Екуменизам и историја као учитељица живота

РЕЦИ НЕ ЕУ

папа Папа Јован Павле II

Циљ овог текста јесте да православне хришћане, Србе,упозна и упозори на опасност свејереси екуменизма која, чини се , никада није била већа и ближа.
У складу са изреком Historia magistra vitae est (историја је учитељица живота),  навешћемо неколико конкретних примера односа Католичке ”цркве” према православним хришћанима и Србима у прошлости.
Екуменски покрет, по проф. др. Јовану Брији јесте ”покрет за васпостављање видљивог јединства Цркве (подељене током историје због теолошких и нетеолошких фактора), путем сагласности и теолошких дијалога, заједничког исповедања, сарадње и узајамног помагања.” (1)
Инструмент путем кога делује екуменски покрет јесте  Светски Савет цркава или Екуменски савет у чији састав улазе различите хришћанске јереси, али и неколико помесних православних Црква (у овом тренутку укупно их је 349).

Иако Римокатоличка ”црква” није члан овог Савета, већ има својство посматрача, термини ”екуменизам” и ”екуменски покрет”, у ширем смислу се односе и на све активности наведене у дефиницији Јована Брије…

View original post 4,900 more words

Advertisements

Православно-политичка анализа уласка Двери у коалицију Савез за Србију

Savez za Srbiju
Двери су се грађанима Србије и потенцијалним гласачима, од почетка свог деловања представљале као политичка организација чији се ставови заснивају на светосавском национализму, односно православној вери. Из тог резлога су њихово гласачко тело чинили углавном верници СПЦ који активно живе црквеним животом.
Данас је општепознато нпр. да су осим вербалне подршке о.Кирила, добијали и материјалну помоћ манастира Хиландара.
Међутим, политичке активности и борба за власт донеле су са собом и искушења, тако да је током времена дошло и до падова и  одступања од прокламованих ставова, што се показало кроз поједине одлуке и поступке.
На Видовдан 2015. године у Чачку је одржан Оснивачки сабор Српског покрета Двери, на коме су Двери из групе грађана прерасле у политичку организацију, а за првог председника Двери изабран је Бошко Обрадовић.
Све ово је имало за резултат то да је Двери напустио одређени број људи али и до губитка поверења код гласача.
Посебно разочарење изазвала је недавна одлука о уласку Двери у коалицију Савез за Србију. Оно због чега је ова одлука спорна и разочаравајућа јесте да су у овој коалицији,основаној на иницијативу Драгана Ђиласа, између осталог и Демократска странка, Народна Странка Вука Јеремића и Левица Србије Борка Стефановића.

Функционери Демократске странке били су и Зоран Ђинђић, Срђа Поповић, Чедомир Јовановић, Борис Тадић, Мирољуб Лабус , Божидар Ђелић, Драган Шутановац, итд. али и Драган Ђилас, Вук Јеремић и Борко Стефановић.
Полазим од претпоставке да је политика Демократске странке од 5. октобра 2000 године до данас, као и њене последице, свима позната па нећу наводити детаље. Исто важи и за активности појединаца, њених функционера (има ли нпр. некога да не зна ко је Срђа Поповић, или да је Борко Стефановић потписао споразум о ”интегрисаном управљању административним прелазима (ИБМ)”, тачније споразум постављању граничних прелаза између централне Србије и Косова и Метохије?)
СНС, заправо, само довршава оно што је Демократска странка започела.
Да ли је, дакле, оправдан улазак Двери у коалицију са њима, и какве резултате можемо очекивати?
У књизи ”Рат и Библија” 1, Свети Владика Николај, у поглављу под насловом ”Савез са злим доноси зло”, износи следеће закључке:
”1. Да безбожан и неваљао савезник у рату навлачи несрећу како на себе тако и на
своје добре савезнике;
2. Да с народима у рату бива исто што и с појединцима у миру, то јест ортаклук са
злим доноси свима ортацима зло;
3. Да је праведни Бог увек и вазда најпоузданији савезник оних, који се Њега држе
и Њему моле;
4. Да никаква материјална множина, на коју безбожници и лакоми рачунају, не
помаже ништа.”
Иако Свети Владика Николај говори о рату све се, без икакве разлике, може применити и на политичку борбу.
Даље пише: ”Без икаквог моралног и духовног мерила они су готови у тренутку опасности да направе савез и са ђаволом, само да у даном случају однесу победу. Они не гледају ни на дух ни на морал једнога народа, с којим праве савезе, него само и једино на његову такозвану материјалну снагу, то јест на количину војника, бајонета, ратног материјала, ратне производње и новаца. Савршено слепи према одлучујућој улози Створитеља људи у рату они су просто на просто претворили рат у међусобно крваво коцкање и надигравање. Бонапарта је био готов да пређе у Ислам, када је ратовао на Истоку, само да би дошао до успеха! Аустрија је на почетку XIX столећа помагала ослобођење Хришћана на Балкану од Турака, а на крају столећа стварала је пријатељство с Турском против истих тих Хришћана. Најзад је створила савез с Турском у Светском Рату, и заједно с њом била поражена.”
Говорећи о помраченој свести западних властодржаца у погледу истине и морала, он каже: ”Ко на пример од њих и помишља на то, да савез са злим доноси зло? Ваистину, правилно се могу на њих однети пророчке речи, толико пута обистињене кроз историју људи: заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова да не виде очима ни срцем разумеју (Јов. 12, 40).”
Као доказ своје тврдње да савез са злим савезником доноси зло он наводи следеће библијске примере:
”Цар јудејски Аса, који иначе чињаше што је право пред Господом, и коме Господ
дарова сјајну победу над Етиопљанима, сагреши само у једном. Наиме узе благо из
храма Божјега и њиме потплати Вен-Адада, цара сирског из Дамаска, да би
покварио савез овога цара са израиљским царем и постао његов, Асин, савезник.
Цар сирски узе благо, па учини више од онога зашто је био потплаћен, то јест, не
само прекиде савез с царем израиљским него и зарати против овога изненадно и узе му неколико градова. Али од тога се Аса ништа не користи. Силно благо, узето из храма, би страћено забадава. Тада се пријави цару видовити човек божји Ананија, па му од стране Божје изрече следећи укор: Што си се поуздао у цара сирскога а ниси се поуздао у Господа Бога својега, за то се војска цара сирскога измаче из твојих руку. Нијесу ли Етиопљани и Ливеји имали велике војске с врло много кола и коњаника? па кад си се поуздао у Господа, даде ти их у руке? Тако укоревши цара Асу додаде пророк још ове значајне речи: Јер очи Господње гледају по земљи да би показао силу своју према онима којима је срце цијело према њему. Најзад још додаде ово пророштво за цара Асу: зато ће одселе бити ратови на те. И би тако.
Цар јудејски Јосафат, који иначе чињаше што је право пред Господом, одазва се
понуди покваренога цара израиљског Ахава, да у савезу са њим удари на Сирце.
После једне велике гозбе кренуше оба цара с војскама својим против Сираца. Цар
Ахав, коме беше проречено од пророка да се неће жив вратити из тога рата,
преобуче се у одело проста војника – из страха или лукавства – а свога савезника
цара Јосафата усаветова да он остане у свом царском оделу. Рат би изгубљен, Ахав
погибе, а с њим за мало не погибе и Јосафат. Јер неки ратници сирски на колима
јурнуше на Јосафата, па мислећи да је он цар Ахав хтедоше га копљем пробости.
Устрашени Јосафат повика Бога у помоћ, и Господ му поможе, и одврати их Бог од
њега. Тако Јосафат претрпе страх и изгуби многу војску, па се врати из злога савеза
дома празан. А на путу га срете један видовит Божји човек, Јуј, син Ананијев, и
објасни му узрок његова пораза укоревши га речима: безбожнику ли помажеш, оне који мрзе на Господа љубиш? зато се подигао на те гњев Господњи. Али се Јосафат не опамети, него доцније опет направи савез с Охозијом, неваљалим и безбожним царем Израиљевим. А тај савез направише њих двојица у циљу, да лађама ударе на Тарсис и освоје га. Лађе беху направљене и опремљене у Есион-Гаверу. Тада изобличи Јосафата други један пророк, Елијезер син Додавин: што си се здружио с Охозијом, зато Господ разметну дјела твоја. И заиста, ускоро после овог пророчанства удари бура и разметну се дело савезничко. И разбише се лађе и не моготе ићи у Тарсис. Други пример: Јудејски цар Охозија иначе чињаше што је зло пред Господом благодарећи зато у главном његовој опакој мајци Готолији. Па између других зала учини још и то што склопи савез са безбожним и опаким Јорамом, сином Ахавовим. И тако пођоше њих двојица на Азаила цара Сирског, да освајају од Сираца Рамот Галатски. Рат би за савезнике изгубљен. Јорам беше љуто рањен, и као такав једва пренет у Језраел, престоницу своју. Цар Охозија враћајући се из рата сврати у Језраел, да обиђе свога рањеног савезника. Али бијаше од Бога на пропаст Охозији што дође к Јораму. Јер баш тих дана беше се побунио против Јорама и зацарио војвода Јуј. Он уби Јорама. Охозија побеже и стаде се крити по Самарији. Али га ухватише, доведоше пред Јуја, и погубише.
Трећи пример, нешто другачији. Цар Амасија, који иначе чињаше што је право
пред Господом, спремаше се да удари на Сирце. И спреми у својој Јудеји 300.000
војника изабраних са копљима и штитовима. Али му се учини мало, па најми од
Израиљаца још 100.000. А Израиљци беху одбачени од Бога због грехова својих.
Утом дође човек Божји цару Амасији и рече му: царе, да не иде с тобом војска
израиљска, јер Господ није с Израиљцима. Амасија се ожалости, јер беше дао
велике новце најамницима, па упита човека Божјег: а шта ће бити од сто
таланата што сам дао војсци израиљској На то му одмах одговори човек Божји:
има Господ да ти да више од тога. Онда Амасија послуша глас Божји и распусти
сву најамничку војску, па пође сам са својом војском на Сирце. И однесе над овима
сјајну победу.
Ова три примера јасно показују, како од моралне каквоће савезника зависи исход
једнога рата. Срби су ово добро знали, и према томе се управљали кроз своју
историју. Ова истина још увек је будна и жива у свести народној на Балкану. По
предању, Краљевић Марко је био савезник Турака у рату против Румуна. Тада је
Марко рекао: желим да хришћани победе, па ма ја први погинуо! И заиста
хришћани су победили али Марко је погинуо у томе рату.”
Из свега овога јасно је и какве резултате може да донесе чланство Двери у Савезу за Србију.
С обзиром да је члан коалиције Савез за Србију и Здрава Србија Милана Стаматовића, све оно што важи за Двери, важи и за њих.
Са киме онда ући у коалицију да би се остварила победа и донеле промене? Одговор је, опет, јасан и недвосмислен: ”Пре свега, дакле, може се с поузданошћу рећи, да ће победити она страна, којој Божја воља буде доделила победу. А којој страни Божја воља додељује победу, то је јасно из Светог писма Божјег, јасно из досадашњег излагања нашег, јасно из свих ратова кроз сву историју људску, само, ако се ти ратови читају у светлости библијској. Кратко речено: Божја воља доделиће победу оној страни, која буде имала најјаснију и најтврђу веру у Бога, и која се буде најозбиљније држала закона Божјега.”
”Ко има уши да чује, нека чује!” (Мт. 13,9)
Амин.
“Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време”.
Св. владика Николај Велимировић
1) http://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/rat-biblija-nikolaj.pdf
Аутор: Димитрије Марковић

