више подсећа на однос равроправних, пријатеља и вршњака (13). Овакав однос може да се сретне и у другим модерним (не у позитивном смислу модерним) породицама, и свакако није у складу са православним поимањем односа у породици. Овакав однос може да послужи само као негативан пример.
Између осталог, нека од питања која им је поставио су и ова: ”Са колико година сам први пут водио љубав са девојком? Имао однос са девојком?” и ”Са колико година сам пољубио девојку… страствено?”.
Мајци је дао назив Прадека Прасе а оцу Прабака Прасе, и под тим називима се појављују код њега у емисијама.
И ова, као и све друге његове емисије, је била врло непријатна за гледање.

Ненад Илић у емисији ”TATA OCENJUJE MOJE PESME – PRVI SEKS” привидно критикује поједине делове песме. Да ли је заиста реч о критици пре свега говори чињеница да је снимак и даље доступан на YouTube-у, није уклоњена. Не само то, него песми даје позитивну оцену, и приказује је као духовиту, искрену и лековиту,

Речи ”да не постанем татица” (Nadam se da sa njom, ce izdrzati jeftin kondom, i samo se brinem ja, da ne postanem slucajno tatica) су по Ненаду Илићу ”педагошке”.Одговорност са свог сина, када је у питању ова песма,  покушава да пребаци на оне ”који одговарају за малолетне особе” на YouTube-у, и тзв. ”унуке” тј. оне који ”прате” његовог сина а који су, наводно, учествовали у писању текста песме. У једном делу ове емисије, појављује се и Илићева ћерка тј. сестра Бака Прасета, која, без сумње,  чује део разговора на тему ове песме.
У његовим емисијама, осим оца и мајке, учествују и остали чланови породице. Сестру у једној емисији (DA LI MOJA SESTRA ZNA BALKANSKE YOUTUBERE!?) назива дебилом, и нуди је гледаоцима, постављајући притом одређене критеријуме. Из његових речи се може закључити да члановима породице (или бар сестри) плаћа за учешће у његовим ”клиповима”. (14)
О псовању, и уопште ружном речнику, су писали бројни Свети оци, па и Свети Владика Николај: ”Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека, који се час моли Богу а час псује. /…/ У Светом Писму пише: срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожничка ригају зло (Мудрости Соломонове 15, 28). Чуће Бог све што се рекне, за то треба премишљати, шта ће се рећи. А безбожник рига зло јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров. Тако је и са срцем човековим: из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро-добро, ако ли је зло-зло. Што више човек псује његово срце не празни се од зла но све се више пуни злом. За то се и вели још у Светом Писму: Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада (Мудрости С. 13, 3). /…/ А ово су страшне речи Господа Исуса односно псовке и псовача: Породи аспидини! Како можете добро говорити, кад сте зли? јер уста говоре од сувишка срца. Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем да ће за сваку празну реч, коју рекну људи, дати одговор у дан страшнога суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити. (Матеј 12, 34). ”
А псовка је псовка, па била изречена у кући или изван куће.
Додајмо на ово још речи Светог Јустина Ћелијског: ”Иза зле мисли и зле речи и псовке стоји зло срце; иза злог осећања, иза злог дела, иза зле увреде и ругања, иза прељубе, иза убиства, и иза свих недела стоји зло срце човеково. Зато је псовање најбоље сведочење о томе какво је зло и хулно срце у псовачу.”
Ненад Илић још каже: ”Трудим се да га убедим да искористи своју популарност за пласирање неког паметнијег садржаја. У ствари – не морам. Он тачно зна колико може таквог садржаја да пласира а да задржи публику. ”
Ни уз најбољу вољу нисам успео да откријем тај ”паметни садржај” у емисијама Баке Прасета. Уосталом, погледајте горе наведене примере, па сами изведите закључак.
Да ли би, на пример, приче о целомудрености уместо пропагирања блуда и разних сексуалних перверзијса биле ”паметнији садржај”?
Садржај, овакав какав јесте, није прикладан, по мом мишљењу, не само за православног хришћанина било ког узраста, који се труди да живи по законима Јеванђеља, већ за било ког васпитаног и разумног човека.
”А колико би деце и младих искрено прихватило поруке о томе да не пуше, не пију, не дрогирају се и труде се да здраво живе, што Богдан упорно поручује, кад бих ја покушао да им пласирам или неко од душебрижника који мисле да је његово деловање лоше за децу?”, каже даље Ненад Илић, бранећи сина.
Опет, ни уз највећи труд и најбољу вољу ништа од поменутих порука нисам нашао у његовим ”клиповима”. Али јесам ово и овоме слично:
”Да ли си икада имала сексулни однос. или се је.ала у јавности? Ја јесам имао секс на јавном месту… У школском дворишту.”, ”Да ли си се икада ложила на наставника? Ја се и дан данас ложим на једну моју професорку… Знаш каква бомба, бомба и по…”
Затим Ненад Илић оптужује јавност за лицемерје: ”Лицемерје је на нашим просторима достигло невиђени степен. Кад, на пример, ја међу својим пробраним пријатељима на Фејсбуку потегнем питање подршке Министру културе који је покушао да уради нешто по питању ријалитија и катастрофалног стања масовне културе – јави се једва по неко.”
Овде ћу поставити само једно питање: Која је тачно разлика између ”ријалити” програма и онога што ради ваш син?
Одговор је да нема суштинске разлике, оно што ради Бака Прасе јесте један вид ”ријалити” програма. Разлика је само у медију путем којег се емисије преносе. Интернет је један од мас-медија, баш као и телевизија.
Ко је онда лицемер, јавност или онај који је оптужује а који има селективан став према ”ријалити” програмима?
Илић даље каже: ”Деца не слушају оно што им ми причамо. Она су много паметнија од нас. Она нас прозиру и узимају од нас оно што виде у нама. Уверио сам се на много примера да она и у Богдану виде доброту и разуларену младалачку радост која и њих радује.”
Од када то, Илићу, придев ”разуларен” иде уз ”радост”? Синоними за разуларен су: похотљив, облапоран,плотски, распустан, сладострастан, похотан, пожудан, блудан, помаман, сполно страствен, ласциван, развратан, раскалашан итд. (Павле Ћосић и сарадници, Речник синонима).
Ево како о радости богословствује Свети Јустин Ћелијски: ”Радост – бити човек! Зато што је Бог постао Богочовек.Тиме су отворене и дате човеку све божанске силе и савршенства и бескрајности.” Радост покреће благодат Духа Светога.
Емисије Баке Прасета не садрже радост. О њему, у Жени Блицу пишу овако: ”Бака Прасе, познат по псовкама, грубљем изражавању, вређању…”(15)
Неки примери показују да та агресивност није присутна само у емисијама. (16)
Разлог за подршку сину у ономе што ради (и како се понаша) објашњавају нам следеће речи Ненада Илића: ”Богдан је за нешто више од годину дана без ичије подршке, пре свега без подршке система који производи накарадне узоре који не испуњавају никог ничим, дошао до преко милион пратилаца! …Све је сам зарадио и изградио. Талентовани забављач новог времена… Богдан је бољи и паметнији него што сам ја био у његовим годинама и ако сачува своју доброту, промениће надам се и речник и побољшати укус и дај Боже, учиниће за овај народ више него што сам ја учинио.”
Какво лицемерје – друге називати ”накарадним узорима” а њега ”талентованим забављачем”.
Дакле, одговор је: преко милион пратилаца и приход који то доноси. Или, хришћанским речником речено, славољубље и среброљубље.
Свети Лука Војнојесеницки пише: ”Велики учитељ света, највећи црквени говорник, Јован Златоусти, је, ево, овакве страшне речи казао о родитељима који децу своју не уче добру, него развијају њихове лоше особине, њихове страсти и непобожност: „Тешко, речено је, онима који се смеју сад”, а ви деци дајете мноштво повода за смех. „Тешко богатима”, а ви се само старате око тога да вам се деца обогате; „тешко вама кад сви добро почну говорити о вама”, а ви сву своју имовину често траћите због славе људске; „ко брату своме каже: „будало!” крив је паклу огњеном”, а ви сматрате слабим и колебљивим оне који ћутке подносе туђе увреде. Христос заповеда бежање од сукоба и расправа, а ви стално своју децу наводите на та зла дела. /…/ Као што је говорио свети Јован Златоусти у древна времена, пре 1500 година, треба да вам се каже и сад, јер, зар и ви не васпитавате своју децу исто тако лоше, не учећи их страху Божијем? Зар се свим силама не старате о томе да својој деци дате што бољи положај, да их ставите у ред властодржаца, богатих и моћних? Зар деци не говорите да је у парама моћ, да треба стећи што више знања због богатства и обезбеђивања безбрижног живота?” ”
Коначно, о етици и моралу Ненада Илића говори његов покушај да свога сина и себе заштити злоупотребљавајући углед Хиландара: ”Ово што је написао обавезало ме је слично подршци коју су ми поводом рада на једном великом, још увек неоствареном црквеном пројекту, написали монаси Хиландара.”
Део коментара Ненада Илића под насловом ”Случај Бака Прасета” чини и текст његовог сина у коме овај, заузврат, брани свог оца. Текст је писан латиницом али Ненад Илић има оправдање и за ово: ”Није на ћирилици на коју га увек подсећам, али он се на интернету обраћа свој публици која разуме српски. Руком пише на ћирилици..” Они који ”разумеју српски”, није тешко закључити, су Хрвати и босански муслимани. Очигледно је Илић свестан проблема са којим суочава наше национално писмо, и потребе да се користи да би се сачувало, па отуда и овај његов коментар. Али ако је већ веру подредио славољубљу и среброрубљу, зашто би се онда обазирао на угроженост ћирилице?
Други део одговора на питање подршке Ненада Илића сину у ономе што ради, вероватно можемо пронаћи и у народној изреци да ”ивер не пада далеко од кладе”. Наведимо један пример.
Представом ”Олимп” Јана Фабра, која је трајала 24 сата и имала пренос на телевизији (РТС 3), почео је БИТЕФ 2017. године.

олимп
”Снимак ове изузетне представе требало би приказивати ако не у богословијама а оно сигурно на Богословским факултетима.” Ненад Илић

Уместо описа представе навешћемо само два наслова из гласила која су писала о овом догађају: ”Мушкарац лиже анус другом мушкарцу уживо у програму на РТС-у” (17), и ”У крупном кадру на РТС прстима пипале вагину и максимално шириле ноге да се добро види”. (18).
А сада погледајмо коментар ове представе Прабака Прасета, односно свештеника Ненада Илића. Коментар почиње речима: ”КАКАВ ДОГАЂАЈ!” (великим словима!) и наставља ”Скоро нисам видео неки производ савремене уметности који може да изазове оволико поштовање.”