Јеховини и Деретићеви сведоци

 

деретић3
Јован Деретић

Занимљиво је, и истовремено забрињавајуће, да број следбеника Деретићеве секте уопште није мали.

Деретић припада групи ”историчара”који себе називају ”Српском аутохтонистичком школом” а који су уствари, по ставу званичне науке, псеудоисторичари. Информације које износе нису резултат и плод научних метода, већ искључиво личних, унутрашљих, порива и мотива. Управо из тог разлога, псеудоисторичаре карактерише директно објављивање текстова (радова), без претходне научне расправе, јер на тај тај начин избегавају критику и оспоравање изнетог, а самим тим повећавају могућност да њихове информације (измишљотине) стекну већи број следбеника. Ово је, заправо, логично јер и није реч о науци.
Многи признати историчари и научни радници критиковали су тврдње Деретића и осталих псеудоисторичара и упозоравали их на последице оваквог приступа историји, а између осталих академик Божидар Ферјанчић. Он је истакао да ”тезе о Србима као најстаријем народу на свету и српском језику као прајезику свих других, немају никаквог научног основа и на њих се (…)не треба обазирати.”
Једну од најтемељнијих, најобимнијих и најупечатљивијих критика радова ових псеудоисторичара дао је Радивој Радић, професор историје на Филозофском факултету у Београду, у књизи под насловом “Срби, пре Адама и после њега” (мада би, узимајући у обзир оно што пишу, наслов могао да буде и “Срби, пре Бога и после Њега.”).
Некад сам се смејао читајући оно што пишу а називају историјом. Имао сам обичај да то означим као “историју” писану по принципу “што је баби мило то јој се и снило”.
Данас су те њихове измишљотине (мада “измишљотине” и није баш најбоља реч, сувише је блага и бенигна) дошле дотле, да све то више није ни смешно, ни забавно, посебно ако се у обзир узме њихово неваспитање и агресивност уколико се упустите уполемику са њима.

Screenshot_20181016-085752
Овај коментар спада у пристојније. Бројни коментари садрже псовке и увреде, и етикете као нпр. ”усташа”, ”шиптар” итд.

Осим Деретића, у ову групу псеудоисторичара и псеудонаучника спадају још и Радивоје Пешић, Момир Јовић, Илија Живанчевић, Светислав Билбија, Реља Новаковић, Миодраг Милановић, мр Ненад Миљуш, Славиша Миљковић, Милош Гроздановић, Живојин Андрејић, Слободан Јарчевић, Александра Бајић, Драгољуб Антић, Александар Петровић и многи други.
Неки од њих имају високо образовање, иако по правилу не из историје (укључујући и самог Јована И. Деретића), али је све више и оних са нижим степеном стручне спреме (сневање није дар само баба са високим образовењем а посебно не само једне!).
Њихови најзначајнији претходници су Милош Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Олга Луковић-Пјановић.
У последње време све популарнији је др. Горан Шарић.
Због мноштва оних који ”сневају”, пеудоисторијске тврдње су контрадикторне не само супротне према званичној историји, него и контрадикторне према другим псеудоисторијама, а неретко чак и у оквиру једног рада.
Можда ће некоме изгледати као непримерена и претерана изрека коју сам употребио (”Што је баби мило, то јој се и снило.”), међутим, ”бапске приче”, односно маме, тате,бабе,деде, комшије… представљају важан извор доказа (тачније ”доказа”) у радовима псеудоисторичара.
Нпр. Олга Луковић Пјановић у својој књизи “Срби – народ најстарији” пише: ”Моја покојна бака родом из Драгачева, често је помињала Мисир, што је древно име за Египат….Кад год бих отишла негде, па ме није било дуго да се вратим, бака ме је дочекивала са речима: ,,Где си била до сад, ко да си била чак у Мисиру?” Ја сам тад била дете, и још нисам знала где је тај Мисир…Мислим да су наши преци дуго чували сећање на њихов давни живот у Египту, под вођством ,,Краљева Пастира” или како их је запад назвао измишљеним именом ,,Хиксоси”…” 1
У истој књизи пише и о томе како јој је мајка причала да су некад давно њихови преци организовали хајку на лавове, јер су им нападали стоку. Тада је посумњала у то, али је касније сазнала да је лавова било на Балкану у време Александра Македонског. Закључак је био једноставан: ако су Срби били присутни на Балкану и пре 7. века, онда је прича о лавовима око Драгачева могла бити истинита. 2
Слично је и са присуством Срба у другим деловима деловима Европе, осим на Балканском полуострву. Тако, Олга Луковић-Пјановић описује свој боравак у Француској, где јој домаћица говори о томе да је она чула од својих родитеља и дедова да су некада у Француској владали Срби и да то не може бити лаж јер се у њеном дому никада није лагало. 3
Ни извор ”доказа” о старости српског језика није ништа другачији. Није јој било потребно ни истраживање архивске грађе ни археолошки налази, јер је ”доказ”пронађен у Олгином суседству: “У жељи да подвучем старост језика којим говори Српски Народ, више пута ми се догодило да употребом израз… санскритски. На то би се Чика Спира нагло дигао са седишта, љуљајући се на старачким ногама, али висок и прав као бор у гори, па би узвикнуо – снажним и громким гласом: ‘Молим Вас, не говорите: санскритски, већ реците: стари српски!’ Требало ми је много времена да то научим, па сам се толико пута питала: ‘Одакле њему тако сигурно знање?! Је ли то можда било Откровење, којим га је подарила његова дубока старост и које је и мени помогло -да лакше ходим према циљу?!'” 4
Овде сам навео само неколико примера, међутим, број псеудоисторичара и њихових ”теорија” са сличним ”доказима” је толики да их није могуће све навести, а то није ни примарни предмет овог текста.
Професор Радић у већ поменутој књизи наводи и побија велики број њихових тврдњи, па је препоручујем онима који су заинтересовани за ову тему и подробније информације.
Радић у предговору књиге, између осталог, каже: ”Са социолошког и психолошког становишта веома је занимљива и острашћена полемика, пуна бахате нетрпељивости, неукусних увреда и разузданог примитивизма, које се о питањима из најстарије српске историје води на друштвеним мрежама.” 5
Моје искуство са следбеницима ових ”историчара” у потпуности потврђује његове речи: острашћеност, бахатост, нетрпељивост, увреде, претње физичким насиљем, примитивизам. Било би, заиста, несумњиво потребно и корисно чути мишљење психолога и социолога о овој појави.
Не називам их сектом случајно. Познато је (погледајте видео снимак у прилогу) да је Деретић изјавио да је главни сатирач Срба хришћанска Црква, а да је српство на Балкану сломила православна Црква из Византије. 6
Историју Цркве, попут световне “историје” коју пропагира износи на свој начин, измишљајући, све у складу са својим мотивима и потребама, а супротности са званичном историјом Цркве, Светим писмом и предањем.Наведимо неке примере.
Иако је опште познато (бар би требало да буде?) да је први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве Свети Сава, по Деретићу смо архиепископа имали вековима раније. Столовао је у Солину а касније је чак, након протеривања у Италију, узео и титулу патријарха. 7
Свети апостол Јаков, брат светог апостола Јована Богослова је, опет по Деретићу 8, 34. године био у Србији, а са собом је довео и једног од 70 апостола, светог Андроника 9 и поставио га за епископа у Сирмијуму, ”то је данас Сремска Митровица. Ту су саградили једну малу црквицу, и ту је била прва епископија у хришћанству уопште, пре Јерусалима.”
Још један од 70 апостола, Тит, је проповедао на српском језику и био постављен за епископа у Расу, како тврди Деретић.
Има ли потреба да нагласим да је све ово измишљено, односно да историја Цркве и житија светитеља које помиње, не само да не говоре о овоме, него говоре нешто друго? 10
Податке за овај период налазимо у Светом писму (Посланицама и Делима апостолским) најстаријим сачуваним документима, делима Светих Отаца,  првих историчара Цркве и др.
У Јерусалиму је 51. године одржан сабор Светих Апостола (Дап 15,1-35), први сабор уопште у историји новозаветне Цркве, на коме је (тек тада) донета одлука да се проповеда и необрезанима тј. нејеврејима, многобошцима, па то довољно говори о веродостојности 34. године, коју наводи Деретић, као године када је почела проповед међу Србима, остављајући по страни питања ко је проповедао и да ли су Срби у то време били присутни на Балкану.
Слично је и са изградњом цркве (објекта). Из поменутих извора видимо да су се проповед и окупљања у ово време вршила у храму (јерусалимском) по синагогама и кућама и сл. ”И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца.” (Дап. 2,46). Хришћански храмови (цркве) се појављују знатно касније, што потврђују и археолошки налази.
Из истих извора (Посланица, Дела апостолских итд.) сазнајемо које су прве Цркве које су основане, и ко су први ђакони, презвитери и епископи. Раса и Сирмијума, подразумева се, нема међу њима.
На примедбу водитеља да је Христос по мајци био Србин (Господе, опрости!), Деретић одговара, допуштајући ту могућност: ”Име Марија је неоспорно српског порекла. Е, сад, да ли је то име дато некој другој, страној, девојци или је она била из српске породице, то је сад питање о којем се можемо спорити…” 11. Из Светог писма и житија Пресвете Богородице знамо да је из јеврејског народа, да јој је отац био из племена Давидова, а мајка од рода Аронова. По сведочењу Старог завета Ноје је имао три сина, Сема (или Сима), Хама и Јафета. Сем је праотац семитских народа, што значи и јеврејског, а Јафет се сматра праоцем европских народа, укључујући и Србе. То нам даје сасвим јасан одговор на претпоставку да је Пресвета Богородица можда српкиња, опет, остављајући по страни питање о одсуству било каквих информација о Србима у овом периоду историје.
Овако Деретић види полазак светих Апостола на проповед: ”Христос им је дао упутство на једноме скупу како да се понашају, да не смеју да иду као неки људи авантуристи…”
О значењу саме речи ”апостол”, Деретић каже: ”Одакле реч апостол? Бос код старих Срба значи ‘без постола’. Постол је обућа, а сам назив апостол је чисто из српског језика.” Наравно, ни ово као ни све остало није тачно. Реч ”апостол” је грчког порекла (απόστολος) и значи посланик или благовесник.
Даље Деретић, измишљајући и изврћући историју Цркве, каже да су свих дванаест апостола проповедали на српском језику, који они зову арамејски.

Да ли је ово истина? Да ли су апостоли заиста проповедали на арамејском? Опште је познато да су сва четири Јеванђеља написана на грчком језику, као и да су се јеванђелисти, за разлику од Спаситеља, више користили грчким преводом Старог завета, тзв. Преводом седамдесеторице или Септуагинтом.Толико  што се тиче првог дела Деретићеве тврдње о арамејском језику као језику апостола.

Од времена Вавилонског ропства (586-538 г. пре Христа) Јеврејски језик престаје да буде живи језик, а Јевреји прихватају арамејски језик и писмо.Арамејско писмо се због облика слова назива и квадратно писмо. Арамејски језик и квадратно писмо су били у употреби и у време Господа Исуса Христа, што потврђују неке речи и изрази који се налазе у Новом завету (Ефата, Кифа, Голгота, Акелдама итд.), као и Његове речи (Мат. 5, 18) о слову јод, као најмањем слову, што је у квадратном писму очигледно. Спаситељ је проповедао на овом језику.

2nd_century_Hebrew_decalogue
Папирус Nash

Што се тиче другог дела тврдње, да је арамејски језик уствари српски, мислим да више од било каквог коментара говори фотографија изнад, са текстом писаним квадратним писмом. Ако је у питању српски језик, не би требало да имате проблема да прочитате текст. Можете ли? И наравно, да разумете горе наведене речи: Ефата, Кифа, Голгота, Акелдама. Да ли их разумете?
Од дванаест Апостола седам њих је, по Деретићу, проповедало у српским земљама, а разлог је, како он закључује, био језик: ”Шта би вредело апостолима да иду да проповедају међу народ који њих не разуме? То би било као да говоре зиду.” Одговор на ово налазимо у Делима апостолским: ”И кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу.И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху;И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих.И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом.Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и смете се; јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовим језиком.И дивљаху се и чуђаху се сви говорећи један другоме: Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци?Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили:Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији,У Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити,Крићани и Арапи, чујемо гдје они говоре на нашим језицима о величанственим дјелима Божијим?” (Дап. 2, 1-11)
На овом примеру видимо да тврдње које износе псеудоисторичари нису само измишљотине већ често и најобичнија лаж, при чему се, могуће,рачуна на неиформисаност оног коме су упућене.
После светог апостола Јакова, што смо већ поменули, по Деретићу, у српске земље 42′ године долази свети апостол Петар (кога овај псеудоисторичар назива просто ”Петар”), затим свети апостол Павле, па Марко, па онда Лука, који је написао своје Јеванђеље у некој пећини код Требиња (?!).Последњи долази свети апостол Андреј (Првозвани). И опет, наравно, измишљотина и лаж.
”Почетна тачка ширења хришћанства за Европу била је Србија”, каже Деретић. Наравно, Грци и Латини су настојали да све то прикрију. Како. Деретић нам даје одговор: ” Нпр. овако. Кад нису могли друкчије да оспоре почетак хришћанства у Србији, онда су они упоредили Панонију са Шпанијом – Панијом, па су онда рекли да то није било у Србији, Панонији, него у Шпанији…”. Мислим да је овде сваки коментар сувишан.
У својој књизи “Серби народ и раса – нова Вулгата” Деретић, пише да је стара српска религија имала утицај на хришћанство. Тако, на пример, наводи Перуна, божанство чије су одлике хришћани приписали Светом Ђорђу.
И још много тога пише Деретић, али је немогуће све навести.

сербона2
Слично, Момир Јанковић, пишући о богињи Морани, каже да ”њене функције у хришћанству покривају, делимично, свети: Игњат, Мрата, Тодор и Стефан.” Даље, ”функције Радгоста у хришћанству пренесене су на Светог Андрију и делимично на Свету Тројицу.” ; ”Функције бога Велса у хришћанству, покривају свеци: Василије, Лука, Блаж, Корнелије и Иван, а делимично: Сава и Мрато.” Богиња Слава: ”У хришћанству је покривају Св. Димитрије и славски свеци.”; Функције Богиње Ладе у хришћанству покривају: Арханђели Михаило, Гаврило и Рафаел и патријарх Герман, а делимично свети: Ђорђе и Петар”, итд. Господе, опрости! 12
Осим извртања и измишљања хришћанске историје и јеретичких учења,често се код псеудоисторичара јављају ставови да нам је хришћанство наметнуто силом, и у складу са тим пропагирања паганских обичаја и многобоштва.
Углавном се пропагирају старословенски богови попут Перуна, Световида и других, од којих су неки горе поменути, али и некакви Творни богови (?!), Добри (вероватно гностички?) богови и слично; хришћанство се назива ”јошуанство” итд. На фотографијама испод дати су неки од примера, псеудоисторичара Славише Миљковића.

Screenshot_20181012-071038
Псеудоисторичари и њихови богови (преузето са Facebook-а)
Screenshot_20181013-122310
Србско/Хелмско родоверје и јошуанизам (преузето са Facebook-а)

Др. Стеван Томовић у својој књизи ”Древна историја Срба”, између осталог, пише: ”Свима је познато да се свети спис Јевреја назива Тора (прев. „Учење“). Оно што је за Јевреје Тора, то је за Србе хришћане Библија, док је за муслимане Куран. Ипак, пошто је Тора саставни део Библије (Срби је називају „Мојсијево петокњижје“), и пошто у Курану јасно пише да су „Теврат“ (Стари завет) и „Инџил“ (Нови завет) истинити, то значи да је овде реч скоро о једном те истом спису. Ово не чуди ако знамо да су јудаизам, ислам и хришћанство једине монотеистичке религије света, које имају исти корен. Дакле, Јевреји, хришћани и муслимани верују у истог Бога и имају исте тзв. свете списе.” (?!)

Затим нам околишно износи информацију да су први људи не Адам и Ева, него Богумир и Славуна који су, наравно, знали и за тзв. Дрво познања добра и зла. Аутор наставља дајући нам, узгред, информацију и о Бадњаку: ”И попут свих народа на свету, тако су и Срби ово „Дрво знања“ прогласили за своје свето дрво и „Дрво живота“ – исто оно што су учинили сви многобожачки народи. Тако су и Срби имали то „свето дрво“, како су га они звали, којем су се клањали као богу, које су обожавали, и пред којим су се молили. Имали су они и многа друга „света дрва“, а од којих је најчувенија била липа.Једно посебно место заузимао је храст, као што је био случај и код германских народа, али нарочито бадњак.”

Мокош
”МОКОШ је удахнула дрвету Липи живот и од ње је настала прва жена.”

И тако даље, све до потопа, који је преживело четворо људи а међу њима и Крањец, а то је уствари Ноје. На крају књиге нам аутор открива да их је уствари (ипак) било осам (?!) а онда нас даље води од потопа све до Дрекаловића у Црној Гори. (од 12 племена Израиљевих, по њему, десет је било изгубљено и то су, уствари, Срби. Родоначелник једног од дванаест племена, Гад, дошао је воловском запрегом у Будву итд.) 13
Можда ово последње што сам навео, или нешто претходно, делује као шала или као намерно одабрано, али није. Књига ”Древна историја Срба” је, напротив, изабрана због високошколског образовања аутора, осим ако је и титула коју аутор наводи испред свог имена, лаж.. Навешћу из исте књиге, ради потпуније слике, још један пример, из поглавља под насловом ”Додатак 1: Речи хебрејског порекла”, и поднасловом ”Неколико примера српских речи које су семитског (хебрејског) порекла”:
”ХЛЕБ – реч којом се означава једна животодавна намирница. У арапском језику, реч ЛаХМун у преводу значи „месо“, док хебрејска реч ЛеХеМ има исто значење. Слично је и са арапском речи ХаЛиБун и хебрејском речју ХаЛаВ.” Значи, српска реч ”хлеб” потиче од речи ”месо” (?!).

Који год текст или књигу ових псеудоисторичара да узмете, ”чињенице” и ”логика” којом се служе су слични.

Код Срба, као православног народа, обичај је да се деци на кршењу дају имена по светитељима, који онда постају њихови заштитници и молитвени заступници, али и узор који у свом животу имају да следе. Уместо тога псеудоисторичари препоручују давање старословенских, многобожачких, имена као нпр. Жирослав (у славу храсту који је био свето дрво старих Словена), Ивша (словенско свештено дрво), Јарослав (који слави бога Јарила), Перун (старословенски бог) итд.

Упоредо са предавањима псеудоисторичара почела је и продаја ових морбидних скулптура паганских (старословенских) богова које они проповедају.
Из коментара на страници на којој се продају ови предмети, можемо да видимо да се купују нпр. и као поклон новорођеној беби, која је добила име по једној од ових богова.