олимп4
Сцена из представе ”Олимп”

Лизање ануса и ширење ногу и додиривање вагине је, очигледно, нешто што код Ненада Илића изазива поштовање.
“У позоришту се посматрачима обично (у духу реализма) представљају призори из народног живота и ти призори повремено бивају веома скаредни”, пише преподобни Амвросије Оптински.
Овако нам Ненад Илић описује дешавања на сцени: ”Глумци до изнемоглости понављају реченице док их заиста не прихватимо и уђемо у дијалог са њима, поливају се бојама, мажу уљем, рву се, играју уз хипнотичку музику и ваљају по земљи, воде љубав са биљкама и невидљивим визијама – све под палицом дебељушкастог Диониса иако се противе осталим паганским боговима. Раде све то до изнемоглости. Поштено.”
Необично је значење речи ”поштено” у речнику Ненада Илића, очигледно.
Свети Јован Кронштатски пише: “У позоришту се приказује прозаична ситуација, испуњена страстима, надама, одушевљењем и разочарењем, представља се људски живот. Човек се, као у огледалу, у позоришту диви самоме себи, забавља се самим собом а често и својим пороцима, аплаудира им и одобрава их”.
Колико је одушевљен представом, показују и следеће речи: ”Снимак ове изузетне представе требало би приказивати ако не у богословијама а оно сигурно на Богословским факултетима. Да би будући свештеници и теолози могли на време да нађу прави одговор на крик овог времена – “дајте нам нешто заиста ново!” ”
Није нам, заправо, рекао ништа ново: ”Блудници и безаконици се подсмевају људима целомудреним и испуњеним врлинама, и труде се да свој порок као кужну рану пренесу и другима, те да многе учине сличнима себи, не би ли избегли срамоту када пороци постану свеопшти”, каже свети Василије Велики.
Додајмо још на ово и речи светог Јована Златоустог: “Сам ђаво је изумео такву уметност да би к себи привлачио војнике Христове и ослабио њихове духовне снаге. Управо због тога је у градовима подигао позоришта и, поучивши комедиографе, том раном погађа читаве градове.”
Погледајмо, за крај, на једном примеру са Запада шта би могао да значи ово Илићево ”одговор на крик овог времена – “дајте нам нешто заиста ново!” ”.
”У једном скоријем примјеру Архибискуп од Кентерберија, Rowan Williams, глава Англиканске цркве од седамдесет милиона чланова, ентузијастично је подржао потпуно нову верзију Библије која је у контрадикцији с традиционалним хршћанским вјеровањима о полним односима и моралности. Под називом “Добро као ново”, нову Библију је изменио бивши баптистички свештеник John Henson за организацију “One” како би произвели оно што група назива “новом, свежом и авантуристичком” верзијом хришћанског Писма.” (Marketing of Evil, стр. 292)
”Један од примера из ове нове ”Библије” јесте и 1. посланица Коринћанима, Светог Апостола Павла. У оригиналу текст гласи овако: ”А неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам.Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер је боље женити се и удавати неголи упаљивати се. (1. Кор. 7, 8-9)
У новој верзији текст је следећи: ”Уколико знате да имате снажне потребе, нађите себи партнера. Боље него да будете фрустрирани.” ” (исто, стр.294)
И на крају, због чега је написан овај текст ако знамо да ”нема човека да живи а да не греши”? Да ли због тога да би се просто изнели туђи греси на видело? Не.
Због тога што Ненад Илић поставља себе за учитеља и духовног вођу другима. Као упозорење онима који га следе, да нису на добром путу и да лако може да им се деси да, уместо да узиђу у Горњи Јерусалим, буду низведени у ад.
Уједно и као упозорење онима који нису хришћани али јесу родитељи, да воде рачуна о томе шта њихова деца гледају.
Св. Мелетије Исповедник пише: „Када неко доспевши у познање и тачно истину познавши, настоји да је сакрије, свакојаке начине за то измишљајући, те не говори одважно, отворено и гласно; када се неко о часним и божанственим Канонима не стара, не чува Правила дата нам од Светих славних Отаца, он подлеже не мањој казни од оних што су их нарушили… Неправедно је, недопустиво, ружно од људи благочестивих да ћуте када се дрско нарушавају закони Господњи, када се настоји да се образложи (=оправда) обмана и зла прелест… Тада прећутати значи исто што и сложити се и одобрити… Боље је сукобити се са онима што мисле зло и наопако, него им следити и добровољно се у неправди са њима саглашавати, занавек се разлучивши од Бога, а са таквима се сјединивши.“
Димитрије Марковић

1. https://vidovdan.org/info/vrisci-lomljava-i-padanje-u-nesvest-baka-prase-dosao-u-novi-sad-u-jedan-trzni-centar-i-izazvao-opsti-haos/
2. https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA_%D1%98%D1%83%D1%82%D1%98%D1%83%D0%B1%D0%B5%D1%80%D0%B0
3. https://stanjestvari.com/2019/01/25/slucaj-baka-praseta/comment-page-1/
4. https://www.youtube.com/watch?v=BvAh_a8DVSQ&t=529s
5) https://www.youtube.com/watch?v=eIg6UjHT1Wk
6) https://www.youtube.com/watch?v=e6bdvxbei7E
7) https://www.youtube.com/watch?v=WkZ1SKNmvtA
8. https://www.youtube.com/watch?v=SpmSotB0i_I
9. https://www.youtube.com/watch?v=IJOupmjEhGo
10. https://www.youtube.com/watch?v=jcPAV_rn7bs
11. http://www.amirhadzic.net/mudakaopauk/
12. https://www.youtube.com/watch?v=7FK6td3_j8I&t=1127s
13. https://www.youtube.com/watch?v=B6I2Zmf7Nbs
14. https://www.youtube.com/watch?v=N8aotNyR0mg
15. https://zena.blic.rs/lifestyle/andela-nada-i-baka-prase-su-pre-mesec-dana-usli-u-rat-o-kojem-je-pricao-balkan-on-je/z3cy6kb
16. https://www.youtube.com/watch?v=1tBaZUkrP30
17. https://www.telegraf.rs/vesti/kultura/2898349-muskarac-lize-anus-drugom-muskarcu-u-uzivo-programu-na-rts-u-scena-izazvala-bujicu-komentara-foto-18-video
18. https://www.telegraf.rs/vesti/kultura/2898385-u-krupnom-kadru-na-rts-prstima-pipale-vaginu-i-maksimalno-sirile-noge-da-se-dobro-vidi-drugi-deo-predstave-koji-je-izazvao-kontroverzu-18

Прогон Цркве Христове за време цара Диоклецијана

Димитрије Марковић

мученици
Свети мученици Васа, Јевсевије, Јевтихије и Василид, који су мученички пострадали за време Диоклецијана.

Гоњење хришћана у Римском Царству

Када је у питању број гоњења у прва три века и у почетку четвртог, до победе хришћанства, наводе се различити подаци. Лактанције у књизи ”О смрти прогонитеља” са почетка IV века броји 6 гоњења, Сулпиције Север у почетку V века 9 гоњења, Павле Орози и Августин 10 гоњења1, итд.
Јевсевије Поповић у свом делу ”Општа црквена историја” такође наводи 10 гоњења, и то: ”1) за време Нероново, 2) за време Домицијаново, 3) за време Трајаново, 4) за време Марка Аврелија, 5) за време Септимија Севера, 6) за време Максимина Трачанина, 7) за време Деција (Декија) Трајана, 8) за време Валеријана, 9) за време Аврелијана, 10) за време Диоклецијана и његових савладара и најближих му наследника.”2 И даље додаје: ”Број 10 гоњења /…/ није сасвим тачан; јер кад би бројали сва гоњења, било би их више, а кад би рачунали само велика, знатнија гоњења, било би их мање…”3
Из горе наведеног можемо да изведемо закључак да до различитих података о броју гоњења долази због различитог обима гоњења, који је узиман као критеријум.
”До средине III века хришћани нису били изложени општем прогону од стране државе. Углавном су то били прогони већег или мањег локалног карактера. Тако су, у исто време, хришћани у једном делу империје живели мирно, док су у другом били прогоњени,” каже др. Мирко Сајловић у својој књизи ” Милански едикт у контексту реформи III и IV века”.4
”У гоњењима хришћана примали су учешће и прости народ, и римска интелигенција и државне власти.Општи мотив гоњења била је мржња против хришћана, али је разлог мржње /…/ био различит.”5
Код простог народа разлог мржње је, између осталог, лежао у непознавању хришћанског учења и погрешним информацијама о хришћанском животу. ”Нарочито је сумњиво било хришћанско склањање од света и тајанственост њихових молитвених састанака. Необавештени свет је из гласова о вечерама, љубави и причешћу исплео најстрашније приче о злочинима против морала и закона, које хришћани, тобоже, чине /…/” 6
Разлог мржње римске интелигенције имао је основ највише у односу хришћана према култури и многобожашким религијама. Један од првих и највећих противника Хришћанства био је епикурејски философ Целс (или: Келс), затим његов пријатељ Лукијан Самостатски, Порфирије, Јулијан и др.
И држава је, такође, имала своје разлоге. ”Римско право и римска религија били су идеолошки стубови Римске империје. /…/ Како је римска религија била државна религија и њене обреде су вршили државни службеници чије су свештеничке функције биле повезане са одређеним државним службама. /…/ Приношење жртава у част римских богова чињено је ради добијања њихове наклоности за Рим, а приношење жртава култу цара означавало је израз лојалности и потчињености цару. /…/ Сенат је тврдо био уверен да уколико буде уништена римска религија, пропашће и римска држава.”7
Због његове неспојивости са римским многобожачким религијама, непоштовањем култа римског цара, и претензијом да својим учењем обухвати цео свет и све народе, држава је, у хришћанској вери и хришћанима, видела идеолошке и политичке непријатеље Царства8, и потенцијалну опасност.
То је за последицу имало гоњења, најпре локалног а затим и општег карактера, у циљу покушаја потпуног затирања хришћана и хришћанства.
”На жалост, за прва три века прогона хришћана сачувано је врло мало службених записа који би јасно указали на који се закон држава позивала при кажњавању хришћана. /…/ Посматрано с формално правне стране, прогон хришћана до средине III века карактерише правна непринципијелност. /…/ Забележени су случајеви да су хришћани за време царева Трајана (98-117) и Адријана (117-138), у правном вакууму, без правне основе и судске процедуре, осуђивани на смрт само због имена хришћани (propter nomen ipsum).”.9
”Стање се радикално променило средином III века када су издати закони који су били уперени директно против хришћана.” 10
Први едикт којим су били погођени хришћани издао је цар је Деције (Декије) Трајан 249. године. Наиме, овим едиктом су позвани сви грађани да принесу жртве боговима, ради придобијања њихове наклоности. Одбијањем да принесу жртве хришћани су дошли у сукоб са државом, проглашавани за државне непријатеље и кажњавани мучењем, смрћу, прогонством или одузимањем имовине.
Након Декија Трајана, цар Валеријан је издао два едикта против хришћана: први, 257. године који се тицао само свештенства (епископа, свештеника и ђакона), и други 258. године којим су прогоњени сви хришћани и плењена њихова имовина. 11
Валеријана је наследио његов син Галијан. Он је 260. године издао едикт којим је укинуо претходно издате едикте против хришћана и вратио им имовину и богослужбене објекте. У њиховим поседима их нико није смео ометати, имали су слободу вероисповести, тј. могли су се јавно изјашњавати као хришћани, имали су слободу богослужења, градње нових храмова и мисионарења. Ипак, ове мере нису значиле да је хришћанство препознато пред римским законом као једна од легалних државних религија (religio licita). 12
Хришћани су неколико наредних деценија живели у миру, све до почетка гоњења цара Диоклецијана и његових савладара и наследника, последњег и најсвирепијег гоњења.

Диоклецијан
Диоклецијан (Gaius Aurelius Valerius Diocletianus)

Долазак Диоклецијана на власт

Диоклецијан се родио у дунавској провинцији Далмацији под именом Диокле, односно пуним именом Caius Valerius Diocles. Био је скромног порекла. Иако то није поуздано, поједини аутори 13 14 наводе да је био син ослобођеника, libertinus-а (тј. роба којем је његов господар вратио слободу и који, иако је имао статус римског грађанина, није био изједначен са грађанима слободног реда, ingnui). Његово напредовање у служби текло је слично као и код других царева III и IV века. Ступивши у војску стигао је до највиших чинова. Bио је заповедник страже цара Нумеријана а након његове смрти, 20. новембра 284. године, у Никомидији је проглашен за цара.
После именовања за цара променио је своје име у Caius Aurelius Valerius Diocletianus.
Диоклецијан одбацује титулу принцепса (princeps) и укида систем принципата који је успоставио први римски цар Октавијан Август. Систем који је установио обично се назива доминат јер је изведен од латинске речи dominus (господар).
Убрзо након учвршћења на власти, највероватније 21. јула 285. године у Милану 15 Диоклецијан је за свог савладара са звањем цезара (Caesar) поставио Максимијана Херкулија, да би га 1. априла 286. године наименовао за августа (Augustus). Диоклецијан је, ипак, био старији цар (senior Augustus) коме Максимијан дугује свој царски савладарски положај. 16 1. марта 293. године систем владавине је проширен наименовањем по једног савладара Диоклецијану и Максимијану, са звањем цезара. За Диоклецијановог савладара, у источном делу Царства, наименован је цезар Гај Галерије Валерије Максимијан, а на Западу, за савладара Максимијану, постављен је цезар Гај Флавије Валерије Констанције Хлор.Сваки од њих двојице је имао пуну царску власт, иако су сматрани за ниже по положају од августа.
”Овај систем владавине прозван је ”тетрархија” (”четворовлашће”), јер се састојао од четири владара.” 17
О важним питањима за целу империју су се сва четири владара договарали , и неколико пута се из тог разлога састајали.
По Диоклецијановој замисли требало је да цезари Галерије и Констанције Хлор замене двојицу августа, а на њихово места да се изаберу два нова цезара. Смена власти требало је да буде сваке двадесете године. 18
Осим поделе власти, Диоклецијан је извршио читав низ реформи: нова административна подела Царства, војне реформе, пореске реформе, финансијске реформе итд.
У политичком систему који је основао Диоклецијан, верском питању је посвећивана велика пажња.19
Извршена је реформа и у сфери владарске идеологије.20
Од сада се римски цар ”сматра за инкарнацију божанства. Њему се одају божанске почасти (adoratio): при његовој појави присутни се клањају и љубе скутове његове одеће.Појава цара представља праву верску свечаност.”21
У складу са тим ”оба августа добили су божанске надимке: Диоклецијан – надимак Iovius, а Максимијан – епитет Herculius. Iovius (што значи јупитерски) је био син Јупитера, а Herculius (херкулски) син Херкула. Преко ових епитета два августа су се представљали као синови богова. /…/ По Диоклецијановој замисли, у ”божанску породицу”, осим августа, уведени су и цезари. И ови су себе и своју власт везивали за одређено божанство. Констанције Хлор за бога Сунца, а Галерије за бога рата Марса. /…/ Овако разграната, степенована и религиозно изведена легитимност царске власти била је новина у римској историји” 22
Погледајмо како Диоклецијана и његове савладаре описује њихов савременик и сведок догађаја, Лактанције.
О Диоклецијану, који га је поставио за наставника реторике у свом двору у Никомидији, Лактанције, између осталог, пише: ”Диоклецијан, који је био проналазач злодела и подбадач на зло, није могао руке да уздржи ни од Бога, само да би уништио све. Он је својом грамзивошћу и плашљивошћу упропастио цео свет.” 23
И даље:
”Какав је Диоклецијанов брат Максимијан, звани Херкулије? Врло сличан њему. Не би ни могли да буду у тако оданом међусобном пријатељству, да обојица нису имала исти дух, исти начин мишљења, једнака воља, једнако расуђивање. /…/ Његов крвави трезор кипио је од злочиначког блага. У том проклетом човеку није била само страст да искористи мушкарце – што је мрско и одвратно – већ и да учини насиље над кћерима угледних грађана. Наиме, куд год је путовао, отрзане су девојке из родитељског наручја и одмах му стављане на располагање.” 24
О Максимијану Галерију, који је у историји познатији под овим другим именом (Галерије), Лактанције пише: ” Други пак Максимијан, кога је Диоклецијан узео за зета, био је гори не само од оне двојице, које смо ми искусили у наше време, већ уопште, од свих злих царева. У овој звери било је урођено варварство, дивљаштво страно римској раси…” 25
Лактанцијево мишљење је другачије једино о Констанцију Хлору, оцу Светог Равноапостолног Цара Константина, о коме каже: ” Констанција остављам по страни, јер је био потпуно другачији од осталих и достојан да сам влада земљом.” 26

Свети Георгије
Свети великомученик Георгије

Почетак гоњења

Хришћани су по Диоклецијановом доласку на власт скоро две деценије живели у миру.
За то време хришћанство се ”услед дуже времена уживаног и само кратко или појединачно прекиданог мира тако оснажило, да је већ и на самом двору Диоклецијанову било Хришћана, који су могли вршити обреде своје религије, и да су у престолници Диоклецијановој, у Никомидији Хришћани имали већ угледан храм.” 27 И не само то: ”Својим ближњима, жени и деци, они су допуштали да и у њиховом присуству слободно говоре о Богу и да се држе хришћанских обичаја.” 28 Наиме, супруга цара Диоклецијана Приска, и њихова кћерка Валерија биле су хришћанке.
”Ишло се и дотле да су препоручивали да узму за слуге хришћане јер беху добри и послушни.” 29
Такође, ”…свуда по граду дизане су нове, велелепне цркве. И заиста, тада је са сваким даном наша вера и благочешће расла.” 30
А онда, изненада, 303 године, почео је највећи, општи, и најкрвавији прогон хришћана до тада.
Који су били разлози за промену политике и почетак гоњења?
Могући разлози тражени су у контексту целовитог сагледавања Диоклецијанове реформске политике. Као велики реформатор радио је на томе да империју обнови и изнутра утврди на религиозној основи, а хришћанство му је било једна од препрека на том путу. 31
Овоме, свакако, треба додати и његову личну верску припадност и ставове. Био је присталица римске религије и богова, а велику улогу у његовом животу имале су враџбине и предсказања. Управо је за жртве и предсказања и везан један од његових сукоба са хришћанима, који је претходио гоњењу: ”..како је из страха хтео да сазна будућност, приносио је на жртву стоку и по њеној утроби тражио предзнаке будућих догађаја. Тада неки од слугу – који су већ пришли Господу – док су присусвовали жртвовању, ставили су себи на чело крсни знак. На то су се демони разбежали и поремећена је паганска жртва.” 32 Жреци су након тога више пута поновили жртвовање, али жртве нису ништа показале, па је велики жрец Таг за неуспех окривио хришћане. Диоклецијан тада ”…побесневши, нареди да принесу жртву не само они посвећени за то, већ сви који су се налазили на двору, а ако би неко одбио, заповеди да се ишиба. Препозитима пошаље наредбу да се и војници натерају да принесу жртву, а они који то одбију, нека се отпусте из војне службе. Ту је стао његов гнев и срџба и није учинио ништа више против закона и Бога.” 33
Осим овог, било је и других сукоба Диоклецијана са хришћанима у цивилној управи и војсци.
За његово сујеверје се везује један догађај из периода пре његовог доласка на власт. Према предању, једна гостионичарка код које се хранио, а која је истовремено била и припадница друида тј. старокелтских свештеника, рекла му је да ће постати цар ако убије вепра. Од тада се увек у лову трудио да га убије, али је тек много година после тога схватио право значење њених речи. Наиме, када је 284. године убијен син цара Каруса, Нумеријан, за убиство је оптужен Апер и изведен пред суд. Како Апер на латинском значи вепар, Диоклецијан се сетио пророчанства и убио га.
Међутим, ”…ширина и дубина започетог прогона морала је имати далеко јачу мотивацију.” 34
Др. Мирко Сајловић сматра да узрок Диоклецијановог гоњења хришћана првенствено треба тражити у његовим личним животним околностима. ”Тај стицај Диоклецијанових животних околности одређивала су углавном два момента: Диоклецијанова старачка немоћ да се супротстави утицају свог моћног зета Максимијана Галерија, као и утицај антихришћанске пропаганде неоплатоничарских философа на јавно мњење.” 35
Лактанције нас упућује на то да Диоклецијанов страх од Галерија лежи у његовој победи над персијским краљем Нарсејом или, другим речима, у његовој војној моћи. Ова победа је, како он каже, код Галерија увећала охолост и надменост, а код Диоклецијана страх. ”Најзад, и речју, и делом, и изгледом, био је свима страх и трепет.” 36
Лактанције даље наводи да је за Диклецијаном, који је отишао у Витинију да тамо проведе зиму, такође стигао и Галерије, како би га подстакао на прогоне хришћана. А узрок Галеријеве мржње према хришћанима, по истом писцу, био је следећи: ”Његова мајка поштовала је брдска божанства. А била је врло празноверна жена, која је готово свакодневно приносила јестиве жртве и њима нудила сељане. Хришћани су то одбијали, и док се она гостила с паганима, они су се посвећивали посту и молитви. То је у њој подстакло мржњу према хришћанима, па је женским гунђањем подстицала сина, такође празноверног, да их прогони.” 37
Када је у питању улога многобожачке интелигенције, сматра се да је један од подстрекача Диоклецијанових прогона био философ Јерокле, аутор антихришћанског списа ”Речи истинољубља упућене хришћанима”. Био је управитељ Витиније од 300. године, и човек од великог политичког утицаја. 38
Пре доношења одлуке о прогону, Диоклецијан је позвао неколико правних и војних достојанственика и питао их за мишљење, а затим одлучио да пита за савет и божанства, пославши врача Аполону милетском. 39
Гоњење је почело рушењем цркве у Никомидији, 23. фебруара 303 године, на римски празник Терминалија, а пред хришћански празник Васкрсења Господњег: ”…још у праскозорје дошао је у цркву префект са војним заповедницима, трибунима и финансијским чиновницима. Проваливши врата, тражи икону, спаљује пронађене свете списе, дозвољава свима пљачку: отимање, страх и трепет, бежи се на све стране.” 40 ”Својим очима смо гледали како цркве бивају рушене до темеља…” 41
Све ово су гледали и Диоклецијан и Галерије, јер се црква налазила на узвишењу и могла се видети из двора.
Тек сутрадан су потписали и објавили едикт којим је званично почело гоњење, а којем су подлегали сви људи хришћанске вере без разлике. Мере које су прописане подразумевале су одузимање грађанских права, против хришћана се може покренути сваки поступак, а они га не могу водити, подложни су истрази са мучењем, лишени су свих високих звања и титула, губили су службу а робови право на слободу уколико се не одрекну своје вере, књиге су плењене и спаљиване, цркве рушене до темеља итд.
Убрзо након почетка прогона и објављивања едикта дошло је у два наврата, са размаком од петнаест дана, до пожара у царској палати. По Лактанцију, Галерије није био задовољан одредбама едикта па је уз помоћ саучесника подметнуо пожар како би за то оптужио хришћане и на тај начин натерао Диоклецијана на суровији прогон.42
Како ништа није откривено ни након истрага са мучењем, Галерије је успео да убеди Диоклецијана да су хришћани криви за пожар.
Након првог едикта уследила су још два исте године, а наредне, 304. године, и четврти. Други и трећи едикт су били усмерени посебно против црквене јерархије. Другим је наложено да сви епископи, свештеници и ђакони буду затворени, а трећим да сви имају да принесу жртве боговима.
Хришћани у дворској управи су стављени на највеће муке, а потом прогнани или погубљени. 43
”Император Диоклецијан је сада беснео, и то већ не само против дворских робова, већ против свих. Прво је натерао кћер Валерију и супругу Приску да се опогане жртвом. Неки од најмоћнијих евнуха су поубијани, на које се ослањао и он и цео двор; похапшени су презвитери и ђакони и без икаквог доказа или признања осуђени су и са свим својим одведени у тамницу. Људи свих животних доба и оба пола терани су на ломачу и то не појединачно, јер их је било велико мноштво, него их је у гомилама захватала ватра. Робовима је везивано млинско камење око врата и тако су потапани у мору. Ништа мање жесток није био прогон ни над осталим становништвом. Наиме, судије су разаслате по свим паганским храмовима и све људе су терали да приносе жртве. Тамнице су биле пуне, измишљане су нове, дотле нечувене врсте справа за мучење…” 44
”Савременици описују мучења, која су употребљавана, да се Хришћани отпаде, као веома тешка и грозна. Употребљавали су не само разапињање и друге уобичајене тешке смртне казне, него и необичне, веома тешке и ретке казне; мученике су пекли на роштиљу, секли на четворо, гвозденим кукама им кидали месо, цреповима од стакла или шкољкама им месо гребли, укратко најгрознија и најнечовечнија средства су употребљавана…” 45
Као што су првога дана гледали уништавање храма у Никомидији, тако су Диоклецијан и Галерије гледали и мучења хришћана:
”Једнога човека у Никомидији изведоше на трг и у присуству поменутих господара наредише да принесе жртву. Онај човек је то одбио.Тада наредише да га свуку, подигоше му тело у вис и почеше шибати, надајући се да ће тај човек, савладан боловима, прихватити да принесе жртву. Он остаде непоколебљив у својој вери мада је сав био у ранама. Тада мучитељи направише смесу од сирћета и соли, па су тиме обливали тело мученика. Он не попусти ни под тим боловима. Онда принесоше металну решетку, распалише ватру испод ње, па ставише на усијан метал оног хришћанина који већ беше сав у ранама. Чинили су то полако, не желећи да брзо сконча, надајући се да ће прихватити њихову понуду и принети жртву. Али, онај мученик ни тада не остави своју веру него издахну, оставши до краја Христов. /…/ Име му беше Петар…” 46
Упућена су, такође, писма Максимијану и Констанцију, да и они поступе на исти начин. Максимијан је тако и учинио, док је Констанције само, како пише Лактанције, дозволио да се поруше зидови храмова који су се могли обновити.
Било је много оних који су се у току прогона, из страха, одрекли вере. ”Хришћане, који се покорише заповестима царева, ако се одрекоше вере своје, браћа у вери жигосаше као пале, lapsi, ако издадоше свете књиге, као издајице, traditores.” 47
Ипак, много је више било оних који су издржали све, па и најтежа мучења. Тако се у овом периоду Црква украсила великим бројем мученика. ”Тада, управо тада, многи предстојатељи Цркве храбро су претрпели најжешће муке. Много речи се може рећи о тим великим подвижницима. /…/ Многи су на сав глас викали да су хришћани и исповедали веру у спаситеља, тврдећи да нису принели жртву и нити да ће је икад принети. /…/ Могао бих споменути на хиљаде хришћана који показаше велику храброст у исповедању вере…” 48
Диоклецијан и Максимијан су одступили са власти 305. године и успостављена је нова тетрархија. На Западу империје, нови август је постао Констанције Хлор а цезар Север. На Истоку, на место августа дошао је Галерије а на место цезара Максимин Даја.
”А Даја, тек одвојен од стада и шума, брзо је постао војник гардиста, потом старешина гарде, ускоро затим трибун и наредног дана Цезар. Добио је на управу Исток да га сатре и упропасти, јер он није познавао ни државну ни војну службу…” 49
Став Констанција Хлора према гоњењу хришћана се није променио, а његов савладар Север је следио ту политику. На Истоку, гоњења су настављена, како у области под Галеријевом управом, тако и у области под управом Максимина Даје.
На Западу је већ 306. године дошло до нове смене власти. Констанција Хлора је наследио његов син Константин а Максенције је победио Севера. Стање, у погледу гоњења хришћана, се ни након ове смене није много променило.
О даљим Галеријевим поступцима Лактанције, између осталог, пише: ”Закони су укинути и сва слобода одлучивања пренета је на судије, а војне судије, необразовани хуманистичким наукама, послани су без помоћника у провинције. /…/ Никаква казна код њега није била лака: није било слања на острва, ни у тамнице, нити у руднике, већ ватра, разапињање на крст, бацање зверима, за њега је било свакодневно и лако. /…/ У суђењу са смртном казном, погубљење мачем дозвољавало се као доброчинство малом броју људи, који су због заслуга тражили лаку смрт.” 50 И даље: ”Држао је медведе, њему сасвим сличне по суровости и величини, које је бирао широм царства током целе своје владавине. И кад год би хтео да се забави, наређивао је којег од њих, по имену, да му доведу. Њима су бацани људи, не да их медведи само једу, већ да уживају у томе: кад би раскомадали удове, он се слатко смејао и никад није вечерао без људске крви. Обичним људима, без титула, казна је била огањ. Оваква смрт најпре је, по законима које је донео, била одређена за хришћане, тако да су после мучења осуђени спаљивани лаганом ватром. Кад би их привезали, најпре су им подметали слабу ватру под стопала тако дуго, док би пламен скупио дебелу кожу табана и одвојио је од костију. Потом би палили и гасили бакље и померали их по појединим удовима, тако да ниједан део тела није остао нетакнут. У међувремену би им поливали лица хладном водом и влажили уста, да не би, због сувоће ждрело усахнуло и брзо наступила смрт. А то се најзад догађало, тек кад би после много дана сва кожа била испечена и пламен продро у унутрашњост тела.” 51
Слично је било и у области под управом цезара Максимина Даје, који је 306. године потврдио едикт о обавези свих хришћана, укључујући и жене и децу, да принесу жртве.
Јевсевије Памфил пише: ”Малени град у Фригији, у коме су живели хришћани, опколише војници и запалише га заједно са децом и женама, који су вапили Господу. Затим запалише и све житеље града, заједно са управитељем града, старешином војне постаје и осталим магистратима јер сви исповедише своју веру у Господа.” 52
Јевсевије Памфил, који је и сам гледао мучења мноштва људи, о страдању хришћана у различитим местима и областима, између осталог, пише: ”Знамо и о онима који се прославише у Палестини, а такође и у Тиру Финикијском. Ти мученици, уистину предивни војници за веру, након дуготрајног бичевања беху бачени пред дивље звери. И ти хришћани са великом вером чекали су насртаје леопарда, медведа, дивљих вепрова и бикова које су џелати дражили усијаним металним шипкама.Својим очима сам то гледао и видео сам како су ти људи били непоколебљиви у вери. /…/ Муке и страдања које поднеше хришћани у Тиваиди превазилазе сваки покушај да се оне опишу речима. Са њих су клештима откидали месо све док мученици не би издахнули; женама су везивали једну ногу па су их затим, уз помоћ некаквих направа, подизали у вис главом на доле. Оне су претходно биле обнажене и тако су висиле данима, изложене порузи.Другима су стављали у процепе одређене делове тела (најчешће потколенице), те су их онда притискали све док не попуцају. Све то није трајало неколико дана него је то трајало више година. /…/ Мачеима, којим су убијали људе, тупиле су се оштрице, метал је пуцао, џелати су падали од умора и мењали су један другога, само да мучење не би престајало. Тада смо сви могли видети пројављену силу Божију и храброст оних који су веровали у Христа. /…/ Да ли треба да поименце спомињем и остале? Да набрајам мноштво људи, да описујем сваковрсна мучења којима су страдавали угодници Христови? Једне су убијали секирама, као што то би са онима у Арабији; другима су ломили кости и зглобове, као што су то чинили онима у Кападокији; једне су вешали за ноге а испод њих су ложили ватру тако да су дављени димом, као што се зби са онима у Месопотамији; другима су одсецали уши, носеве, руке и остале делове тела, као што је то чињено у Александрији.” 53
И тако даље, Јевсевије наводи велики број сличних, страшних, примера.