сварог
,,Све си својом премудрошћу створио” Сварог.

Уз скулптуру Сварога (на страници на којој се продаје) иде и следећи текст: ”Вишњи и Свевишњи. Сварог је врховни бестелесни бог, прастворитељ светлога неба под чијим се сводом „све рађа и догађа“. Он је праотац земље и свакога „рода и плода“, дакле свега на земљи, али и стваралац комплетне васељене. Он је препун славе и божанства јер управља небом које је изнад и изван свега, а ипак све обухвата. Сварог спава и у сну је створио овај свет који је поверио Перуну и осталим боговима на чување и управљање. Он не може непосредно деловати на физичко, материјално окружење које сања, али зато може да утиче на вољу осталих богова, и ту је његов утицај огроман. Његово буђење означиће крај света….
Сима Тројановић је почетком ХХ века добро претпоставио да су Бадњи дан и Божић празници соларног порекла који симболизују обнављање Сунца; бадњак је таква врста идола који ја домаћем огњишту сваког српског домаћина понавља „небесну сцену“ поновног рођења бога Сунца. Сви ови обичаји су још увек савршено очувани код Срба, вероватно зато што је, како многи претпостављају, бог Сунца и ватре, Дајбог, био српски национални бог и зато посебно слављен. Ватра са огњишта се не даје јер она тога дана „помаже“ рађању новог Сунца – над њоме ове „срећни гост“, који се код Срба назива полаженик, положајник или полажаоник, а који је прва особа која тога дана дође у кућу, џара ватру бадњаком, како би је разгорео. Вук који се зове на гозбу јесте онај стари Хроми вук, Дајбог, који у каснијем периоду престаје да буде хром, јер је започео нови годишњи циклус у коме Сунце јача. И сам полажаоник, први гост који нам својевољно тога дана дође у кућу, заправо је вероватно то старо божанство; о томе говори и обичај да се он обрће кожухом и да седа под сто, чиме се апострофира његов „вучји“ карактер.”

Није им довољно добро ни хришћанско порекло четири оцила, односно четири слова ”С”, па и то мењају.

оцила
Четири слова ”β” – βασιλεὺς βασιλέων, βασιλεύων βασιλευόντων (Цар Царева царује царевима), речи су које се односе на Спаситеља.

 

Због чега православни хришћани не треба да следе ово учење? Због тога што је лаж, а у  Светом писму је речено ко је отац лажи: ”Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.” (Јв. 8, 44)

Иако је њихов манифестни циљ ширење ”забрањене” (а уствари измишљење) историје Срба, што раде из, наводно, родољубивих побуда (а прихватање ове измишљене историје се поставља као мерило родољубља) латентни и стварни циљ је, заправо, урушавање националног идентитета утемељеног у православљу и светосављу, али и саме вере.

Следећи њих и њихов метод, могли бисмо да дођемо у искушење да  присвајамо светитеље и мењамо њихова житија, нпр. Светог Николу Мирликијског, Светог Ђорђа итд. Шта бисмо добили? Ништа. Да ли бисмо нешто изгубили? Да, сасвим сигурно,  ”Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен.” (мт. 12,37)

Наводећи њихова јеретичка учења, дао сам део одговора на питање зашто сам им их у наслову текста упоредио са сектом (Јеховиним сведоцима). Иако се може направити поређење са бројним јересима кроз историју цркве, укључујући поређење и са Римокатоличком јереси (”црквом”) али и са протестантима (једна од основних одлика протестантизма јесте да свако има слободу да самостално тумачи Јеванђеље). Једно од најбољих би, свакако,  било поређење са тзв. Маркионитима и начином на који је Маркион мењао садржај Светог писма.

Други део одговора се односи на опхођење са њима: као и са Јеховиним сведоцима, или неком другом сектом, често је најбоље не упуштати се у расправу. Како можете да полемишете са неким ко као аргументе износи измишљене информације и лажи? Посебно када се ради о њиховим јеретичким учењима о православљу и Цркви. Ово је, свакако,  једна од ситуација на коју може да се примени поука из Јеванђеља: ”Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.” (Мт. 7,6)

Основ њиховог учења, као што је већ речено,  јесте да смо ми најстарији народ на свету и да је српски језик, сходно томе, најстарији на свету, и да је то оно на шта треба да смо поносни и што нас издваја од осталих народа и чини посебним.
Треба да одбацимо веру, а тиме и Спаситеља, Богородицу и све Свете; Свете Ћирила и Методија, Светог Јована Владимира, Светог Саву и све Свете Немањиће који су створили српску државу; Светог Кнеза Лазара, његовог сина Светог Деспота Стефана Високог и све Свете Србе после њих. Светог Владику Николаја и Светог Јустина Ћелијског, Свете мученике јасеновачке и све Новомученике српске и Патријарха Павла. А са њима и Пећку патријаршију, Грачаницу, Високе Дечане, Студеницу, Раваницу… И не само то него и Карађорђа који је постио све постове и увек говорио “ако Бог да и Боже помози “. Кнеза Милоша који без молитве није седао за ручак и вечеру, Краља Петра I… Али и Николу Теслу, сина православног свештеника, Михајла Пупина, Милутина Миланковића…

Screenshot_20181013-122134
Једно од питања које ми је упућено од стране псеудоисторичара

Уместо тога, треба да пригрлимо измишљену историју, Перуна, Световида, Радгоста, Ладу и Морану итд. јер су старији од хришћанства, и на то да будемо поносни.. Њима ћемо, вероватно, да приносимо жртве?
Све то треба да одбацимо, и нашу историју и наше спасење, и идентитет утемељен у православљу, и уместо тога прихватимо као оно најважније измишљотину и лаж да смо “народ најстарији”?! И да на то будемо поносни?!
Ко је био старији, Христос или мудраци који су дошли да му се поклоне?
Зар нису Усташе у логорима Јастребарско и Стара Градишка била старија од српске деце која су тамо мучена и убијена? Је ли пилот који је убио Милицу Ракић био старији од ње?
Када је реч о досељавању Словена на Балкан (да и не говорим о периоду за који не постоје подаци), ни уз најбољу вољу не могу да разум каква је практична корист од утврђивања тачне локације и времена поласка, сем задовољења научне радозналости. Дефтер из 1455. године, званични документ Османског царства, чији оригинал се налази у историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца. Другим речима, много векова након нашег досељавања на Балкан, које псеудоисторичари оспоравају. Зар нам то није довољно? Исто тако се зна све што је потребно о Републици Српској Крајини, Војводини и Црној Гори. Имамо све потребне податке и за Босну и Херцеговину, Македонију и Албанију и наше присуство на тим просторима, укључујући и информације о пореклу тзв. Бошњака. Шта ће питање времена досељавања Словена на Балкан, и места одакле су дошли променити у свему томе? Шта ће измишљени и лажни подаци променити у свему томе? Ништа. Само могу да нам нанесу штету, јер непријатељи могу да их искористе да би нас дисквалификовали.
Шта старост и године саме по себи значе? Ништа.
Шта ћемо ако се појави неки народ који устврди да је нпр. највишљи, и да се његово првенство заснива на томе? Године живота, све друге душевне или телесне карактеристике, и много тога другог, било кад је у питању појединац или народ, дар су од Бога и ни случајно нису знак изабраности и разлог за гордост.
Знак изабраности јесте то што смо православни, јер је написано: “Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах” (Јв. 15,16).Али ни то није разлог за гордост и високо мишљење о себи, И то је плод милости Божије а не неке наше заслуге.
Шта дугујемо тој измишљеној старости? Ништа. Шта дугујемо Христу и православљу? Све. “Срби дугују Христу основна начела живота и владања. Дугују Му веру у једнога живога Бога, у суд Божији, у Промисао, у правду и милост Божију, у бесмртни живот на небесима… Поштење, уздржљивост, чедност, братољубље, смерност, милостивост, мирољубивост, трудољубље, ведрина духа, храброст у одбрани правде, пожртвовање, и све остале узвишене врлине душе – све је дошло Србима од вере Христове.
Још Срби дугују Христу благе и красне обичаје своје. Сви ти обичаји су у суштини и по символици јеванђелски.”(Свети Владика Николај)
Следбеници ове секте се представљају као родољуби и прихватање или одбацивање измишљотине да су Срби “народ најстарији” постављају као критеријум родољубља. Да ли је родољуб онај ко верује у то да смо ”народ најстарији” а одбацује православље и Цркву?
Речник САНУ нас учи да су национализам и родољубље синоними, па погледајмо шта Свети Владика Николај каже о српском национализму. Да ли нам каже да је родољубље, тј. национализам, веровање у измишљени податак да смо народ најстарији? Не. Ево шта каже Свети Владика Николај:
“То је рам, у коме је икона Христова.
То је дом, у коме је Христос домаћин.
То је брак, коме је Христос благословитељ.
То је село и град, у коме је Христос начелник.
То је држава, у којој је Христос цар.
То је уметност, у којој је Христос чаробност.
То је школа, у којој је Христос учитељ.
То је Црква, у којој је Христос првосвештеник.
То је борба, у којој је Христос војсковођа.
То је страдање, у коме је Христос главни страдалник.
То је мука, где се Христос мучи кроз невину децу.
То је робовање, које је издржљиво само са Христом.
То је устанак против неправде, са барјаком Христовим.
То је победа са певањем: Христос воскресе!
То је песма, која Христово Име слави.
То је весеље, где Анђели Христови са људима играју.
То је ткиво историје српског народа, коме је основа Христос, а потка Свеци и Светитељке и јунаци и Мученици Христови.
То је молитва до последње сузе и последње капи зноја.
То је пост докле очи не постану два пута веће.
То је жртвовање за Христа свега имања и себе сама.
То је снежна чистота у девичанству и анђелска верност у браку Христа ради.
То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, срећа у побратимству, срећа у колиби и на престолу, срећа у оба света, у име Христа Бога.
Ево због чега је речено да је тешко бити Србин. А то је речено комшијама српским и издајницима српским, којима је национализам рам, у који они
стављају другу слику коју им противници Христови гурну у руке.”
И не само комшијама, него и изродима и онима помраченог ума у самом народу Српском.
Јесмо ли прави Срби? Како то да знамо? Упутство нам даје Свети Јустин Ћелијски: “Прави Србин увек стоји уз Спаситеља свога Господа Христа, увек стоји у Светој Србији, брани њену правду, живи том правдом, брани њену истину, живи том истином. Нема смрти која га може одвојити од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола, који могу таквог Србина, Христовог Србина, светосавског Србина, одвојити од Свете Србије. У њој он је међу Светитељима Српским. Тим бесмртним победницима на свим бојиштима, тим бесмртним јунацима којима никаква смрт нашкодити не може. И ми данашњи Срби, треба да проверимо себе, сваки да провери себе. Где сам? Да ли сам ја у Светој Србији? Да ли заиста живим светим Јеванђељем косовским, светосавским Јеванђељем? Да ли је Христос за мене све и сва у овоме свету? Да ли је Христос за мене најважнија моја брига у овом свету? Да ли је Христос једини истинити Бог за мене у овоме свету, или ја полако се одвајам од Њега и бежим од Њега и придружујем се лажним боговима овога света, лажним наукама, лажним учењима. Сваки нека провери себе. Провера је врло лака и за мене и за тебе. Ако си прави Србин, ако светосавско србинско срце бије у теби, ти си сав уз Господа Христа. Сав уз Његову истину и у овом и у оном свету.”
Амин.
Зато, браћо Срби и сестре Српкиње, удаљите се од овог богохулног и јеретичког учења,што пре.
Димитрије Марковић
1) http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Olga%20Lukovic%20Pjanovic%20-%20Srbi%20narod%20najstariji.pdf
2) Исто
3) Исто
4) Исто
5) https://issuu.com/bojanacebic/docs/adam__izvod_
6) https://www.youtube.com/watch?v=Y56MoS-Etp8&t=4s
7) https://www.youtube.com/watch?v=xzaqzKPRLL8&t=947s
8) Исто
9) http://spc.rs/sr/sveti_apostol_andronik_sveta_junija_0
10) http://www.spc.rs/sr/sveti_apostol_jakov_zevedejev_0
11) https://www.youtube.com/watch?v=5prUx-LP3zI
12) https://vdocuments.site/slobodan-jarcevic-istorijske-skrivalice-v2.html