Света великомученица Екатерина,
Света великомученица Екатерина

Престанак гоњења

”На Истоку, на територији под Галеријевом управом, прогони хришћана су свакако изгубили на интензитету већ 310. године када је Галерија задесила тешка болест.” 54 Наиме, на доњем делу гениталија му је, како пише Лактанције, настао злоћудан чир који је почео да се шири. Убрзо је био захваћен цео доњи део трупа а у утроби су се запатили црви. Делови тела су му се изобличили. ”И то је трајало целу годину, када је најзад савладан болешћу био приморан да исповеди Бога. Између поновних болова који су га мучили, викао је да ће обновити Божји храм и надокнадити све што је злочиначки починио.” 55
У Никомидији, 30. априла 311. године, пред своју смрт, издао је едикт којим је хришћанима дата слобода да поново могу да исповедају своју веру и да граде храмове. При крају текста едикта, тражио је од хришћана да се моле Богу за његов спас.
Указ је издао заједно са својим изабраним наследником императором Ликинијем на истоку и западним императором Константином. 56
Максимин Даја је, међутим, укинуо слободу која је дата хришћанима, али на такав начин да изгледа да је на то принуђен.57 ”Да би изгледао милостив, забранио је да се Божје слуге убијају, а наредио је да се сакате. Стога су исповедницима копали очи, одсецали руке, секли носеве или уши, ” пише Лактанције. 58
Ово потврђује и Јевсевије Памфил: ”Али тада изађе заповест да се хришћани ослепе и да им се одсече једна нога. То беше за њих мера човекољубља! То је био доказ да нам више неће задавати муке! Шта да кажем за милост која изађе из такве човекољубивости нечастивих људи, кад погледам на толике хришћане којима су најпре мачем прободене очи а после усијаним гвожђем спржене руке, као и на оне којима су ноге одсечене до колена, па су затим, и једне и друге, позатварали у руднике, не толико да копају руду колико да ту што пре помру.” 59
Диоклецијан је оболео од опасне болести која му је помутила разум60, и умро 3. децембра 311. године.
Максимијан Херкул је умро у јуну 310. године, срамном и недостојном смрћу, сможденог и сломљеног врата.61
Галерије је умро 5. маја 311. године, неколико дана након што је издао едикт.
Максимин Даја је умро у лето 313. године у Тарсу, где је побегао пред Ликинијем. Иако Јевсевије Памфил и Лактанције наводе различите узроке његове смрти, и код једног и код другог налазимо да је наступила након великих и тешких мука које су га натерале да исповеди Христа.62 63
Не постоје подаци, и тешко је дати процену, колико је укупно страдало хришћана током трајања прогона. Ипак, са великом сигурношћу можемо рећи да се доња граница броја убијених изражава у хиљадама. Јевсевије, на једном месту каже: ”Погинулих је некада бивало десет, двадесет па и шездесет дневно. Догађало се да за дан пострада и стотину хришћана: мушкараца, жена и деце…”64
Упркос томе, Црква не само да није уништена, већ се десило управо супротно, по речима Спаситељевим да пшенично зрно ако падне на земљу и умре, доноси многи род (Јн. 12,24).
Црква се током овог гоњења украсила великим бројем мученика, од којих наводимо само неке: Свети великомученик Георгије (Свети Ђорђе) један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви; Свети бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, Света великомученица Екатерина, Света великомученица Варвара, Свети великомученик Теодор Тирон, Свети свештеномученик Методије Олимпијски, Свети свештеномученик Лукијан Антиохијски, оснивач богословске школе у Антиохији; Света великомученица Маргарита Антиохијска, позната и као Света Марина или Огњена Марија; Свети Антим Никомидијски, Свети Петар Александријски, Свети Памфил Кесаријски и други с њим; Света мученица Доротеја, Света мученица Недеља, позната и као Киријака Никомидијска; Свети мученик Маврикије и седамдесет војника, Света великомученица Анастасија Узорешителница, Свети мученици Вас, Јевсевије Јевтихије и Василид, и бројни други.