13) http://cps.org.rs/Knjige/drevna_istorija_srba.pdf

”Сајам деце” у Бриселу за содомите. Цене деце од 95.000 до 160.000 долара

 

Већ четврти пут у Бриселу, “сајам” деце за хомосексуалце. Трговина доноси приходе, најнижа цена новорођенчета је брзо порасла. Са којим правом Европа још увек говори о правима?
Брисел, 23. септембар 2018. (ХСП / Темпи / Фотографија: Men having babies).

Већ по четврти пут, америчка организација Men having babies (Мушкараци који имају бебе),  отворила је данас и јуче (22.  до 23. септембра 2018) врата “сајма деце” у Бриселу додатним хомосексуалцима који траже тзв. “Родитељске могућности за европске хомосексуалаце”, потпуно игноришући европско право и право појединачних земаља Европе (о првој таквој акцији смо информисали ОВДЕ). Да ли уопште можемо да говоримо о неким правима у Европи?

sajam
Фотографија којом се позива на конференцију у Бриселу, на којој се нуде могућности за колико и где могу хомосексуалци набавити бебу.
Са којим правом Европа говори о правима? Са којим правом говори о пријему миграната, о транспарентности, интегритету, једнакости, када јуче (22. септембра) и данас Брисел, срце Европске уније, угошћава већ по четврти пут дословно сајам организације Men having babies, која посредује продају и куповину хомосексуалцима, којом стичу људско одојче?

sajam2 (2)
На овој фотографији се јасно види да је употребљена реч ”Fair” тј. сајам

 

Каталози деце

У салама луксузног хотела Хилтон је врвело од истакнутих и богатих мушкараца, који су прегледали каталоге штампане на сјајном папиру. Прелазили су фотографије деце, која су на овај начин продата и жена, које ће им носити ту “њихову” децу (тзв. сурогат мајке) и које ће бити спремне да им потпишу уговор, којим ће се обавезати,  да ће се после девет месеци ношења у утроби одрећи детета.
Хомосексуални парови на овом сајму пролазе кроз понуде, цене за стицање новорођенчета су различите – према “квалитету”. Најнижа цена је 95.000 долара (пре четири године била је 60.000), максимална сума је 160.000 долара. Ту могу да консултују “all inclusive пакете” који укључују све услуге: психолошку подршку, правну помоћ, обезбеђивање полних ћелија – јајне ћелије и сперму (ако је потребно), обезбеђивање сурогат мајки, летова и хотела у земљама у којима ће се поједине мајке порађати , итд.

Деца на продају. Деца без мајки …

Ова трговина са децом се више и не обавља скривено, обављају је људи у оделима и са краватама, са новчаником у руци, и отворено обилазећи европске законе. Европски парламент је 2015 године чак осудио издавање материца као вид злоупотребе жена. Због чега онда ниједан европосланик не изађе из своје канцеларије и не види шта се дешава само неколико километара даље?

Комисија за међународне послове белгијског сената се 2015 године једногласно изјаснила против сурогатног мајчинства. Зашто онда ни један сенатор, или на крају крајева ни једна од жена-сенаторки не протестује против овог сајма који се одржава у њиховој земљи по четврти пут? Године 1989 је чак и Белгија потписала Међународну конвенцију о правима детета, који каже да “свако дете има право да зна своје родитеље и да га они васпитавају.” Зашто се онда влада не постави против јавног догађаја, који продаје децу хомосексуалцима и која никада неће упознати своју мајку?

Шта кажу закони на то?

Не наводи случајно тај исти Споразум, да ће државе које су га потписале  “предузети све одговарајуће мере на националном, билатералном и мултилатералном нивоу како би спречили отмице, трговину и злоупотребу деце са било којим циљем или у било ком облику”? А шта се данас дешава у бриселском Хилтону ако не продаја деце људима који дају најбољу понуду?
Када је већ по четврти пут организација “Men having babies” у стању да окупи најбоље стручњаке из свих могућих области и из целог света у Белгији, то значи да трговина иде добро. То значи да људи купују. И ове године, упркос храбром протесту (социјалистичког!), европосланика Philippa Closea, су се врата  сајма поново отворила хомосексуалцима. Боље је да Европска унија више ништа не говори о правима. Изгубила је свој образ.
Извор:   https://www.hlavnespravy.sk/v-bruseli-uz-po-stvrtykrat-bruselsky-veltrh-deti-pre-gejov-obchod-vynasa-minimalna-cena-za-novorodenca-rapidne-porastla-akym-pravom-este-europa-hovori-o-pravach/1528564#

Превод са словачког: Димитрије Марковић
Напомена преводиоца:
У тексту, нажалост, нису наведени детаљи програма (овде) овог “сајма” и пропратна анализа, који би нам помогли да бољу увид у обим и дубину овог зла. Нпр. за суботу, 22. септембра, време од 19.15 до 20.30 сати је посвећено “Избору пружаоца услуга, рачуноводственом планирању и финансијској помоћи”. Дакле, избору пружаоца услуга при куповини детета и рачуноводственом планирању куповине детета. Све ово, између осталог, подразумева и процену трошкова (куповине детета) као и савете за уштеду приликом куповине (детета), итд.
Ни ја се нећу, овом приликом, упуштати у подробнију анализу, јер се не можемо бавити питањем куповине деце од стране содомита а да се не бавимо и осталим питањима која се њих тичу, а хронолошки претходе трговини децом. Куповина деце је само део процеса који је почео доста раније. Подрбније ћу се тиме бавити у књизи “Насиље над православном породицом” која је у припреми. Биће наведени и бројни примери (не изоловани случајеви!) мучења деце у содомитским породицама али и детаљно описан процес брисања хомосексуализма са списка менталних поремећаја, који потпуно јасно (без остатка, да се послужимо језиком математике) показује да је у питању политички чин а не резултат научног рада.
У Старом завету је предвиђена казна за хомосексуалце: “Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих.” (Лв. 20,13)
Која би онда казна била примерена за хомосексуалце који поред тога још и купују децу, рођену и још нерођену? Која би казна била примерена за оне који посредују и учествују у тој трговини и зарађују на томе? За оне, (“сурогат мајке” како их најчешће називају) које им продају децу? Децу коју су девет месеци носиле у утроби. Како може за такве да се уопште користи реч мајка, па макар и са оним “сурогат” испред? За оне који им то, законима, омогућавају?
У овом тренутку, нису предвиђене казне за њих. Напротив, добијају разне погодности а кажњавају се они који се свему томе противе.
Једно је ипак сигурно: чак и да их мимоиђе овоземаљска правда казну сасвим сигурно неће избећи, јер је написано:
“И дозва Исус дијете, и постави га међу њих, и рече: …А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску.” (Мт. 18, 2 и 6).
Говорећи да им је боље да се обеси камен воденички о врат њихов, и да потону у дубину морску, Господ нам тиме указује на то да их очекује још већа и страшнија казна.

Браћа Чеси за Косово и Метохију

У периоду од 16. до 19. јула 2018 године са нашим пријатељима из Чешке спровели смо четврту заједничку (а девету по реду) хуманитарну акцију за Србе на Косову и Метохији.

КосМет 4
Део помоћи дошао је од продаје мајица ”Косово је срце Србије”.

Већина њих је већ долазила у Србију, неки и више пута, док је некима ово била прва посета како централној Србији тако и Косову и Метохији. Помоћ је претходних пута углавном била намењена српским породицама на Косову и Метохији, али смо помагали и породице ратних војних инвалида у Републици Српској, укључујући и Цветка Ристића из Кушића који је у нападу Орићевих злочинаца у једном дану изгубио целу породицу – оца, мајку, брата и сестру. Посетили смо и гроб Милице Ракић у Батајници, прислужили свеће на гробу најмлађег војника Војске Републике Српске, Споменка Гостића, Централни споменик на Скеланима, спомен обележје српским жртвама у отаџбинском рату од 1992-1995 на подручју општине Скелани, споменик и гроб дванаест српских беба у Бања Луци итд. Посећивали смо и светиње, а са благословом оца Владимира Васиљевића, браћа Чеси су први пут присуствовали и Литургији у храму Светог Пророка Илије у Бајиној Башти.
Овај пут, наше путовање и хуманитарну акцију почели смо посетом Београду и храму Светог Саве.

На Косово и Метохију кренули смо у раним јутарњим часовима 16. јула. Најпре смо посетили породицу Ђурић у селу Лозиште, општина Звечан, која живи у крајњем сиромаштву и беди, и уручили им купљене намирнице (уље, брашно итд.) и новчану помоћ.

IMG_20180716_124951

До сада су живели у кући која је имала само једну просторију, без купатила.

ђурићиУ међувремену им је општина Звачан, недалеко од старе, изградила нову кућу која се састоји из две просторије и купатила, али још увек не могу да се уселе у њу јер није намештена.
Након тога, направили смо кратак одмор у Косовској Митровици а затим продужили до Газиместана.

IMG_20180716_164126_693
Јан Чопак, Данијел Шварц, Димитрије Марковић и Растислав (Милан) Кварда

Претходни пут сам био изненађен до којих детаља им је познат ток битке на Косовом Пољу, тако да смо се овај пут задржали само на превођењу Кнежеве клетве.
Са Газиместана смо се упутили у Лапље Село, где смо договорили сусрет са тренером и члановима кик-бокс клуба ”Шакал”. Наиме, један од пријатеља из Чешке који су били са нама, Даниел Шварц, бави се продајом опреме за борилачке спортове, марке ”Octagon”, тако да је одлучио да овом клубу донесе поклон, производе ове робне марке.

шакал
тренер Слободан Станисављевић (други слева), Димитрије Марковић (трећи слева), даље: председник клуба Небојша Рашић, Давид Млинек, Данијел Шварц, Јан Чопак, Јан Урбанчик и Растислав (Милан)
шакал2
Са члановима клуба

Након примопредаје опреме у вредности од неколико стотина евра, одржан је и заједнички тренинг.

шакал3
Заједнички тренинг

Дружење се наставило у Марковом конаку у Доњој Гуштерици, уз певање традиционалних српских песама. И опет сам остао изненађен – не само да су браћа Чеси знали текст, него су и почињали песме: Ој Косово, Косово
Сутрадан смо уручили седам рачунара са додатном опремом у основној школи “Доситеј Обрадовић” у селу Прековце општина Ново Брдо, где нас је дочекао директор Мића Ивановић.

IMG_20180717_095507
Директор основне школе ”Доситеј Обрадовић” из Прековца, Мића Ивановић (други здесна) са пријатељима из Чешке

Основна школа у Прековцу, која има 87 ученика је добила четири, а Јасеново, Стража и Паралово, које имају свега по неколико ученика, по један.

IMG_20180717_102835
Захваљујемо се директору Мићи Ивановићу на гостопримству а вероучитељу Душану Васићу на помоћи.

Из Прековца смо се упутили у манастир Грачаницу, а затим у Штрпце, у Сиринићкој жупи, где смо се срели са Звонком Михајловићем, последњим председником општине Штрпце изабраним по законима Р.Србије. Био је, заправо, председник општине у два мандата а онда му је од власти у Београду понуђено – или ће следити званичну политику Владе из према Косову и Метохији, или ће бити разрешен дужности.Између власти и части Звонко је изабрао част. Зато и огу да га назовем својим пријатељем.

IMG_20180717_132853
слева на десно: Растислав (Милан), Димитрије Марковић, Звонко Михајловић и Данијел Шварц

У Штрпцу смо, уз Звонкову помоћ а у сарадњи са г. Слађаном Петковићем из Центра за социјални рад, уручили помоћ породицaма Добросављевић из Штрпца и Станковић из Врбештице, оптшина Штрпце. Један део помоћи чиниле су намирнице а други новчана помоћ.

IMG_20180717_145839
Код породице Добросављевић у Штрпцу, слева на десно: Данијел Шварц, Давид Млинек, Добросављевић, Звонко Михајловић, Јан Чопак, Јан Урбанчик, Растислав (Милан) Кварда
IMG_20180717_153059
Код породице Станковић из Врбештице, општина Штрпце, који имају три девојчице Анастасију, Александру и Андријану. Лево: Слађан Петковић

IMG_20180717_152806.jpg
Одатле смо се упутили у манастир Високе Дечане на поклоњење моштима Светог Краља Стефана Дечанског. Морали смо да тражимо посебан благослов за ноћење и присуство богослужењима, јер наша браћа из Чешке нису православни. Од оца Петра су наши пријатељи добили књигу о манастиру на Чешком, а присуствовали смо вечерњој служби и, сутрадан, Литургији.

IMG_20180717_195349
”И ово наше место има своје Небо. То је овај Свети Храм. Јер сваки Свети Храм и јесте парче Неба на земљи. И када си у храму, гле, ти си већ на Небу. Када те земља измучи својим паклом ти похитај у храм: уђи у њега, и гле, ушао си у рај!” Авва Јустин Браћа Чеси у Високим Дечанима, здесна на лево: Растислав Кварда, Јан Урбанчик, Давид Млинек, Димитрије Марковић, Данијел Шварц и Јан Чопак

У манастиру смо се упознали и са Павлом Дакићем из Гораждевца, братом од стрица Пантелије Дакића, једног од убијене српске деце у Горађдевцу. Павле је на поклон од браће Чеха добио рачунар.

IMG_20180718_091744
Слева: Звонко Михајловић, Растислав Кварда, Јан Чопак, Данијел Шварц, Павле Дакић, Јан Урбанчик, Давид Млинек и Димитрије Марковић

Дечани не могу никога да оставе равнодушним, па био он православне вероисповести или не. Тако је било и сада. Давид Млинек, главни организатор ове и претходних хуманитарних акција за за Србе, изразио је жељу да на неколико дана дође у Дечане, и добио благослов.
Са нама је био и Милан, Чех, који се у априлу ове године крстио у православној цркви и добио име Растислав. Он размишља о монашком путу тако да је од оца Петра добио позив да на неко време дође у Дечане.

IMG_20180716_200938
Растислав (десно) и Димитрије

Из Дечана смо се упутили у Призрен. Претходних пута смо обишли Богородицу Љевишку, црву Светог Ђорђа, тврђаву и Свете Архангеле, тако да смо овај пут застали само да предахнемо и уживамо у лепотама престонице цара Душана. Браћа Чеси су били изненађени да су људи око нас, у међусобној комуникацији, користили српски језик. Око тога да је град леп није било спора, али сложили смо се да ће бити још лепши када буде слободан.

призрен
У Призрену

У насељу Бојник, посетили смо једног од хероја са Кошара, Новицу Спасића, ратног војног инвалида и оца седморо деце. Од браће Чеха добио је новчану помоћ од 850 евра. Одлучили су се на то пошто су прочитали текст о условима у којима живи и да нема довољно новца за протезу.

IMG_20180718_185141

IMG_20180718_193011
Са Новицом Спасићем и његовом породицом

У периоду док су за њега прикупљали помоћ, објављена је вест да су Новици и његовој породици искључили струју. Сетио сам се у том тренутку речи бившег Чешког председника Клауса ”Како сам сам се само стидео”, и у потпуности их схватио (када је чешка влада признала независност Косова, тадашњи председник Републике Чешке, иначе економиста и члан Српске академије наука и уметности Вацлав Клаус, који са тим није могао да се помири, позвао је хитно одлазећег српског амбасадора. Свој сусрет са њим описао је у чланку под насловом ”Како сам се само стидео.”.)

Њихова жеља од раније је била да постимо и Ћеле кулу, тако да смо отишли и тамо. Уписали су се и у књигу утисака.

IMG_20180719_093948
Испред Ћеле куле у Нишу
IMG_20180719_093820
Давид Млинек (David Mlynek) организатор бројних акција подршке и помоћи српском народу.

Путовање смо завршили у Бајиној Башти.

IMG_20180720_183555
У Бајиној Башти

Све ово се дешавало у тренуктку када Александар Вучић припрема стављање коначног потписа на издају Косова и Метохије.

Мало је рећи да сам поносан на њих! Они су на најбољи могући начин, делима, оживели и показали значење речи, исписаних пола на чешком а пола на српском,  на капели на српском војничком гробљу из првог светског рата у Оломоуцу, у Чешкој: ”Верност за верност за верност, љубав за љубав.”!

vernost

Никада нећемо заборавити оно што сте учинили за нас кад нам је било тешко!

Věrnost za věrnost, љубав за љубав!

Димитрије Марковић

Пажња! Секта! Биодинамичка пољопривреда.