Свети цар Константин и царица Јелен
Свети цар Константин и царица Јелена

Победа хришћанства

У бици код Милвијског моста, 27-28. октобра 312. године, Константин је победио Максенција, који му је објавио рат.
За Максенција, Јевсевије Памфил пише да је превршио меру својих злочињења тиме што се упустио у враџбине. ”Њему није представљало ништа да распори трудну жену или новорођено дете да би према положају детета у утроби или положају његових органа нагађао каква ће бити будућност.”65
Његово тело пронађено је у Тибру у коме се, бежећи, удавио.
Пред битку са безмало двоструко бројнијом Максенцијевом војском (Константинова војска се састојала од 90 хиљада пешака и 8 хиљада коњаника, док је Максенције имао 170 хиљада пешака и 18 хиљада коњаника66) Константин се помолио ”призвавши у молитвама помоћ Бога и Сина Његовог, Спаситеља свих, Самог Исуса Христа…”67
По Лактанцијевом казивању, Константин је у сну опоменут да на штитове упише небески симбол и тако почне битку. ”Он учини како му је наложено и преко слова Х стави I чији је врх заобљен и тиме на штитовима напише Христово име.”68
Јевсевије тај догађај у ”Животу цара Константина” описује овако: ”Он рече да је једном после подне, када је дан већ почео да опада, својим очима видео на самим небесима изнад Сунца победоносни знак крста од светлости сачињен, и на њему придодат натпис који каже: ”Овим побеђуј”.69
У фебруару 313. године у Милану, Константин и Ликиније су направили договор у области верске политике, познат као Милански едикт, а којим је хришћанима омогућена слобода вероисповести, враћена и обновљена имовина и објекти.
Ликиније, који је у међувремену устао против Константина и почео да гони хришћане, након неколико пораза од њега, убијен је 325. године.
Константин је сада имао сву власт у својим рукама, а захваљујући њему дошло је и до промена у корист Цркве. Претходно прогоњена, сада је имала подршку цара и државе.

Димитрије Марковић

Литература
1. Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Сремски Карловци 1912, стр. 247
2. Исто
3. Исто
4. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011, стр. 92
5. П. Малицки, Историја хришћанске Цркве, Први део, Свети Архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1933 године, стр. 46
6. Григорије Микић, Преглед историје Хришћанске Православне Цркве I, https://svetosavlje.org/pregled-istorije-hriscanske-crkve-i-opsti-deo/, приступљено 14.01.2018 године у 12.40 сати
7. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011, стр.87-89
8. Исто, стр. 92
9. Исто, стр.87 – 94
10. Исто, стр. 95
11. Исто, стр. 97
12. Исто
13. Радивој Радић, Терор цара Диоклецијана, http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:314629-Teror-cara-Dioklecijana, приступљено 14.01.2018 године у 15.20 сати
14. Н.А Машкин, Повијест старог Рима, https://www.scribd.com/mobile/doc/51790665/Maskin-Povijest-Starog-Rima стр. 381
15. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011, стр. 39
16. Исто, стр. 40
17. Исто, стр. 42
18. Исто, стр. 42-43
19. Н.А Машкин, https://www.scribd.com/mobile/doc/51790665/Maskin-Povijest-Starog-Rima стр. 386
20. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011, стр. 46
21. Н.А Машкин, Повијест старог Рима, https://www.scribd.com/mobile/doc/51790665/Maskin-Povijest-Starog-Rima стр. 381
22. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 50
23. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 23-25
24. Исто, стр. 25-27
25. Исто, стр. 27
26. Исто, стр. 27
27. Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Сремски Карловци 1912, стр. 259
28. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 217
29. Исто, стр. 217
30. Исто, стр. 217-218
31. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 98
32. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 31
33. Исто, стр. 31
34. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 100
35. Исто, стр. 100ж
36. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 29
37. Исто, стр. 33
38. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 104
39. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 33
40. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 35
41. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 218
42. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 37
43. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 105
44. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 39
45. Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Сремски Карловци 1912, стр. 260
46. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 222
47. Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Сремски Карловци 1912, стр. 260
48. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 219 – 220
49. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 51
50. Исто, стр. 57
51. Исто, стр. 55
52. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 227
53. Исто, стр. 223 – 227
54. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 108
55. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 59
56. П. Малицки, Историја хришћанске Цркве, Први део, Свети Архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1933 године, стр.
57. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 83
58. Исто, стр. 85
59. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 228
60. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 230
61. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 73
62. Исто, стр. 109
63. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 249-250
64. Исто, стр. 244
65. Исто, стр. 232
66. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 138
67. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 244
68. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 95
69. цитирано према Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 146

Насловна фотографија: икона светих мученика Васа, Јевсевија, Јевтихија и Василида, који су мученички пострадали за време Диоклецијана.

Екуменизам и историја као учитељица живота

РЕЦИ НЕ ЕУ

папа Папа Јован Павле II

Циљ овог текста јесте да православне хришћане, Србе,упозна и упозори на опасност свејереси екуменизма која, чини се , никада није била већа и ближа.
У складу са изреком Historia magistra vitae est (историја је учитељица живота),  навешћемо неколико конкретних примера односа Католичке ”цркве” према православним хришћанима и Србима у прошлости.
Екуменски покрет, по проф. др. Јовану Брији јесте ”покрет за васпостављање видљивог јединства Цркве (подељене током историје због теолошких и нетеолошких фактора), путем сагласности и теолошких дијалога, заједничког исповедања, сарадње и узајамног помагања.” (1)
Инструмент путем кога делује екуменски покрет јесте  Светски Савет цркава или Екуменски савет у чији састав улазе различите хришћанске јереси, али и неколико помесних православних Црква (у овом тренутку укупно их је 349).

Иако Римокатоличка ”црква” није члан овог Савета, већ има својство посматрача, термини ”екуменизам” и ”екуменски покрет”, у ширем смислу се односе и на све активности наведене у дефиницији Јована Брије…

View original post 4,900 more words

Православно-политичка анализа уласка Двери у коалицију Савез за Србију

Savez za Srbiju
Двери су се грађанима Србије и потенцијалним гласачима, од почетка свог деловања представљале као политичка организација чији се ставови заснивају на светосавском национализму, односно православној вери. Из тог резлога су њихово гласачко тело чинили углавном верници СПЦ који активно живе црквеним животом.
Данас је општепознато нпр. да су осим вербалне подршке о.Кирила, добијали и материјалну помоћ манастира Хиландара.
Међутим, политичке активности и борба за власт донеле су са собом и искушења, тако да је током времена дошло и до падова и  одступања од прокламованих ставова, што се показало кроз поједине одлуке и поступке.
На Видовдан 2015. године у Чачку је одржан Оснивачки сабор Српског покрета Двери, на коме су Двери из групе грађана прерасле у политичку организацију, а за првог председника Двери изабран је Бошко Обрадовић.
Све ово је имало за резултат то да је Двери напустио одређени број људи али и до губитка поверења код гласача.
Посебно разочарење изазвала је недавна одлука о уласку Двери у коалицију Савез за Србију. Оно због чега је ова одлука спорна и разочаравајућа јесте да су у овој коалицији,основаној на иницијативу Драгана Ђиласа, између осталог и Демократска странка, Народна Странка Вука Јеремића и Левица Србије Борка Стефановића.

Функционери Демократске странке били су и Зоран Ђинђић, Срђа Поповић, Чедомир Јовановић, Борис Тадић, Мирољуб Лабус , Божидар Ђелић, Драган Шутановац, итд. али и Драган Ђилас, Вук Јеремић и Борко Стефановић.
Полазим од претпоставке да је политика Демократске странке од 5. октобра 2000 године до данас, као и њене последице, свима позната па нећу наводити детаље. Исто важи и за активности појединаца, њених функционера (има ли нпр. некога да не зна ко је Срђа Поповић, или да је Борко Стефановић потписао споразум о ”интегрисаном управљању административним прелазима (ИБМ)”, тачније споразум постављању граничних прелаза између централне Србије и Косова и Метохије?)
СНС, заправо, само довршава оно што је Демократска странка започела.
Да ли је, дакле, оправдан улазак Двери у коалицију са њима, и какве резултате можемо очекивати?
У књизи ”Рат и Библија” 1, Свети Владика Николај, у поглављу под насловом ”Савез са злим доноси зло”, износи следеће закључке:
”1. Да безбожан и неваљао савезник у рату навлачи несрећу како на себе тако и на
своје добре савезнике;
2. Да с народима у рату бива исто што и с појединцима у миру, то јест ортаклук са
злим доноси свима ортацима зло;
3. Да је праведни Бог увек и вазда најпоузданији савезник оних, који се Њега држе
и Њему моле;
4. Да никаква материјална множина, на коју безбожници и лакоми рачунају, не
помаже ништа.”
Иако Свети Владика Николај говори о рату све се, без икакве разлике, може применити и на политичку борбу.
Даље пише: ”Без икаквог моралног и духовног мерила они су готови у тренутку опасности да направе савез и са ђаволом, само да у даном случају однесу победу. Они не гледају ни на дух ни на морал једнога народа, с којим праве савезе, него само и једино на његову такозвану материјалну снагу, то јест на количину војника, бајонета, ратног материјала, ратне производње и новаца. Савршено слепи према одлучујућој улози Створитеља људи у рату они су просто на просто претворили рат у међусобно крваво коцкање и надигравање. Бонапарта је био готов да пређе у Ислам, када је ратовао на Истоку, само да би дошао до успеха! Аустрија је на почетку XIX столећа помагала ослобођење Хришћана на Балкану од Турака, а на крају столећа стварала је пријатељство с Турском против истих тих Хришћана. Најзад је створила савез с Турском у Светском Рату, и заједно с њом била поражена.”
Говорећи о помраченој свести западних властодржаца у погледу истине и морала, он каже: ”Ко на пример од њих и помишља на то, да савез са злим доноси зло? Ваистину, правилно се могу на њих однети пророчке речи, толико пута обистињене кроз историју људи: заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова да не виде очима ни срцем разумеју (Јов. 12, 40).”
Као доказ своје тврдње да савез са злим савезником доноси зло он наводи следеће библијске примере:
”Цар јудејски Аса, који иначе чињаше што је право пред Господом, и коме Господ
дарова сјајну победу над Етиопљанима, сагреши само у једном. Наиме узе благо из
храма Божјега и њиме потплати Вен-Адада, цара сирског из Дамаска, да би
покварио савез овога цара са израиљским царем и постао његов, Асин, савезник.
Цар сирски узе благо, па учини више од онога зашто је био потплаћен, то јест, не
само прекиде савез с царем израиљским него и зарати против овога изненадно и узе му неколико градова. Али од тога се Аса ништа не користи. Силно благо, узето из храма, би страћено забадава. Тада се пријави цару видовити човек божји Ананија, па му од стране Божје изрече следећи укор: Што си се поуздао у цара сирскога а ниси се поуздао у Господа Бога својега, за то се војска цара сирскога измаче из твојих руку. Нијесу ли Етиопљани и Ливеји имали велике војске с врло много кола и коњаника? па кад си се поуздао у Господа, даде ти их у руке? Тако укоревши цара Асу додаде пророк још ове значајне речи: Јер очи Господње гледају по земљи да би показао силу своју према онима којима је срце цијело према њему. Најзад још додаде ово пророштво за цара Асу: зато ће одселе бити ратови на те. И би тако.
Цар јудејски Јосафат, који иначе чињаше што је право пред Господом, одазва се
понуди покваренога цара израиљског Ахава, да у савезу са њим удари на Сирце.
После једне велике гозбе кренуше оба цара с војскама својим против Сираца. Цар
Ахав, коме беше проречено од пророка да се неће жив вратити из тога рата,
преобуче се у одело проста војника – из страха или лукавства – а свога савезника
цара Јосафата усаветова да он остане у свом царском оделу. Рат би изгубљен, Ахав
погибе, а с њим за мало не погибе и Јосафат. Јер неки ратници сирски на колима
јурнуше на Јосафата, па мислећи да је он цар Ахав хтедоше га копљем пробости.
Устрашени Јосафат повика Бога у помоћ, и Господ му поможе, и одврати их Бог од
њега. Тако Јосафат претрпе страх и изгуби многу војску, па се врати из злога савеза
дома празан. А на путу га срете један видовит Божји човек, Јуј, син Ананијев, и
објасни му узрок његова пораза укоревши га речима: безбожнику ли помажеш, оне који мрзе на Господа љубиш? зато се подигао на те гњев Господњи. Али се Јосафат не опамети, него доцније опет направи савез с Охозијом, неваљалим и безбожним царем Израиљевим. А тај савез направише њих двојица у циљу, да лађама ударе на Тарсис и освоје га. Лађе беху направљене и опремљене у Есион-Гаверу. Тада изобличи Јосафата други један пророк, Елијезер син Додавин: што си се здружио с Охозијом, зато Господ разметну дјела твоја. И заиста, ускоро после овог пророчанства удари бура и разметну се дело савезничко. И разбише се лађе и не моготе ићи у Тарсис. Други пример: Јудејски цар Охозија иначе чињаше што је зло пред Господом благодарећи зато у главном његовој опакој мајци Готолији. Па између других зала учини још и то што склопи савез са безбожним и опаким Јорамом, сином Ахавовим. И тако пођоше њих двојица на Азаила цара Сирског, да освајају од Сираца Рамот Галатски. Рат би за савезнике изгубљен. Јорам беше љуто рањен, и као такав једва пренет у Језраел, престоницу своју. Цар Охозија враћајући се из рата сврати у Језраел, да обиђе свога рањеног савезника. Али бијаше од Бога на пропаст Охозији што дође к Јораму. Јер баш тих дана беше се побунио против Јорама и зацарио војвода Јуј. Он уби Јорама. Охозија побеже и стаде се крити по Самарији. Али га ухватише, доведоше пред Јуја, и погубише.
Трећи пример, нешто другачији. Цар Амасија, који иначе чињаше што је право
пред Господом, спремаше се да удари на Сирце. И спреми у својој Јудеји 300.000
војника изабраних са копљима и штитовима. Али му се учини мало, па најми од
Израиљаца још 100.000. А Израиљци беху одбачени од Бога због грехова својих.
Утом дође човек Божји цару Амасији и рече му: царе, да не иде с тобом војска
израиљска, јер Господ није с Израиљцима. Амасија се ожалости, јер беше дао
велике новце најамницима, па упита човека Божјег: а шта ће бити од сто
таланата што сам дао војсци израиљској На то му одмах одговори човек Божји:
има Господ да ти да више од тога. Онда Амасија послуша глас Божји и распусти
сву најамничку војску, па пође сам са својом војском на Сирце. И однесе над овима
сјајну победу.
Ова три примера јасно показују, како од моралне каквоће савезника зависи исход
једнога рата. Срби су ово добро знали, и према томе се управљали кроз своју
историју. Ова истина још увек је будна и жива у свести народној на Балкану. По
предању, Краљевић Марко је био савезник Турака у рату против Румуна. Тада је
Марко рекао: желим да хришћани победе, па ма ја први погинуо! И заиста
хришћани су победили али Марко је погинуо у томе рату.”
Из свега овога јасно је и какве резултате може да донесе чланство Двери у Савезу за Србију.
С обзиром да је члан коалиције Савез за Србију и Здрава Србија Милана Стаматовића, све оно што важи за Двери, важи и за њих.
Са киме онда ући у коалицију да би се остварила победа и донеле промене? Одговор је, опет, јасан и недвосмислен: ”Пре свега, дакле, може се с поузданошћу рећи, да ће победити она страна, којој Божја воља буде доделила победу. А којој страни Божја воља додељује победу, то је јасно из Светог писма Божјег, јасно из досадашњег излагања нашег, јасно из свих ратова кроз сву историју људску, само, ако се ти ратови читају у светлости библијској. Кратко речено: Божја воља доделиће победу оној страни, која буде имала најјаснију и најтврђу веру у Бога, и која се буде најозбиљније држала закона Божјега.”
”Ко има уши да чује, нека чује!” (Мт. 13,9)
Амин.
“Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време”.
Св. владика Николај Велимировић
1) http://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/rat-biblija-nikolaj.pdf
Аутор: Димитрије Марковић