štajner

Браћо и сестре у Христу, у последње време се код нас све више прича о тзв. биодинамичкој пољопривредној производњи, која нам се представља и препоручује као нешто добро и корисно. Углавном се о биодинамичкој производњи говори као о начину производње здраве хране, а о биодинамичким домаћинствима као о самодовољним имањима или организмима.
Постоји већ одређен број домаћинстава у Србији која примењују биодинамички начин производње и функционишу као биодинамичка домаћинства. Али су овакав начин производње прихватили и неки велики произвођачи, попут винарије Ковачевић (1) (2) (3) (4)
Међутим, када се говори о овоме прећуткују се информације које су веома важне, посебно за нас православне хришћане. Наиме, утемељивач биодинамичке производње је Рудолф Штајнер, оснивач синкретистичке секте познате под називом Антропозофско друштво.
У сада већ чувеној књизи ”Верске секте, Приручник за самоодбрану” официр полиције Зоран Д. Луковић обрађује антропозофију у два поглавља: 1) Синкретистичке секте и 2) Окултистичке псеудонауке, теорије и правци где је представља као једну од најважнијих магијских дисциплина.
Предавања о биодинамичкој производњи Штајнер је у почетку држао члановима антропозофског друштва, пољопривредницима.
Принципи биодимамичке производње су утемељени у учењу Анропозофског друштва.
У горе поменутој књизи ”Верске секте” можемо, између осталог, прочитати следеће:
”Антропозофија. Оснивач је Рудолф Штајнер (1861-1925), претходно теозоф и следбеник Хелене Блавацке. Антропозофско друштво је основано 1909. године.
И у окултистичким дисциплинама иначе, а такоће и у теозофији и антропозофији запажамо један кривудави развојни пут од периода до периода, од друштва до друштва, са мањим или већим философским или религијским садржајима у себи. Дешавало се да се на неким конспиративним скуповима отворено служило Сатани, уз разноврсно богохуљење, гашење светиња, жртвовање животиња, па и деце…
Теозофија и антропозофија одбацују идеју Бога као личности. Бог је, по њима, моћ, мистична моћ инволуције и еволуције. Он је свезнајућа и свемоћна присутност и потенцијалност. С тим у вези објашњавају да је Господ наш Исус Христос две личности, а не једна. Наиме, у човека Исуса уселио се дух Сунца Христос приликом Исусовог купања на реци Јордану. После Исусове смрти на Голготи Христово Ја сјединило се са Земљом и делује као дух Земље и утиче на развој човечанства. Антропозофија „човечанска мудрост” је, пак, специфично окултно знање о тајнама човечјег бића,његовој суштини, судбини и његовом месту у свету. Све то знање постиже се специјалним духовним методом који је познат само онима који су посвећени у тајна знања антропозофије. У порећењу са теозофијом, овде се више тежи практичном и социјалном деловању на плану културе и свакодневице.
Теозофија и антропозофија афирмишу екуменистичка и универзалистичка питања и пропагирају идеју стварања једне религије, мада то раде више на бази окултистичких техника, него по основу реалног догматско-доктринарног приближавања светских религија. Данас се оснивају разне верске групе које, искрено или из комерцијалних разлога, претендују да уједине човечанство око своје “универзалне” доктрине и под вођством свога вође.” (5)
Када је у питању биодинамичка производња, ово су неке од основних информација:
”Основна Штајнерова теза је постојање ‘Животне снаге’ у пољопривредним културама и тлу, као и минералима и хемијским елементима, који утичу на жива бића. Човек путем овако узгајене хране у организам уноси ‘космичке силе’ које имају своје деловање на биљке и животиње.” (6)
Епископ Александра Милеант пише: ”Потпуна супротност …здравој религиозности, заснованој на вери и послушању Богу, јесте нездрава, „црна духовност“ окултизма. Овде такође постоји елеменат натприродног и тражење помоћи, – али се она не тражи од Творца, него од некаквих сумњивих духова или од тајанствених нефизичких сила. /…/ На претпоставци о постојању безличних нефизичких сила појавио се читав низ савремених окултних теорија, које су одевене у квазинаучну теминологију, а читаоцу се нуде као корисни рецепти за све животне случајеве. /…/ да ли постоји нефизичка, морално-неутрална енергија, и ако постоји, каква је њена природа? Да бисмо на ова питања одговорили треба уочити да је свака енергија или сила, без обзира на то да ли је реч о материјалној или духовној енергији, увек повезана са извором, из кога истиче. Тако је, на пример, свака физичка енергија или поље (електромагнетно, гравитационо, итд.) нешто што не постоји само по себи, него исходи из одређених субатомских честица (фотона, гравитона, итд.). Пошто су све те физичке честице безличне, и поља, која оне формирају, такође су безлична и морално-неутрална. На сличан начин, и духовна енергија (духовне силе) не постоје „саме по себи“, него такође происходе од овог или оног духовног бића. А пошто су духовна бића (ангели, људи, демони) личности, самим тим енергија која од њих произилази јесте обележена њиховим духовним стањем – добрим или злим. /…/ Схвативши то, морамо се сложити да је сила (енергија) која исходи од Бога или ангела увек добра и привлачи добру, а сила (енергија) која исходи од демона, увек зла и гура у зло. Вишестолетно искуство Цркве то потврђује.” (7)
О каквим је космичким силама реч, када је у питању биодинамичка производња, можемо лако да закључимо из учења Теозофског друштва.
”Штајнер описује специфичне начине ђубрења, који треба да подстакну исправну везу космичког и хранидбеног.” (6) Застрашујуће је видети, када је реч о ђубрењу, како у виноградима поменуте винарије Ковачевић забадају кравље рогове у земљу, а затим их ваде, наравно по антропозофском календару (емисија ”Вино и виноградарсво”) (8). Сама та слика је довољна да изазове сумњу и подтакне на размишљање о чему се ту заправо ради.
”Немачки антропозофи Maria Thun и Matthias K. Thun, читаву су другу половину двадесетог века развијали и истраживали основне поставке биолошко динамичке пољопривреде. Опитно су вршили сетву и садњу у временском складу са кретањима и позицијама звезда у односу на планете/…/Даље су развили и конкретно испитали Штајнерову тврдњу о утицају небеских тела на поједине делове биљке. На темељу добијених резултата сваке године се објављује сетвени календар, са разним упутствима за све гране пољопривреде, посебно за погодно време сетве и садње.” (6)Овај календар користе и они који се баве биодинамичком производњом у Србији.
Дакле, уместо искуства предака – секташки, антропозофски, календар; уместо молитве Богу (укључујући и оне за разне прилике, пред сејање усева,пред вршидбу, над плодом по берби или вршидби, ради благослова вина итд.) – положај звезда; уместо освештања винограда на празник светог Трифуна – магијске ”космичке силе”…
Храна произведена по принципима биодинамичке проиводње се назива биодинамичка храна.
Манифестни циљ ширења биодинамичке производње је ширење производње здраве хране а латентни, стварни, ширење учења ове секте, односно саме секте.
За Антропозофско ”друштво” је карактеристично то да организују разна предавања из области философије науке, педагогије (нпр. и код нас присутна тзв. Валдорф педагогија која је утемељена у антропозофији), уметности итд. а као што видимо користе и пољопривредну производњу да би продрли у све слојеве друштва.
За крај, сетимо се речи Светог Владике Николаја које, свакако, важе и у овој прилици : ”Нека се сваки врати Богу и себи, нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.”

Димитрије Марковић
1. http://www.opanak.net/holandanin-i-nemica/
2. http://www.vino.rs/podrum/zapisi-iz-podruma/item/1778-srpska-biodinamika-na-delu.html
3. https://www.youtube.com/watch?v=ls7Api1LA0w
4. https://www.hrana-pice-price.com/zanimljivosti/biodinamicka-proizvodnja-mlekara-petrov/
5) http://www.skripta.info/wp-content/uploads/2016/03/Zoran-D.Lukovic-Verske-sekte.pdf (Наведена два поглавља. Књига се овде може бесплатно преузети)
6) https://sh.wikipedia.org/wiki/Biodinamička_poljoprivreda
7) https://svetosavlje.org/covek-je-visi-od-zvezda-okultizam-astrologija-magija-pravoslavlje-i-sekte-knjiga-vi/3/

8) https://www.youtube.com/watch?v=JsBQWlhnweY&t=51s

Икона или slika?

Temtation of Christ by Satan

Ово није православна икона већ слика ”“Jesus wird vom Satan versucht” ( ”Сатана искушава Христа”) чији је аутор немачки сликар Georg Cornicelius (1825–1898). Насликана је 1888 године, а додатне информације о аутору и слици можете пронаћи овде: https://de.wikisource.org/wiki/ADB:Cornicelius,_Georg
Нажалост није мало оних који купују ову слику и имају је у кући мислећи да је у питању православна икона.
Када су у питању мирјани ово се може објаснити недовољним познавањем учења наше вере. Ово је, опет, или последица тога да се та особа налази на самом почетку духовног пута или, што уопште није реткост, да се православљу учи из неодговарајућих, погрешних, извора.
Свети Игњатије Брјнчанинов у ”Гласу из вечности, писма монасима и мирјанима о спасењу душе”, писмо 203, каже : ”Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, a са учењем сатанским.”
Ако је у време када је свети Игњатије Брјанчанинов ово писао било ”небројено” оваквих књижица који онда прилог да употребимо како бисмо одредили количину ”књижица” које су данас у оптицају?
Осим књижица, додатни проблем представља то што данас имамо и небројене текстове на интернету ”са хришћанским насловом, a са учењем сатанским.”
Ако свему овоме додамо и то да је слика уређена тако да личи на икону тиме што је избрисана позадина, која се може видети на оригиналу, на којој се види Сатана са круном коју нуди Христу, и израђена на начин (укључујући материјал и димезије) на који се израђују иконе, онда је јасно да они који је купују нису у заблуди само својом кривицом.
Тиме долазимо до најважнијег питања: како је могуће да се ова ”икона” продаје чак и у црквеним и манастирским продавницама? Мислим да овде незнање морамо да искључимо као објашњење. Да ли је у питању само непажња?
Нећу се, ипак, упуштати у подробнију анализу овог питања, уместо тога изнећу неке најосновније информације о иконама, разликама између икона и слика, и важности прављења разлике.
Реч икона је грчког порекла (грч: είκών, од глагола εϊκω – личим) и значи образ, изображење или слика.
По Предању Цркве прва икона ниjе начињена руком човека тј. није насликана него jе настала чудом. О томе пише свети владика Николај у ”Охридском Прологу” за 16. август:
”У оно време када Господ наш проповедаше Јеванђеље и исцељиваше сваку болест и сваки недуг на људима, беше у граду Едеси, на обали Еуфрата реке, кнез неки Авгар, сав прокажен губом. Он чу за Христа, Исцелитеља од сваке муке и болести, па посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцели од губе. У случају да Господ не могадне доћи, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе, верујући да ће му тај лик повратити здравље. Господ одговори, да не може доћи, јер се приближаваше време Његовог страдања – узе убрус, убриса Своје лице, и на убрусу уписа се савршено пречисти лик Његов. Тај убрус предаде Господ Ананији с поруком, да ће се кнез од њега исцелити, али не сасвим, због чега ће Он њему доцније послати посланика, који ће збрисати и остатак болести његове. Примивши убрус кнез Авгар га целива, и губа спаде са свега његова тела, но остаде мало од ње на лицу његовом. Доцније апостол Тадеј проповедајући Јеванђеље дође Авгару, исцели га потајно и крсти га. Тада кнез полупа идоле, који стајаху пред капијом града, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим, налепљен на дрво, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже, нико се неће постидети, ко се у Тебе нада“.
Према Предању прву икону Пресвете Богородице насликао је Свети апостол и јеванђелист Лука. Преподобни Јустин Ћелијски у књизи ”Житија Светих” пише:
”Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.”
Од ове три иконе једна се налази у Чајничу у цркви Успења Пресвете Богородице, друга у Пећкој Патријаршији а трећа у Јерусалиму.
Осим Господа и Пресвете Богородице на иконама се још изображавају Светитељи, Aнђели коjи су се jавили људима и догађаји из Јеванђеља.
У ”Беседи о правој вери” изговореној на Вазнесењском сабору у манастиру Жичи 1220. године Свети Сава каже:
”Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео… Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.”
Која је улога икона?
Оне поред богослужбене и молитвене имају и подучавајућу функцију.
Свети Јован Дамаскин у Апологетским словима против опадача светих икона каже, између осталог, да ”оно што је књига за писмене, то је икона за неписмене; и што је за слух реч, то је икона за вид.”
Свети владика Николај у ”Вери Светих, Катихизису Источне Православне Цркве” пише: ”Оно што је записано у Јеванђељу, то је представљено нашим очима и у боји, насликано на зидовима храма, или на дрвету или у облицима неке друге материје. Оно што се читањем приказује нашим ушима то се исто приказује гледањем нашим очима.”
Осим ових иконе имају и посредничку функцију: ”Освећене иконе су канали моћне Божје благодати која лечи, препорађа, просвећује, охрабрује и опомиње. Господ Бог толико љуби своје светитеље и мученике као најближи круг своје породице, да даје чак моћ и њиховим ликовима када се поштују и њиховим именима када се призивају.Како ово можемо доказати? Многоструким искуством Цркве кроз многе генерације, исто као кроз нашу генерацију, а у вези чудотворних дејстава икона.” пише Свети владика Николај у горе поменутом делу.
Неке од најпознатијих чудотворних икона Мајке Божије су: Игуманија Атонска, Богородица Јерусалимска, Богородица Брзопомоћница, Богородица Достојно јест, Свих жалосних радост итд. а код нас: Богородица Пећка, Чајничка Красница, Богородица Тројеручица, Богородица Млекопитатељица, Богородица Одигитрија (Путеводитељица).
Архимандрит Рафаил Карелин у делу О подвижничком животу у Цркви” пише: ”Свети Оци су цео процес иконописања сматрали свештенодејством. Раније су ce иконописци припремали за свој посао исто као свештеници за служење Литургије. Иконе су ce сликале у манастирима само у јутарњим часовима пре узимања хране. Пре почетка рада служен je молебан Светитељу на чијем лику je иконописац радио. Затим, за време сликања иконе ce читао Псалтир. Тако je икона стварана у духовној атмосфери. Није чудо што je више чудотворних икона насликано у стара времена: древни иконописци су у себе упили сам дух Православне Цркве.”
О разлици између слике и иконе Леонид Успенски у књизи ”’Теологија иконе” пише: ”Оци Седмога сабора праве јасну разлику између слике (као обичног лика човека) и иконе (као образа који указује на сједињење човека са Богом).Икона се од слике разликује својим садржајем. Тај садржај условљава језик иконе, те њој својствене изражајне облике, који је и издвајају од сваке друге врсте слике. Икона указује на светост. При томе се светост не подразумева, нити се додаје нашом мишљу или уобразиљом, већ је видљива за наше телесне очи… Јер, сам смисао иконе је у томе да показује наследнике непропадљивости, наследнике Царства Божијег, чији су они причесници већ у овоземаљском животу. Икона је образ човека у коме реално пребива благодат Светог Духа која спаљује страсти и која све освећује. Стога се његово тело приказује као суштински другачије од обичног пропадљивог људског тела… Икона Господња нам указује на оно што је било откривено апостолима, на Тавору: ми не сагледавамо само лик Исуса, већ и Његову славу, светлост Божанствене Истине, коју символички језик иконе чини доступном нашем погледу…”
А сада да се за тренутак вратимо на слику која је била повод за овај текст – видите ли на њој ”Његову славу, светлост Божанствене истине…”,, ”оно што је било откривено апостолима, на Тавору”, видите ли на њој онога ”који власт има” (Мт. 7,29) ?

Слика носи назив ”Сатана искушава Христа” а на оригиналној слици се види Сатана који Христу пружа круну, што значи да је у питању последње од три кушања: ”Опет га узе ђаво и одведе на гору врло високу, и показа му сва царства овога свијета и славу њихову,И рече му: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се.” (Мт. 4, 10)

georg-cornicelius-jesus-wird-vom-satan-versucht

Видите ли на њој Онога који је без и једног тренутка оклевања и размишљања одговорио: ”Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи!” (Мт. 7, 8 – 10) ?

Не, јер то није икона и на њој није Богочовек Христос, него слика и на њој је лик човека. И то лик човека у коме не можемо да сагледамо ни оно што се по световним мерилима код једног човека, мушкарца, сматра врлинама: физичку снагу,снагу воље, постојаност, храброст, мудрост… Не, ништа од тога, само слабост и несигурност.

Ово потврђује и тзв. невербална комуникација, или говор тела. Када је у питању особа приказана на овој слици све информације које добијамо на основу телесних знакова (држање, положај руку, поглед итд.) су и појединачно и заједно, као скуп,  у супротности са описом кушања Господа из Јеванђеља који говори о неупитном,недвосмисленом, непоколебљивом, потпуно јасном ставу Спаситеља (иако ми сви ови придеви делују недовољно добро и прецизно да опишу одлучност, чврстоћу и јасноћу става) у односу на кушања којима је био изложен.
Једна рука која преко тела држи другу је говор тела карактеристичан за жене, и говори да је она несигурна и да прави баријеру.
Један од начина на који може да се протумачи држање особе на слици јесте процењивање које се показује затвореном шаком која почива на бради или образу, често са кажипрстом упереним навише.
Широм отворене очи и директан контакт очима знак су заинтересованости.
Према мишљењу мастера ликовних уметности Кристине Јаблановић, са великом вероватноћом можемо да кажемо да је слика рађена по моделу. То значи да када се неко моли пред овом ”иконом”, не моли се уствари пред Спаситељем, него  пред неким Кригером, Адолфом, Јиргеном, Хансом итд. (у зависности од тога како се звао модел). Дакле, пред сликом неког непознатог, али опет конкретног, човека.

Ево шта о томе каже Леонид Успенски у цитираном делу:
”Православна Црква никада није дозвољавала цртање икона према сликаревој машти или према живом моделу. То би, наиме, значило свесно и потпуно раскидање са прототипом. Јер, име које је на икони више ие би одговарало приказаној личности: то би била очигледна лаж коју Црква не може да допусти (иако су повреде тог правила, или тачније злоупотребе, нажалост биле честе у последњим вековима). Да би се избегла свака фикција и расцеп између образа и његовог првообраза, иконописци као обрасце користе или древне иконе или оригинале. Стари иконописци су познавали ликове светитеља исто тако добро као и ликове ближњих. Они су их сликали или по сећању, или уз помоћ нацрта и слика. Портрети лица које је постало познато по светости свога живота прављени су одмах после његове смрти, дуго пре званичне канонизације или открића мошти, те су ширени у народу. О њему су се чувале све врсте података, а посебно описи и сведочанстава савременика… Па ипак, као што знамо, преношење једне историјске реалности, ма како верно било, још не чини икону. Пошто дано лице јесте носилац Божанске благодати, икона треба да нам покаже његову светост. У супротном, она не би имала смисла. Кад би икона, приказујући човечији изглед оваплоћеног Слова, показивала само историјску реалност, као што чини фотографија, Црква би Христа видела очима неверујуће гомиле која га је окружавала.”
Оно што је речено за слике важи и за католичке ”иконе”. Архимандрит Рафаил Карелин каже: ”Католичка Црква je, одвојивши ce од традиција Једине Васељенске Цркве изгубила осећај за икону. Код католика ce икона претворила у слику на религијску тему, на којој су приказани исти онакви људи какве видимо на улици… У њиховим сликама човек ce клања самом себи.” (Архимандрит Рафаил Карелин, О подвижничком животу у Цркви)
И коначно, колико су важне ове разлике?
Свето Предање се, као што знамо, не обухвата само писану и усмену реч, и иконе су део Светог Предања.
Већ смо цитирали светог Јована Дамаскина који каже: ”оно што је књига за писмене, то је икона за неписмене; и што је за слух реч, то је икона за вид.”
Имајући ово у виду можемо да изведемо закључак да се опомена Светог апостола Павла из Посланице Галатима која се односи на речи исто тако може применити и када су у питању иконе:
„Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповедасмо, анатема да буде!“ (Гал. 1, 8).
Па према томе и речи светог Игњатија Брјанчанинова: ”Достојан је горкога ридања овај призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. A са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима очи ретко могу да се зауставе на хришћанину који је то и именом и делом.
Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити… Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог Завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Тереза, не Фрања и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце)… Кажете: „Јеретици су такође хришћани.“ Откуд вам то? Зар ће неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства: богохулне јереси? Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом… Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, упорно се одржава у души њоме зараженој и тешко је човека исцелити од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење… Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божији, тамо је одбачен и похуљен Дух Свети – само толико!… Али узалуд и погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала. Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне…” ( Свети Игњатије Брјнчанинов , ”Глас из вечности, писма монасима и мирјанима о спасењу душе”, писмо 203).
Поновимо на крају још једном његове речи наведене на почетку овог текста: ”Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне…”
И коначно шта да радимо са сликом коју смо купили мислећи да је икона? Послушајмо савет светог истог Светитеља:
“Удаљимо од себе ова лажна учења и деловање по њима: овчице Христове за туђим гласом не иду, него беже од њега, јер за туђи глас не знају. Упознајмо се одлучно са гласом Христовим да бисмо одмах слушали Његову заповест. Стекавши у духу наклоност према овом гласу ми у духу стичемо и одбојност према туђем гласу који одаје телесно мудровање разноврсним звуцима. Чим зачујемо туђи глас – бежимо, бежимо од њих као Христове овце које се од туђег гласа спасавају бекством: одлучним његовим игнорисањем. Опасно је обраћати пажњу на њега: за пажњом се поткрада обмана, за обманом погибељ. Пад наших отаца је започео тако што је прамајка послушала туђи глас”

Приредио:
Димитрије Марковић