Јеховини и Деретићеви сведоци

 

деретић3
Јован Деретић

Занимљиво је, и истовремено забрињавајуће, да број следбеника Деретићеве секте уопште није мали.

Деретић припада групи ”историчара”који себе називају ”Српском аутохтонистичком школом” а који су уствари, по ставу званичне науке, псеудоисторичари. Информације које износе нису резултат и плод научних метода, већ искључиво личних, унутрашљих, порива и мотива. Управо из тог разлога, псеудоисторичаре карактерише директно објављивање текстова (радова), без претходне научне расправе, јер на тај тај начин избегавају критику и оспоравање изнетог, а самим тим повећавају могућност да њихове информације (измишљотине) стекну већи број следбеника. Ово је, заправо, логично јер и није реч о науци.
Многи признати историчари и научни радници критиковали су тврдње Деретића и осталих псеудоисторичара и упозоравали их на последице оваквог приступа историји, а између осталих академик Божидар Ферјанчић. Он је истакао да ”тезе о Србима као најстаријем народу на свету и српском језику као прајезику свих других, немају никаквог научног основа и на њих се (…)не треба обазирати.”
Једну од најтемељнијих, најобимнијих и најупечатљивијих критика радова ових псеудоисторичара дао је Радивој Радић, професор историје на Филозофском факултету у Београду, у књизи под насловом “Срби, пре Адама и после њега” (мада би, узимајући у обзир оно што пишу, наслов могао да буде и “Срби, пре Бога и после Њега.”).
Некад сам се смејао читајући оно што пишу а називају историјом. Имао сам обичај да то означим као “историју” писану по принципу “што је баби мило то јој се и снило”.
Данас су те њихове измишљотине (мада “измишљотине” и није баш најбоља реч, сувише је блага и бенигна) дошле дотле, да све то више није ни смешно, ни забавно, посебно ако се у обзир узме њихово неваспитање и агресивност уколико се упустите уполемику са њима.

Screenshot_20181016-085752
Овај коментар спада у пристојније. Бројни коментари садрже псовке и увреде, и етикете као нпр. ”усташа”, ”шиптар” итд.

Осим Деретића, у ову групу псеудоисторичара и псеудонаучника спадају још и Радивоје Пешић, Момир Јовић, Илија Живанчевић, Светислав Билбија, Реља Новаковић, Миодраг Милановић, мр Ненад Миљуш, Славиша Миљковић, Милош Гроздановић, Живојин Андрејић, Слободан Јарчевић, Александра Бајић, Драгољуб Антић, Александар Петровић и многи други.
Неки од њих имају високо образовање, иако по правилу не из историје (укључујући и самог Јована И. Деретића), али је све више и оних са нижим степеном стручне спреме (сневање није дар само баба са високим образовењем а посебно не само једне!).
Њихови најзначајнији претходници су Милош Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Олга Луковић-Пјановић.
У последње време све популарнији је др. Горан Шарић.
Због мноштва оних који ”сневају”, пеудоисторијске тврдње су контрадикторне не само супротне према званичној историји, него и контрадикторне према другим псеудоисторијама, а неретко чак и у оквиру једног рада.
Можда ће некоме изгледати као непримерена и претерана изрека коју сам употребио (”Што је баби мило, то јој се и снило.”), међутим, ”бапске приче”, односно маме, тате,бабе,деде, комшије… представљају важан извор доказа (тачније ”доказа”) у радовима псеудоисторичара.
Нпр. Олга Луковић Пјановић у својој књизи “Срби – народ најстарији” пише: ”Моја покојна бака родом из Драгачева, често је помињала Мисир, што је древно име за Египат….Кад год бих отишла негде, па ме није било дуго да се вратим, бака ме је дочекивала са речима: ,,Где си била до сад, ко да си била чак у Мисиру?” Ја сам тад била дете, и још нисам знала где је тај Мисир…Мислим да су наши преци дуго чували сећање на њихов давни живот у Египту, под вођством ,,Краљева Пастира” или како их је запад назвао измишљеним именом ,,Хиксоси”…” 1
У истој књизи пише и о томе како јој је мајка причала да су некад давно њихови преци организовали хајку на лавове, јер су им нападали стоку. Тада је посумњала у то, али је касније сазнала да је лавова било на Балкану у време Александра Македонског. Закључак је био једноставан: ако су Срби били присутни на Балкану и пре 7. века, онда је прича о лавовима око Драгачева могла бити истинита. 2
Слично је и са присуством Срба у другим деловима деловима Европе, осим на Балканском полуострву. Тако, Олга Луковић-Пјановић описује свој боравак у Француској, где јој домаћица говори о томе да је она чула од својих родитеља и дедова да су некада у Француској владали Срби и да то не може бити лаж јер се у њеном дому никада није лагало. 3
Ни извор ”доказа” о старости српског језика није ништа другачији. Није јој било потребно ни истраживање архивске грађе ни археолошки налази, јер је ”доказ”пронађен у Олгином суседству: “У жељи да подвучем старост језика којим говори Српски Народ, више пута ми се догодило да употребом израз… санскритски. На то би се Чика Спира нагло дигао са седишта, љуљајући се на старачким ногама, али висок и прав као бор у гори, па би узвикнуо – снажним и громким гласом: ‘Молим Вас, не говорите: санскритски, већ реците: стари српски!’ Требало ми је много времена да то научим, па сам се толико пута питала: ‘Одакле њему тако сигурно знање?! Је ли то можда било Откровење, којим га је подарила његова дубока старост и које је и мени помогло -да лакше ходим према циљу?!'” 4
Овде сам навео само неколико примера, међутим, број псеудоисторичара и њихових ”теорија” са сличним ”доказима” је толики да их није могуће све навести, а то није ни примарни предмет овог текста.
Професор Радић у већ поменутој књизи наводи и побија велики број њихових тврдњи, па је препоручујем онима који су заинтересовани за ову тему и подробније информације.
Радић у предговору књиге, између осталог, каже: ”Са социолошког и психолошког становишта веома је занимљива и острашћена полемика, пуна бахате нетрпељивости, неукусних увреда и разузданог примитивизма, које се о питањима из најстарије српске историје води на друштвеним мрежама.” 5
Моје искуство са следбеницима ових ”историчара” у потпуности потврђује његове речи: острашћеност, бахатост, нетрпељивост, увреде, претње физичким насиљем, примитивизам. Било би, заиста, несумњиво потребно и корисно чути мишљење психолога и социолога о овој појави.
Не називам их сектом случајно. Познато је (погледајте видео снимак у прилогу) да је Деретић изјавио да је главни сатирач Срба хришћанска Црква, а да је српство на Балкану сломила православна Црква из Византије. 6
Историју Цркве, попут световне “историје” коју пропагира износи на свој начин, измишљајући, све у складу са својим мотивима и потребама, а супротности са званичном историјом Цркве, Светим писмом и предањем.Наведимо неке примере.
Иако је опште познато (бар би требало да буде?) да је први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве Свети Сава, по Деретићу смо архиепископа имали вековима раније. Столовао је у Солину а касније је чак, након протеривања у Италију, узео и титулу патријарха. 7
Свети апостол Јаков, брат светог апостола Јована Богослова је, опет по Деретићу 8, 34. године био у Србији, а са собом је довео и једног од 70 апостола, светог Андроника 9 и поставио га за епископа у Сирмијуму, ”то је данас Сремска Митровица. Ту су саградили једну малу црквицу, и ту је била прва епископија у хришћанству уопште, пре Јерусалима.”
Још један од 70 апостола, Тит, је проповедао на српском језику и био постављен за епископа у Расу, како тврди Деретић.
Има ли потреба да нагласим да је све ово измишљено, односно да историја Цркве и житија светитеља које помиње, не само да не говоре о овоме, него говоре нешто друго? 10
Податке за овај период налазимо у Светом писму (Посланицама и Делима апостолским) најстаријим сачуваним документима, делима Светих Отаца,  првих историчара Цркве и др.
У Јерусалиму је 51. године одржан сабор Светих Апостола (Дап 15,1-35), први сабор уопште у историји новозаветне Цркве, на коме је (тек тада) донета одлука да се проповеда и необрезанима тј. нејеврејима, многобошцима, па то довољно говори о веродостојности 34. године, коју наводи Деретић, као године када је почела проповед међу Србима, остављајући по страни питања ко је проповедао и да ли су Срби у то време били присутни на Балкану.
Слично је и са изградњом цркве (објекта). Из поменутих извора видимо да су се проповед и окупљања у ово време вршила у храму (јерусалимском) по синагогама и кућама и сл. ”И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца.” (Дап. 2,46). Хришћански храмови (цркве) се појављују знатно касније, што потврђују и археолошки налази.
Из истих извора (Посланица, Дела апостолских итд.) сазнајемо које су прве Цркве које су основане, и ко су први ђакони, презвитери и епископи. Раса и Сирмијума, подразумева се, нема међу њима.
На примедбу водитеља да је Христос по мајци био Србин (Господе, опрости!), Деретић одговара, допуштајући ту могућност: ”Име Марија је неоспорно српског порекла. Е, сад, да ли је то име дато некој другој, страној, девојци или је она била из српске породице, то је сад питање о којем се можемо спорити…” 11. Из Светог писма и житија Пресвете Богородице знамо да је из јеврејског народа, да јој је отац био из племена Давидова, а мајка од рода Аронова. По сведочењу Старог завета Ноје је имао три сина, Сема (или Сима), Хама и Јафета. Сем је праотац семитских народа, што значи и јеврејског, а Јафет се сматра праоцем европских народа, укључујући и Србе. То нам даје сасвим јасан одговор на претпоставку да је Пресвета Богородица можда српкиња, опет, остављајући по страни питање о одсуству било каквих информација о Србима у овом периоду историје.
Овако Деретић види полазак светих Апостола на проповед: ”Христос им је дао упутство на једноме скупу како да се понашају, да не смеју да иду као неки људи авантуристи…”
О значењу саме речи ”апостол”, Деретић каже: ”Одакле реч апостол? Бос код старих Срба значи ‘без постола’. Постол је обућа, а сам назив апостол је чисто из српског језика.” Наравно, ни ово као ни све остало није тачно. Реч ”апостол” је грчког порекла (απόστολος) и значи посланик или благовесник.
Даље Деретић, измишљајући и изврћући историју Цркве, каже да су свих дванаест апостола проповедали на српском језику, који они зову арамејски.

Да ли је ово истина? Да ли су апостоли заиста проповедали на арамејском? Опште је познато да су сва четири Јеванђеља написана на грчком језику, као и да су се јеванђелисти, за разлику од Спаситеља, више користили грчким преводом Старог завета, тзв. Преводом седамдесеторице или Септуагинтом.Толико  што се тиче првог дела Деретићеве тврдње о арамејском језику као језику апостола.

Од времена Вавилонског ропства (586-538 г. пре Христа) Јеврејски језик престаје да буде живи језик, а Јевреји прихватају арамејски језик и писмо.Арамејско писмо се због облика слова назива и квадратно писмо. Арамејски језик и квадратно писмо су били у употреби и у време Господа Исуса Христа, што потврђују неке речи и изрази који се налазе у Новом завету (Ефата, Кифа, Голгота, Акелдама итд.), као и Његове речи (Мат. 5, 18) о слову јод, као најмањем слову, што је у квадратном писму очигледно. Спаситељ је проповедао на овом језику.

2nd_century_Hebrew_decalogue
Папирус Nash

Што се тиче другог дела тврдње, да је арамејски језик уствари српски, мислим да више од било каквог коментара говори фотографија изнад, са текстом писаним квадратним писмом. Ако је у питању српски језик, не би требало да имате проблема да прочитате текст. Можете ли? И наравно, да разумете горе наведене речи: Ефата, Кифа, Голгота, Акелдама. Да ли их разумете?
Од дванаест Апостола седам њих је, по Деретићу, проповедало у српским земљама, а разлог је, како он закључује, био језик: ”Шта би вредело апостолима да иду да проповедају међу народ који њих не разуме? То би било као да говоре зиду.” Одговор на ово налазимо у Делима апостолским: ”И кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу.И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху;И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих.И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом.Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и смете се; јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовим језиком.И дивљаху се и чуђаху се сви говорећи један другоме: Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци?Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили:Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији,У Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити,Крићани и Арапи, чујемо гдје они говоре на нашим језицима о величанственим дјелима Божијим?” (Дап. 2, 1-11)
На овом примеру видимо да тврдње које износе псеудоисторичари нису само измишљотине већ често и најобичнија лаж, при чему се, могуће,рачуна на неиформисаност оног коме су упућене.
После светог апостола Јакова, што смо већ поменули, по Деретићу, у српске земље 42′ године долази свети апостол Петар (кога овај псеудоисторичар назива просто ”Петар”), затим свети апостол Павле, па Марко, па онда Лука, који је написао своје Јеванђеље у некој пећини код Требиња (?!).Последњи долази свети апостол Андреј (Првозвани). И опет, наравно, измишљотина и лаж.
”Почетна тачка ширења хришћанства за Европу била је Србија”, каже Деретић. Наравно, Грци и Латини су настојали да све то прикрију. Како. Деретић нам даје одговор: ” Нпр. овако. Кад нису могли друкчије да оспоре почетак хришћанства у Србији, онда су они упоредили Панонију са Шпанијом – Панијом, па су онда рекли да то није било у Србији, Панонији, него у Шпанији…”. Мислим да је овде сваки коментар сувишан.
У својој књизи “Серби народ и раса – нова Вулгата” Деретић, пише да је стара српска религија имала утицај на хришћанство. Тако, на пример, наводи Перуна, божанство чије су одлике хришћани приписали Светом Ђорђу.
И још много тога пише Деретић, али је немогуће све навести.

сербона2
Слично, Момир Јанковић, пишући о богињи Морани, каже да ”њене функције у хришћанству покривају, делимично, свети: Игњат, Мрата, Тодор и Стефан.” Даље, ”функције Радгоста у хришћанству пренесене су на Светог Андрију и делимично на Свету Тројицу.” ; ”Функције бога Велса у хришћанству, покривају свеци: Василије, Лука, Блаж, Корнелије и Иван, а делимично: Сава и Мрато.” Богиња Слава: ”У хришћанству је покривају Св. Димитрије и славски свеци.”; Функције Богиње Ладе у хришћанству покривају: Арханђели Михаило, Гаврило и Рафаел и патријарх Герман, а делимично свети: Ђорђе и Петар”, итд. Господе, опрости! 12
Осим извртања и измишљања хришћанске историје и јеретичких учења,често се код псеудоисторичара јављају ставови да нам је хришћанство наметнуто силом, и у складу са тим пропагирања паганских обичаја и многобоштва.
Углавном се пропагирају старословенски богови попут Перуна, Световида и других, од којих су неки горе поменути, али и некакви Творни богови (?!), Добри (вероватно гностички?) богови и слично; хришћанство се назива ”јошуанство” итд. На фотографијама испод дати су неки од примера, псеудоисторичара Славише Миљковића.

Screenshot_20181012-071038
Псеудоисторичари и њихови богови (преузето са Facebook-а)
Screenshot_20181013-122310
Србско/Хелмско родоверје и јошуанизам (преузето са Facebook-а)

Др. Стеван Томовић у својој књизи ”Древна историја Срба”, између осталог, пише: ”Свима је познато да се свети спис Јевреја назива Тора (прев. „Учење“). Оно што је за Јевреје Тора, то је за Србе хришћане Библија, док је за муслимане Куран. Ипак, пошто је Тора саставни део Библије (Срби је називају „Мојсијево петокњижје“), и пошто у Курану јасно пише да су „Теврат“ (Стари завет) и „Инџил“ (Нови завет) истинити, то значи да је овде реч скоро о једном те истом спису. Ово не чуди ако знамо да су јудаизам, ислам и хришћанство једине монотеистичке религије света, које имају исти корен. Дакле, Јевреји, хришћани и муслимани верују у истог Бога и имају исте тзв. свете списе.” (?!)

Затим нам околишно износи информацију да су први људи не Адам и Ева, него Богумир и Славуна који су, наравно, знали и за тзв. Дрво познања добра и зла. Аутор наставља дајући нам, узгред, информацију и о Бадњаку: ”И попут свих народа на свету, тако су и Срби ово „Дрво знања“ прогласили за своје свето дрво и „Дрво живота“ – исто оно што су учинили сви многобожачки народи. Тако су и Срби имали то „свето дрво“, како су га они звали, којем су се клањали као богу, које су обожавали, и пред којим су се молили. Имали су они и многа друга „света дрва“, а од којих је најчувенија била липа.Једно посебно место заузимао је храст, као што је био случај и код германских народа, али нарочито бадњак.”

Мокош
”МОКОШ је удахнула дрвету Липи живот и од ње је настала прва жена.”

И тако даље, све до потопа, који је преживело четворо људи а међу њима и Крањец, а то је уствари Ноје. На крају књиге нам аутор открива да их је уствари (ипак) било осам (?!) а онда нас даље води од потопа све до Дрекаловића у Црној Гори. (од 12 племена Израиљевих, по њему, десет је било изгубљено и то су, уствари, Срби. Родоначелник једног од дванаест племена, Гад, дошао је воловском запрегом у Будву итд.) 13
Можда ово последње што сам навео, или нешто претходно, делује као шала или као намерно одабрано, али није. Књига ”Древна историја Срба” је, напротив, изабрана због високошколског образовања аутора, осим ако је и титула коју аутор наводи испред свог имена, лаж.. Навешћу из исте књиге, ради потпуније слике, још један пример, из поглавља под насловом ”Додатак 1: Речи хебрејског порекла”, и поднасловом ”Неколико примера српских речи које су семитског (хебрејског) порекла”:
”ХЛЕБ – реч којом се означава једна животодавна намирница. У арапском језику, реч ЛаХМун у преводу значи „месо“, док хебрејска реч ЛеХеМ има исто значење. Слично је и са арапском речи ХаЛиБун и хебрејском речју ХаЛаВ.” Значи, српска реч ”хлеб” потиче од речи ”месо” (?!).

Који год текст или књигу ових псеудоисторичара да узмете, ”чињенице” и ”логика” којом се служе су слични.

Код Срба, као православног народа, обичај је да се деци на кршењу дају имена по светитељима, који онда постају њихови заштитници и молитвени заступници, али и узор који у свом животу имају да следе. Уместо тога псеудоисторичари препоручују давање старословенских, многобожачких, имена као нпр. Жирослав (у славу храсту који је био свето дрво старих Словена), Ивша (словенско свештено дрво), Јарослав (који слави бога Јарила), Перун (старословенски бог) итд.

Упоредо са предавањима псеудоисторичара почела је и продаја ових морбидних скулптура паганских (старословенских) богова које они проповедају.
Из коментара на страници на којој се продају ови предмети, можемо да видимо да се купују нпр. и као поклон новорођеној беби, која је добила име по једној од ових богова.

сварог
,,Све си својом премудрошћу створио” Сварог.

Уз скулптуру Сварога (на страници на којој се продаје) иде и следећи текст: ”Вишњи и Свевишњи. Сварог је врховни бестелесни бог, прастворитељ светлога неба под чијим се сводом „све рађа и догађа“. Он је праотац земље и свакога „рода и плода“, дакле свега на земљи, али и стваралац комплетне васељене. Он је препун славе и божанства јер управља небом које је изнад и изван свега, а ипак све обухвата. Сварог спава и у сну је створио овај свет који је поверио Перуну и осталим боговима на чување и управљање. Он не може непосредно деловати на физичко, материјално окружење које сања, али зато може да утиче на вољу осталих богова, и ту је његов утицај огроман. Његово буђење означиће крај света….
Сима Тројановић је почетком ХХ века добро претпоставио да су Бадњи дан и Божић празници соларног порекла који симболизују обнављање Сунца; бадњак је таква врста идола који ја домаћем огњишту сваког српског домаћина понавља „небесну сцену“ поновног рођења бога Сунца. Сви ови обичаји су још увек савршено очувани код Срба, вероватно зато што је, како многи претпостављају, бог Сунца и ватре, Дајбог, био српски национални бог и зато посебно слављен. Ватра са огњишта се не даје јер она тога дана „помаже“ рађању новог Сунца – над њоме ове „срећни гост“, који се код Срба назива полаженик, положајник или полажаоник, а који је прва особа која тога дана дође у кућу, џара ватру бадњаком, како би је разгорео. Вук који се зове на гозбу јесте онај стари Хроми вук, Дајбог, који у каснијем периоду престаје да буде хром, јер је започео нови годишњи циклус у коме Сунце јача. И сам полажаоник, први гост који нам својевољно тога дана дође у кућу, заправо је вероватно то старо божанство; о томе говори и обичај да се он обрће кожухом и да седа под сто, чиме се апострофира његов „вучји“ карактер.”

Није им довољно добро ни хришћанско порекло четири оцила, односно четири слова ”С”, па и то мењају.

оцила
Четири слова ”β” – βασιλεὺς βασιλέων, βασιλεύων βασιλευόντων (Цар Царева царује царевима), речи су које се односе на Спаситеља.

 

Због чега православни хришћани не треба да следе ово учење? Због тога што је лаж, а у  Светом писму је речено ко је отац лажи: ”Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.” (Јв. 8, 44)

Иако је њихов манифестни циљ ширење ”забрањене” (а уствари измишљење) историје Срба, што раде из, наводно, родољубивих побуда (а прихватање ове измишљене историје се поставља као мерило родољубља) латентни и стварни циљ је, заправо, урушавање националног идентитета утемељеног у православљу и светосављу, али и саме вере.

Следећи њих и њихов метод, могли бисмо да дођемо у искушење да  присвајамо светитеље и мењамо њихова житија, нпр. Светог Николу Мирликијског, Светог Ђорђа итд. Шта бисмо добили? Ништа. Да ли бисмо нешто изгубили? Да, сасвим сигурно,  ”Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен.” (мт. 12,37)

Наводећи њихова јеретичка учења, дао сам део одговора на питање зашто сам им их у наслову текста упоредио са сектом (Јеховиним сведоцима). Иако се може направити поређење са бројним јересима кроз историју цркве, укључујући поређење и са Римокатоличком јереси (”црквом”) али и са протестантима (једна од основних одлика протестантизма јесте да свако има слободу да самостално тумачи Јеванђеље). Једно од најбољих би, свакако,  било поређење са тзв. Маркионитима и начином на који је Маркион мењао садржај Светог писма.

Други део одговора се односи на опхођење са њима: као и са Јеховиним сведоцима, или неком другом сектом, често је најбоље не упуштати се у расправу. Како можете да полемишете са неким ко као аргументе износи измишљене информације и лажи? Посебно када се ради о њиховим јеретичким учењима о православљу и Цркви. Ово је, свакако,  једна од ситуација на коју може да се примени поука из Јеванђеља: ”Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.” (Мт. 7,6)

Основ њиховог учења, као што је већ речено,  јесте да смо ми најстарији народ на свету и да је српски језик, сходно томе, најстарији на свету, и да је то оно на шта треба да смо поносни и што нас издваја од осталих народа и чини посебним.
Треба да одбацимо веру, а тиме и Спаситеља, Богородицу и све Свете; Свете Ћирила и Методија, Светог Јована Владимира, Светог Саву и све Свете Немањиће који су створили српску државу; Светог Кнеза Лазара, његовог сина Светог Деспота Стефана Високог и све Свете Србе после њих. Светог Владику Николаја и Светог Јустина Ћелијског, Свете мученике јасеновачке и све Новомученике српске и Патријарха Павла. А са њима и Пећку патријаршију, Грачаницу, Високе Дечане, Студеницу, Раваницу… И не само то него и Карађорђа који је постио све постове и увек говорио “ако Бог да и Боже помози “. Кнеза Милоша који без молитве није седао за ручак и вечеру, Краља Петра I… Али и Николу Теслу, сина православног свештеника, Михајла Пупина, Милутина Миланковића…

Screenshot_20181013-122134
Једно од питања које ми је упућено од стране псеудоисторичара

Уместо тога, треба да пригрлимо измишљену историју, Перуна, Световида, Радгоста, Ладу и Морану итд. јер су старији од хришћанства, и на то да будемо поносни.. Њима ћемо, вероватно, да приносимо жртве?
Све то треба да одбацимо, и нашу историју и наше спасење, и идентитет утемељен у православљу, и уместо тога прихватимо као оно најважније измишљотину и лаж да смо “народ најстарији”?! И да на то будемо поносни?!
Ко је био старији, Христос или мудраци који су дошли да му се поклоне?
Зар нису Усташе у логорима Јастребарско и Стара Градишка била старија од српске деце која су тамо мучена и убијена? Је ли пилот који је убио Милицу Ракић био старији од ње?
Када је реч о досељавању Словена на Балкан (да и не говорим о периоду за који не постоје подаци), ни уз најбољу вољу не могу да разум каква је практична корист од утврђивања тачне локације и времена поласка, сем задовољења научне радозналости. Дефтер из 1455. године, званични документ Османског царства, чији оригинал се налази у историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца. Другим речима, много векова након нашег досељавања на Балкан, које псеудоисторичари оспоравају. Зар нам то није довољно? Исто тако се зна све што је потребно о Републици Српској Крајини, Војводини и Црној Гори. Имамо све потребне податке и за Босну и Херцеговину, Македонију и Албанију и наше присуство на тим просторима, укључујући и информације о пореклу тзв. Бошњака. Шта ће питање времена досељавања Словена на Балкан, и места одакле су дошли променити у свему томе? Шта ће измишљени и лажни подаци променити у свему томе? Ништа. Само могу да нам нанесу штету, јер непријатељи могу да их искористе да би нас дисквалификовали.
Шта старост и године саме по себи значе? Ништа.
Шта ћемо ако се појави неки народ који устврди да је нпр. највишљи, и да се његово првенство заснива на томе? Године живота, све друге душевне или телесне карактеристике, и много тога другог, било кад је у питању појединац или народ, дар су од Бога и ни случајно нису знак изабраности и разлог за гордост.
Знак изабраности јесте то што смо православни, јер је написано: “Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах” (Јв. 15,16).Али ни то није разлог за гордост и високо мишљење о себи, И то је плод милости Божије а не неке наше заслуге.
Шта дугујемо тој измишљеној старости? Ништа. Шта дугујемо Христу и православљу? Све. “Срби дугују Христу основна начела живота и владања. Дугују Му веру у једнога живога Бога, у суд Божији, у Промисао, у правду и милост Божију, у бесмртни живот на небесима… Поштење, уздржљивост, чедност, братољубље, смерност, милостивост, мирољубивост, трудољубље, ведрина духа, храброст у одбрани правде, пожртвовање, и све остале узвишене врлине душе – све је дошло Србима од вере Христове.
Још Срби дугују Христу благе и красне обичаје своје. Сви ти обичаји су у суштини и по символици јеванђелски.”(Свети Владика Николај)
Следбеници ове секте се представљају као родољуби и прихватање или одбацивање измишљотине да су Срби “народ најстарији” постављају као критеријум родољубља. Да ли је родољуб онај ко верује у то да смо ”народ најстарији” а одбацује православље и Цркву?
Речник САНУ нас учи да су национализам и родољубље синоними, па погледајмо шта Свети Владика Николај каже о српском национализму. Да ли нам каже да је родољубље, тј. национализам, веровање у измишљени податак да смо народ најстарији? Не. Ево шта каже Свети Владика Николај:
“То је рам, у коме је икона Христова.
То је дом, у коме је Христос домаћин.
То је брак, коме је Христос благословитељ.
То је село и град, у коме је Христос начелник.
То је држава, у којој је Христос цар.
То је уметност, у којој је Христос чаробност.
То је школа, у којој је Христос учитељ.
То је Црква, у којој је Христос првосвештеник.
То је борба, у којој је Христос војсковођа.
То је страдање, у коме је Христос главни страдалник.
То је мука, где се Христос мучи кроз невину децу.
То је робовање, које је издржљиво само са Христом.
То је устанак против неправде, са барјаком Христовим.
То је победа са певањем: Христос воскресе!
То је песма, која Христово Име слави.
То је весеље, где Анђели Христови са људима играју.
То је ткиво историје српског народа, коме је основа Христос, а потка Свеци и Светитељке и јунаци и Мученици Христови.
То је молитва до последње сузе и последње капи зноја.
То је пост докле очи не постану два пута веће.
То је жртвовање за Христа свега имања и себе сама.
То је снежна чистота у девичанству и анђелска верност у браку Христа ради.
То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, срећа у побратимству, срећа у колиби и на престолу, срећа у оба света, у име Христа Бога.
Ево због чега је речено да је тешко бити Србин. А то је речено комшијама српским и издајницима српским, којима је национализам рам, у који они
стављају другу слику коју им противници Христови гурну у руке.”
И не само комшијама, него и изродима и онима помраченог ума у самом народу Српском.
Јесмо ли прави Срби? Како то да знамо? Упутство нам даје Свети Јустин Ћелијски: “Прави Србин увек стоји уз Спаситеља свога Господа Христа, увек стоји у Светој Србији, брани њену правду, живи том правдом, брани њену истину, живи том истином. Нема смрти која га може одвојити од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола, који могу таквог Србина, Христовог Србина, светосавског Србина, одвојити од Свете Србије. У њој он је међу Светитељима Српским. Тим бесмртним победницима на свим бојиштима, тим бесмртним јунацима којима никаква смрт нашкодити не може. И ми данашњи Срби, треба да проверимо себе, сваки да провери себе. Где сам? Да ли сам ја у Светој Србији? Да ли заиста живим светим Јеванђељем косовским, светосавским Јеванђељем? Да ли је Христос за мене све и сва у овоме свету? Да ли је Христос за мене најважнија моја брига у овом свету? Да ли је Христос једини истинити Бог за мене у овоме свету, или ја полако се одвајам од Њега и бежим од Њега и придружујем се лажним боговима овога света, лажним наукама, лажним учењима. Сваки нека провери себе. Провера је врло лака и за мене и за тебе. Ако си прави Србин, ако светосавско србинско срце бије у теби, ти си сав уз Господа Христа. Сав уз Његову истину и у овом и у оном свету.”
Амин.
Зато, браћо Срби и сестре Српкиње, удаљите се од овог богохулног и јеретичког учења,што пре.
Димитрије Марковић
1) http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Olga%20Lukovic%20Pjanovic%20-%20Srbi%20narod%20najstariji.pdf
2) Исто
3) Исто
4) Исто
5) https://issuu.com/bojanacebic/docs/adam__izvod_
6) https://www.youtube.com/watch?v=Y56MoS-Etp8&t=4s
7) https://www.youtube.com/watch?v=xzaqzKPRLL8&t=947s
8) Исто
9) http://spc.rs/sr/sveti_apostol_andronik_sveta_junija_0
10) http://www.spc.rs/sr/sveti_apostol_jakov_zevedejev_0
11) https://www.youtube.com/watch?v=5prUx-LP3zI
12) https://vdocuments.site/slobodan-jarcevic-istorijske-skrivalice-v2.html

13) http://cps.org.rs/Knjige/drevna_istorija_srba.pdf